Борис Малагурски: Како смо систематски уништавани од Запада

„Тежина ланаца“, друго је филмско остварење младог уметника Бориса Малагурског. Овај Србин из Суботице, који живи у Канади, скренуо је пажњу светске јавности већ својим првим филмом „Косово: Можете ли замислити“, који се бави стањем на Косову и Метохији после једностраног проглашења независности јужне српске покрајине. Била је то, како је још раније, више пута у „Печату“ истицано (интервју са Борисом Малагурским, објављен у 168. броју „Печата“), прва озбиљна анализа стања духа „ослобођених“ становника Косова, чије судбине више никог не занимају. Црни хумор и прожетост филма иронијом, одлучујући су разлог да канадска и америчка критика Малагурског прогласи „српским Мајклом Муром“.

У свом новом остварењу „Тежина ланаца“ Малагурски је веома зрело пришао обимном историјском материјалу, како би осветлио кључне разлоге распада некадашње Југославије. Овај филм заправо говори о трагичној судбини СФРЈ и њених држављана, који су постали жртве свирепости и халапљивости Запада, а да то скоро никоме од њих није ни познато. Да би аргументовано гледаоцима посведочио ту опору истину, сценариста и редитељ документарца обавио је низ разговора са личностима које су годинама пратили трагове злочина над СФРЈ. Међу њима су пензионисани канадски генерал Луис Мекензи, Мајкл Чосудовски, Сунил Рам, Џон Перкинс… Како је у тексту „Филм о демократском ропству“ (објављеном у прошлом, 186. броју „Печата“) истакао наш филмски критичар Владислав Панов, два поменута филма Бориса Малагурског, оба интернет и фестивалски хитови током протекле две године и још увек и те како тражена, хваљена и награђивана широм света, „прожимају се прецизно детектујући праве узроке скоро свих несрећа кроз које смо морали да прођемо током последњих двадесетак година. Борис се као прави документариста и истраживач није задовољио да прикаже само протекле две деценије наше историје. Објаснио је историјски контекст настанака и нестанака свих Југославија, као и кривце за десетковање наше земље, такозвани ‘страни фактор’, једнако као и овај домаћи.“

Управо због храбрости, не тако карактеристичне у последњој деценији за наше филмске ствараоце, да демаскира привидну демократију која нам се намеће као једини пут у бољу будућност, те да лоцира изворе зла у Вашингтону и у великим америчким корпорацијама, али и да детектује и главне домаће (Г 17 Плус) извршиоце у сакупљању кајмака за странце, његов филм је у Србији и даље „незгодан за приказивање“.

Ваши филмови се баве разбијањем табуа и стереотипа које конструишу западни медији, а тичу се распада СФРЈ, ратова деведесетих, НАТО бомбардовања, кризе на КиМ… Иако су ово теме које би требало да погоде у српски живац и ваш најновији филм „Тежина ланаца“ рађен је у Канади и приказиван најпре у Аустралији. Коме је он првенствено упућен – иностраној или српској публици?

Интересовање за мој филм је свакако највеће код грађана Србије и Срба у дијаспори, али је он упућен како нашим људима и житељима бивше Југославије, тако и странцима широм света. Мени је веома драго што је дијаспора препознала важност једног оваквог пројекта и свим срцем стала иза мене и мог филма. Пре свега морам да истакнем господина Бранислава Грбовића из Перта у Аустралији који је својим неизмерним трудом мотивисао многе људе да финансијски подрже овај пројекат. Порука за наше људе је да морамо да се освестимо и схватимо у каквом свету живимо, који су узроци онога што се дешавало и што се дешава у последњих неколико деценија, те да престанемо да живимо у заблуди да нам Запад жели све најбоље, а комшије све најгоре. Што се тиче стране публике, многи живе у предубеђењу да су Срби једини кривци за ратове током деведесетих, што је врло линеаран приступ веома комплексној теми. Филмом покушавам да разбијем митове које су „мејнстрим“ медији на Западу створили не би ли помогли властима матичних држава да убеде ширу јавност у неопходност интервенције после које су, наравно, стране интересне групе оствариле огромне економске добитке. Људи на Западу полако постају све свеснији да њихове власти њих отворено замајавају, и у вези са ратовима које воде (оружје за масовно уништење није нађено у Ираку, иако је то био главни разлог за окупацију те државе) и економије коју воде („Окупирајмо Волстрит“ је израз народног незадовољства поводом себичног и деструктивног понашања светских банака и похлепе великих корпорација), те је сада прави тренутак да разбијемо илузије о томе зашто су њихове државе напале Југославију и на који начин су нас уништили. Морамо да знамо због чега људи овде и даље тешко живе, јер ако нисмо способни да установимо узрок проблема, нећемо наћи начин да га разрешимо.

Иако је веома добро примљен у Србији, да ли имате утисак да је „Тежина ланаца“ у нашој земљи и даље „незгодан за приказивање“…

Филм је приказан у оквиру БЕЛДОКС међународног фестивала дугометражног документарног филма у Београду, у Југословенској кинотеци, у мају ове године, а после тога је, као један од шест најбољих филмова на фестивалу, приказан и у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Алексинцу, Зрењанину, Горњем Милановцу и другим градовима у Србији. Требало је да се документарац прикаже и на фестивалу Емира Кустурице, „Кустендорфу“, јер је господин Кустурица затражио од мене да му пошаљем филм, што сам и учинио, после чега сам добио информацију да је филм увршћен у програм његовог фестивала, а то су објавили и сви већи медији у Србији. Међутим, из до дан данас мени неразјашњених разлога, филм је две недеље пред почетак фестивала повучен из програма. Ипак, драго ми је да се Кустурици допао мој филм и чини ми се да повлачење филма из програма није била његова одлука. После тога сам филм послао директору „РТС“-а Александру Тијанићу и после четири месеца чекања сам добио одговор да, иако је филм добио позитивну оцену, „РТС“ неће бити у могућности да објави филм због, како је господин Тијанић навео, губитка ексклузивности филма после приказивања одломака документарца у емисији „Ћирилица“ коју води Миломир Марић на „Хепи“ телевизији. Можда и јесте овај филм „незгодан за приказивање“, али бих пре свега желео да власт интервенише и покаже да није демократска само у називу странке. Неки ће сигурно помислити да „сањам“ и да „нема шансе“, али је важно константно вршити притисак на власт да се макар понаша онако како и тврди да се понаша, ако већ неће да се понаша онако како можда желимо да се понаша. Демократија подразумева право свих да изразе своје мишљење, поготово ако је поткрепљено чињеницама, а власт је ту да омогући свима то право, чак и ако се сама власт не слаже са тим мишљењем.

Имали сте храбрости да у филму означите Вашингтон и америчке мултинационалне корпорације као извориште зла које се разливало по Балкану у протекле две деценије. Како је политички естаблишмент Канаде и САД доживео такву храброст?

Не бих знао како су њихове власти доживеле мој филм, с обзиром на то да није било званичне реакције влада Канаде и Сједињених Држава, али знам да су многи западни политичари који се залажу за оно што промовише мој филм имали веома позитивне реакције на начин на који је склопљен овај филм и поруку коју даје. Ту бих нагласио да ако не желимо да Америка нас гледа кроз стереотипе, не смемо ни ми Америку – те морамо бити свесни да ништа није црно-бело и да постоје многи покрети у САД-у који се залажу за то да се амерички војници врате кући, да власти прекину империјалистичко понашање које карактерише њихову спољну политику још од половине двадесетог века, и да се заустави агресивна глобализација у којој се пропагирају вредности профитног мотива и да се профит мора остварити по сваку цену. Један од тих покрета, мада канадски, „Глобални истраживачки центар“ у Монтреалу, који води економиста Мишел Чосудовски, постао је и први спонзор филма, а доставио ми је на увид огромну документацију која ми је омогућила темељан истраживачки рад на теми коју сам изабрао.

Већина српских филмова у протеклој деценији тематизовала је углавном наводне српске злочине током деведесетих година прошлог века, афирмишући потребу за суочавањем са мрачном прошлошћу, при томе, често, вршећи и ревизију историје. Откуда те тенденције у нашој култури?

Пре свега, не постоје „наводни српски злочини“, јер злочини од стране српских снага током ратова из деведесетих су свакако била реалност и од тога не смемо и не можемо бежати. Суочити се са прошлошћу, међутим, не значи и константно те злочине потенцирати зарад политичких поена. То не само да вређа жртве недужно страдалих, већ и даље дели људе који, рекао бих, покушавају да закопају ратне секире. Домаћа филмска култура у последње две деценије је довела до тога да кад се помену речи „домаћи филм“, људи одмах помисле да је сигурно у питању „неки филм о рату“. Веома је компликовано објаснити узроке тих ратова, а можда донекле и опасно, па је лакше играти се са емоцијама и емотивним, а не рационалним, аргументима дочарати шта се овде заправо збило. При том морамо узети у обзир да је за филмове потребан велик буџет, а у Србији је веома тешко доћи до финансијских средстава за филм, па се новац углавном тражи у иностранству, пре свега на Западу. А зна се каква прича онда мора да се исприча. Тако добијамо с времена на време домаће филмове који су унутар система западне пропаганде и готово личе на америчке филмове на српском језику. Жао ми је што много познатији режисери и продуценти од мене нису ни у једном тренутку пожелели да сниме филм који би се бавио узроцима распада Југославије и свега што се дешавало после тога из једног другачијег угла од оног који нам сервирају велике силе. Додуше, можда су и желели, али нису смели из одређених разлога. Као млад човек, пун енергије, упркос свим препрекама које сам знао да ће ме чекати, прихватио сам се овог амбициозног пројекта и веома ми је драго што видим да се људима углавном допада филм.

Године 2008. организовали сте протесте поводом одлуке канадске Владе да призна Косово као независну државу. Да ли Срби из Канаде схватају са каквим се проблемом суочавају њихови сународници у матици?

Срби који живе у Канади су махом из Босне или Хрватске, протерани из својих домова од стране војске коју су здушно подржали САД и њихови савезници, те Срби свакако схватају у каквој ситуацији живе њихови сународници на Косову и Метохији. Када су у питању Срби у остатку Србије, мислим да је дијаспора свесна колико су људи у тешкој економској ситуацији, али можда је најгоре то што осећају да су грађани Србије изгубили наду у бољу будућност. И мени се чини да су људи чак били ведријег духа док су нас бомбардовали него сада. Тад смо веровали да ће одласком Милошевића све бити решено, а сада немамо јасан план о томе како да поправимо лоше стање у којем се налазимо. „Живимо у партијској држави, опозиција само обећава, ЕУ нас условљава, Америка нам узима Косово, Русија нас искоришћава, медији нас лажу, криминалци нас краду“ – то је отприлике суштина онога што људи осећају у Србији. Упркос томе, када сагледамо ствари са стране, можемо видети да ипак има наде. Можда је онима који неко време живе ван Србије лакше да то сагледају. Свака држава је имала своје проблеме кроз историју, али је способност тог народа да се избори за своја права и бољи живот у тој држави омогућила виши животни стандард. И Америка има проблема са сиромаштвом, организованим криминалом, партијском неслогом и медијима који само говоре о томе како се Линдзи Лохан прошлог викенда опет напила уместо да их више информише о битним стварима, а њени грађани и даље мисле да је то најбоља држава на свету и имају вољу да чине добро за ширу заједницу. Канада има проблема са сепаратизмом, Америком која је искоришћава и образовним системом у којем ученици заврше факултет, а да не знају ко је био Стаљин, па се опет труде свим снагама да побољшају оно што не ваља. Учимо од позитивних примера и гледајмо шта Запад чини добро за себе, уместо да слушамо шта нам Запад говори да би требало да радимо за наше добро. Морамо имати наду, јер сваки проблем има решење.

Причали сте и са некадашњим амбасадором Канаде у Београду Џејмсом Бисетом, као и са генералом Луисом Мекензијем. Њихово залагање за истину о Србима много је уочљивије од борбе званичног Београда за српске националне интересе. Како ти људи гледају на актуелну политику и актуелна дешавања у нашој земљи? Да ли се осећају издато од српских власти, као, рецимо, Дајана Џонстон?

Мишљење амбасадора Бисета и генерала Мекензија о ситуацији у Србији данас свакако се у великој мери поклапа са поруком филма. Сматрају да људи треба мање да се деле и да реално сагледају око којих интереса могу сви да се уједине. Свађањем око сваке ситнице доводимо себе у ситуацију да власт у сваком спору излази као победник, користећи се старом римском методом „завади, па владај“. Дајана Џонстон, с правом, очекује да српска власт гледа интересе грађана Србије. Можда то очекује више и од самих грађана Србије, који су некако прихватили да њихову власт не интересују грађани Србије и да само гледају како да задовоље своје менторе са Запада и по сваку цену остану на власти. С времена на време власт уради оно што се народним масама јако свиди, као што је забрана геј параде (учињено у тренутку када је српска јавност била огорчена што Београд није у стању да заштити наше сународнике на Космету, али ту заштиту жели да пружи гејевима) и отварање неколико километара аутопута по равници који би, реално, требало још давно да буде готов, а грађани онда забораве на све остало што их мучи, све док их мука опет не притисне, па власт опет посипа мрвице пред нас и тако све у круг. Време је да престанемо да се задовољавамо са мрвицама и тражимо да власт нама пружи оно што ми желимо. Ко ће да се пита о нашој држави ако нећемо ми? Успели су да многе убеде да ће увек бити тако како велике силе хоће, али да велике силе заиста тако мисле, не би улагали толики труд у то да нас чине пасивним и неспремним за конкретну акцију. Међутим, никад није касно за промену колосека на којем се налазимо.

Из разговора са Џоном Перкинсом дошли сте до закључка да је Запад посвађао некад сложне народе и нахушкао их једне на друге, да би уз помоћ политичких марионета пљачку довео до краја. Да ли је идеја Југославија заиста била срећно решење за Србе?

Југославија је имала вредности које ЕУ данас покушава да присвоји. Међутим, после изјаве немачке канцеларке Ангеле Меркел о пропасти мултикултурализма у тој земљи, чини се да ЕУ баш и не успева да постигне тај ниво међунационалне толеранције који је некада имала Југославија. Прилично је хипокритички наметати нама те вредности, када смо ми и имали те вредности пре него што су нас посвађали, а они сами нису у могућности да наметну исте вредности у својим државама. Југославију гледам не толико из идеолошког угла и уопште не волим да делим наш народ на четнике и партизане или на било који други начин, већ је посматрам као систем вредности који су пре свега били људски. За време Југославије се далеко више поштовао рад и труд, млади су знали да ако буду вредно учили имаће и пристојан живот, запослени су имали већу сигурност на радном месту, уз дуге одморе и разне повластице, медији су помагали у грађењу љубави према отаџбини и охрабривали људе да доприносе својој заједници, власт је ипак далеко више пазила на добробит народа и једнакост међу нацијама, те смо као резултат добили етнички измешане средине, где никоме није било битно ко је које националности, и државу у којој је била јака средња класа. То да ли је Југославија најбоље решење за Србе, у смислу тога да су на тај начин живели у истој држави је просто питање, а одговор је да је свакако интерес сваког народа да буде на окупу како би заједничким снагама унапређивали своју државу. Међутим, с обзиром на то да на овом простору живе многи народи који говоре истим језиком, воле исту храну, слушају исту музику и деле многе друге особине, не видим из којег разлога ти људи не би заједничким снагама унапређивали своју колективну заједницу. Ако могу у Америку да дођу припадници народа из целог света и да заједно живе и раде, зашто Јужни Словени не могу да седну за сто и прихвате да свака различитост треба да се слави, а не да се ратује око тога, те да свима иде у корист да заједно наступамо пред светом. Уосталом, имамо већ искуства у томе.

У филму „Тежина ланаца“ провејава и мисао о нечасној улози ЕУ у дешавањима на Балкану. Како гледате на актуелне евроинтеграције у Србији? Да ли „Европа заиста нема алтернативу“?

Једино смрт нема алтернативу, а за све остале проблеме постоји безброј решења. Европска унија је имала свој интерес на Балкану током ратова из деведесетих, а још увек купи кајмак у економском смислу. То је очигледно из примера који се наводе у мом филму, о којима не бих овде превише дискутовао. Пре свега, нисам експерт за евроинтеграције и сматрам да свако ко није детаљно проучио како функционише Европска унија није компетентан да оцењује да ли је за Србију боље да уђе у ту заједницу или не. Помало је разочаравајуће што политичари који подржавају улазак Србије у ЕУ грађанима не објашњавају или не објашњавају у довољној мери због чега заузимају тај став, већ нас хране празним флоскулама, попут те да „Европа нема алтернативу“. То ствара и одређену дозу неповерења грађана према тој идеји, јер не знају у шта се упуштају, а сви им само говоре да је то нешто добро. Међутим, све ово може да има и позитивну реакцију на наш народ, а то је да инспирише грађане да сами истражују о Европској унији и на тај начин формирају своје мишљење, уместо да га као папагаји понављају јер њихов омиљен политичар то говори у медијима или то прочитају у памфлетима које штампа Европска унија. Мој филм није анти-ЕУ, али промовише идеју да са Европском унијом мора да се поступа веома опрезно, јер када год преговарате с неким, морате имати у виду да све стране укључене у преговоре желе да извуку искључиво свој интерес. Ако превише дозволимо ЕУ да диктира како треба да се понашамо, онда можемо упасти у замку у коју су већ упале неке државе пре нас, а о томе детаљно причам у филму. Такође, морамо бити реални у вези са ЕУ, јер ако мислимо да ће нам улазак у ЕУ решити све економске проблеме, само треба да погледамо како пролазе Грци и добићемо отрежњење на време.

Мислите ли да је ваш филм разумљив и његов језик и контекст „комуникативан“ са младом публиком Запада, са генерацијама које су Интернет и „Фејсбук“ можда одвојили или бар мало удаљили од Си-Ен-Енове интерпретације стварности?

Мој филм је првенствено забаван за гледање. Млади са Запада које обично не интересује политика, а камоли Југославија, који су погледали филм јер им је наслов звучао занимљиво, прилазили су ми после пројекција да ми кажу да су се супер провели док су гледали филм и да су пуно тога научили. Многи су ми рекли да су сада коначно схватили шта се заправо десило са Југославијом. Слична је ситуација и код младих Срба, многи су једва чекали да им неко на њиховом језику интерпретира оно што су слушали од других, али никако нису могли у глави да склопе целину или једноставно нису имали за то времена (на филму сам радио две године, а гледаоци могу да виде резултат мог истраживања за два сата). Филм има Мајкл-Муровски стил постпродукције и нарације, објашњава комплексне теме на једноставан, али не и поједностављен начин, те уз одређену дозу хумора увлачи људе у ову тему до те мере да су гледаоци у великој мери коментарисали да нису ни приметили да је већ прошло два сата. Оно што је такође јединствено код овог филма је да је први пут употребљена снага Интернета и „Фејсбука“ да би се уопште прикупила неопходна средства за реализацију пројекта. Донације су се сакупљале преко „Пејпала“, односно преко званичног вебсајта филма, а на „Фејсбуку“ се исти рекламирао, док сам успео да дођем и до неких битних сарадника путем упознавања на „Фејсбуку“. Очекујем да ће ово да буде модел за многе друге филмаџије широм света. Странци су жедни нових прича и реакција странаца на мој филм то управо и доказује.

Један од тумача „постјугословенске стварности“ који верује да за овај простор, као и за српски народ уопште, има наде и да ће се у будућности ствари овде дешавати и према мање злосрећним матрицама од оних које су обележиле збивања протеклих деценија.

Одувек сам био и бићу оптимиста. Када одрастамо, једна велика ствар које нас старији терају да се одрекнемо јесте жеља да остваримо своје снове. Упорно нас убеђују да су нам снови „неозбиљни“ и „дечји“, те ћемо да одрастемо тек онда када прихватимо да се ти снови неће остварити и да треба да будемо као и сви остали не би ли се што боље уклопили у постојећи систем. Понекад, међутим, се неко отисне на пучину у потрази за својим сновима. Неки потону, а неки стигну до закопаног блага које су тражили и то су покретачи промена, људи чија имена ће заувек бити урезана у историји човечанства. Многи од тих људи су током живота пролазили кроз невероватне тешкоће, али су били истрајни у својој замисли и на крају и победили. Сви ми имамо пут којим се крећемо и морамо имати снаге да храбро корачамо њиме. Када то учинимо, све ће се поклопити да добијемо подршку за оно што радимо. Када скренемо са пута, доживећемо многе поразе који ће нам тешко пасти, али ће нас они заправо вратити на прави пут и тога ћемо временом постати свесни. Знам да је наш народ уморан од борбе за бољи живот, али нема одмора и предаје, борба траје док живимо. Овог пута је кључна револуција свести, јер највећа покретачка сила нису ни новац, ни појединци, већ свест. А моје питање је – имате ли бољу идеју?

Разговарали: Александар Дунђерин и Љиљана Богдановић

(Печат)