петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Бранко Жујовић: Србија све ближа путинизацији
Хроника

Бранко Жујовић: Србија све ближа путинизацији

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 19. јануар 2011.

Истраживања говоре да 64% Срба сматра да без снажног политичког лидерства не може бити снажне државе. Подршка НАТО пакту преполовљена је за последње четири године и тренутно износи свега 15%. Неко ће у изнетом препознати урођена антиевропска стремљења. Други ће разложно рећи да су представљени подаци логичан статистички крик нације која осећа да је реанимација државе насушна потреба

Једно опште место холивудске продукције могло би да буде веома поучно, са становишта схватања модерне државе: федерални истражитељ (ФБИ) долази у мали град да испита бруталан злочин. У провинцији обавезно затиче приглупог, дебелог, искомплексираног и кочоперног шерифа, који отприлике до 20. минута филма галами, мљацка и провоцира углађеног престоничког лепотана у добро скројеном црном оделу, у ког се већ загледала локална лепотица.

А онда нам холивудске филмаџије једноставно покажу ко је у Америци главни и са ким никада нема шале око спровођења јавног интереса. Погађате да, иако обојица равноправно пију „Кока-колу“, једу гњецаве хамбургере и жваћу жваке, то ипак никада није дежмекасти идиот са звездом и смешним шеширом.

Расположење јавности у Србији, судећи према недавно објављеним истраживањима јавног мнења, просечног неолиберала могло би да баци у дубоку депресију. Из депресије привремено може да га поврати само бајалица о небеском народу, који труне у митовима и не прихвата (наметнуту) реалност. Грађани Србије на жалост не живе у својим лепим историјским легендама, ни у холивудским филмовима, него у социјално-економском и безбедносном амбијенту „жуте куће“ у Албанији, која је већ члан НАТО и врло озбиљан кандидат за чланство у ЕУ.

Завиримо зато у два истраживања, објављена крајем прошле године. Једно је урађено у организацији Фондације „Ф. Ебарт“ („Како грађани Србије виде транзицију“), а друго је приредио Центар за научна и примењена истраживања (ЦНПИ) београдског Факултета политичких наука.

Пођимо редом.

Шездесет два посто грађана Србије сматра да држава, а не свемогућа невидљива рука тржишта, треба у крајњој инстанци да брине о отварању нових радних места (преквалификацији и помоћи незапосленима). Још 11% људи Србије слаже се углавном са овим кејнзијанским ставом.

Четрдесет четири посто грађана Србије сматра да је приватизација била гола пљачка нације. Још 27% њих сматра да је приватизација спроведена потпуно погрешно („али је била нужна“). Свега 3% Срба сматра да је приватизација изведена успешно.

Чак 36% Срба гаји став да држава треба да финансира оно што је најбоље у уметности и култури, а што нема прођу на тржишту. Још 14% њих (углавном) жели овакву политику у области културе и уметности.

Поверење у прозападни „невладин“ сектор налази се у зони наноскопске статистичке грешке. Једине организације у које до 25% грађана има поверење, јесу оне које се баве искључиво заштитом животне средине и бригом о инвалидима!

Шездесет два одсто Срба сматра да је послушност и поштовање ауторитета важно у процесу васпитања деце.

Чак 23% Срба мисли да Србијом у овом тренутку управљају криминалци, 18% њих мисли да државом владају велике компаније, исто толико верује да државу воде институције (председник, влада и Народна скупштина), 14% мисли да су у питању политичке странке, а 12% сматра да Србијом управља „међународна заједница“.

На први поглед, Срби уопште не знају ко или шта управља њиховом државом. Али, ако криминалце, компаније (чија је власничка структура често криминогена), „међународну заједницу“ односно НАТО, САД и ЕУ и политичке странке одвојимо на једну страну, видећемо да свега 18% људи у Србији мисли да земљу заиста воде личности изабране на вишестраначким изборима. Остали, њих 82% у збиру, сматрају да се Србијом управља изван њених легалних институција!

Оно што је можда ипак најзанимљивије, јесте податак да је 61% Срба „ауторитарно расположено“, уз чак 30% колебљивих! Свега 9% грађана према овом истраживању није „ауторитарно расположено“.

Према истим подацима, чак 64% Срба сматра да без снажног политичког лидерства не може бити јаке државе. Присталице јачања лидерства у српској политици бројне су скоро подједнако међу члановима и симпатизерима две највеће политичке странке, а исти постотак сасвим је сигурно присутан у мањим странкама.

Подршка НАТО пакту преполовљена је у Србији за последње четири године и тренутно износи свега 15%. То, бомбардовање 1999. године и НАТО отимање Косова и Метохије, међутим, политичко вођство државе не спречава у спровођењу меке евроатлантске политике.

Неко ће у изнетом препознати урођена антиевропска стремљења и митоманију. Други ће разложно рећи да су ти подаци логичан статистички крик нације која сматра да је реанимација државе насушна потреба, насупрот интересима партобирократија које државни буџет препознају само као валов за поћудне страначке прасиће, уместо као драгоцени национални резервоар чији садржај покреће целу државу напред.

Плурализам који је пре две деценије установљен у Србији због тога је потпуно нефункционалан са националног становишта. Различити центри моћи, који своје профите снажно и увек претпостављају националним интересима, државни систем Србије развлаче на различите стране. Због опречних сила тих вектора Србија не иде никуд, а евроатлантске буре је због статичности све лакше дробе.

Грађани, ако је веровати резултатима истраживања, после две деценије стагнације, желе да свој недограђени политички систем коначно уграде у државну структуру са реално дефинисаним заједничким интересима, чија је персонификација „снажан лидер“ из резултата истраживања.

Та државна структура не би била расцепљена споља и отуда више не би била склона моралној и територијалној ентропији. Политичка утакмица међу странкама била би, разуме се слободна, али би се одигравала унутар дефинисаних националних интереса, а не на њиховим маргинама.

Политичке различитости тако би постале истински коректив и стабилизатор који државу на њеном путу држи у равнотежи, а сам демократски систем Србије коначно би био употпуњен строже дефинисаним обавезама према јавном интересу, насупрот тренутним формалним и неформалним правима на све и свашта.

Назовимо то и путинизацијом Србије, тек грађани с правом желе државу, а не државоидни провизоријум без граница, морала и економије који у овом тренутку ипак више подсећа на дежмекастог шерифа из холивудског филма.

(Глас Русије)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер