Boris Malagurski: Kako smo sistematski uništavani od Zapada

„Težina lanaca“, drugo je filmsko ostvarenje mladog umetnika Borisa Malagurskog. Ovaj Srbin iz Subotice, koji živi u Kanadi, skrenuo je pažnju svetske javnosti već svojim prvim filmom „Kosovo: Možete li zamisliti“, koji se bavi stanjem na Kosovu i Metohiji posle jednostranog proglašenja nezavisnosti južne srpske pokrajine. Bila je to, kako je još ranije, više puta u „Pečatu“ isticano (intervju sa Borisom Malagurskim, objavljen u 168. broju „Pečata“), prva ozbiljna analiza stanja duha „oslobođenih“ stanovnika Kosova, čije sudbine više nikog ne zanimaju. Crni humor i prožetost filma ironijom, odlučujući su razlog da kanadska i američka kritika Malagurskog proglasi „srpskim Majklom Murom“.

U svom novom ostvarenju „Težina lanaca“ Malagurski je veoma zrelo prišao obimnom istorijskom materijalu, kako bi osvetlio ključne razloge raspada nekadašnje Jugoslavije. Ovaj film zapravo govori o tragičnoj sudbini SFRJ i njenih državljana, koji su postali žrtve svireposti i halapljivosti Zapada, a da to skoro nikome od njih nije ni poznato. Da bi argumentovano gledaocima posvedočio tu oporu istinu, scenarista i reditelj dokumentarca obavio je niz razgovora sa ličnostima koje su godinama pratili tragove zločina nad SFRJ. Među njima su penzionisani kanadski general Luis Mekenzi, Majkl Čosudovski, Sunil Ram, DŽon Perkins… Kako je u tekstu „Film o demokratskom ropstvu“ (objavljenom u prošlom, 186. broju „Pečata“) istakao naš filmski kritičar Vladislav Panov, dva pomenuta filma Borisa Malagurskog, oba internet i festivalski hitovi tokom protekle dve godine i još uvek i te kako tražena, hvaljena i nagrađivana širom sveta, „prožimaju se precizno detektujući prave uzroke skoro svih nesreća kroz koje smo morali da prođemo tokom poslednjih dvadesetak godina. Boris se kao pravi dokumentarista i istraživač nije zadovoljio da prikaže samo protekle dve decenije naše istorije. Objasnio je istorijski kontekst nastanaka i nestanaka svih Jugoslavija, kao i krivce za desetkovanje naše zemlje, takozvani ‘strani faktor’, jednako kao i ovaj domaći.“

Upravo zbog hrabrosti, ne tako karakteristične u poslednjoj deceniji za naše filmske stvaraoce, da demaskira prividnu demokratiju koja nam se nameće kao jedini put u bolju budućnost, te da locira izvore zla u Vašingtonu i u velikim američkim korporacijama, ali i da detektuje i glavne domaće (G 17 Plus) izvršioce u sakupljanju kajmaka za strance, njegov film je u Srbiji i dalje „nezgodan za prikazivanje“.

Vaši filmovi se bave razbijanjem tabua i stereotipa koje konstruišu zapadni mediji, a tiču se raspada SFRJ, ratova devedesetih, NATO bombardovanja, krize na KiM… Iako su ovo teme koje bi trebalo da pogode u srpski živac i vaš najnoviji film „Težina lanaca“ rađen je u Kanadi i prikazivan najpre u Australiji. Kome je on prvenstveno upućen – inostranoj ili srpskoj publici?

Interesovanje za moj film je svakako najveće kod građana Srbije i Srba u dijaspori, ali je on upućen kako našim ljudima i žiteljima bivše Jugoslavije, tako i strancima širom sveta. Meni je veoma drago što je dijaspora prepoznala važnost jednog ovakvog projekta i svim srcem stala iza mene i mog filma. Pre svega moram da istaknem gospodina Branislava Grbovića iz Perta u Australiji koji je svojim neizmernim trudom motivisao mnoge ljude da finansijski podrže ovaj projekat. Poruka za naše ljude je da moramo da se osvestimo i shvatimo u kakvom svetu živimo, koji su uzroci onoga što se dešavalo i što se dešava u poslednjih nekoliko decenija, te da prestanemo da živimo u zabludi da nam Zapad želi sve najbolje, a komšije sve najgore. Što se tiče strane publike, mnogi žive u predubeđenju da su Srbi jedini krivci za ratove tokom devedesetih, što je vrlo linearan pristup veoma kompleksnoj temi. Filmom pokušavam da razbijem mitove koje su „mejnstrim“ mediji na Zapadu stvorili ne bi li pomogli vlastima matičnih država da ubede širu javnost u neophodnost intervencije posle koje su, naravno, strane interesne grupe ostvarile ogromne ekonomske dobitke. Ljudi na Zapadu polako postaju sve svesniji da njihove vlasti njih otvoreno zamajavaju, i u vezi sa ratovima koje vode (oružje za masovno uništenje nije nađeno u Iraku, iako je to bio glavni razlog za okupaciju te države) i ekonomije koju vode („Okupirajmo Volstrit“ je izraz narodnog nezadovoljstva povodom sebičnog i destruktivnog ponašanja svetskih banaka i pohlepe velikih korporacija), te je sada pravi trenutak da razbijemo iluzije o tome zašto su njihove države napale Jugoslaviju i na koji način su nas uništili. Moramo da znamo zbog čega ljudi ovde i dalje teško žive, jer ako nismo sposobni da ustanovimo uzrok problema, nećemo naći način da ga razrešimo.

Iako je veoma dobro primljen u Srbiji, da li imate utisak da je „Težina lanaca“ u našoj zemlji i dalje „nezgodan za prikazivanje“…

Film je prikazan u okviru BELDOKS međunarodnog festivala dugometražnog dokumentarnog filma u Beogradu, u Jugoslovenskoj kinoteci, u maju ove godine, a posle toga je, kao jedan od šest najboljih filmova na festivalu, prikazan i u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Aleksincu, Zrenjaninu, Gornjem Milanovcu i drugim gradovima u Srbiji. Trebalo je da se dokumentarac prikaže i na festivalu Emira Kusturice, „Kustendorfu“, jer je gospodin Kusturica zatražio od mene da mu pošaljem film, što sam i učinio, posle čega sam dobio informaciju da je film uvršćen u program njegovog festivala, a to su objavili i svi veći mediji u Srbiji. Međutim, iz do dan danas meni nerazjašnjenih razloga, film je dve nedelje pred početak festivala povučen iz programa. Ipak, drago mi je da se Kusturici dopao moj film i čini mi se da povlačenje filma iz programa nije bila njegova odluka. Posle toga sam film poslao direktoru „RTS“-a Aleksandru Tijaniću i posle četiri meseca čekanja sam dobio odgovor da, iako je film dobio pozitivnu ocenu, „RTS“ neće biti u mogućnosti da objavi film zbog, kako je gospodin Tijanić naveo, gubitka ekskluzivnosti filma posle prikazivanja odlomaka dokumentarca u emisiji „Ćirilica“ koju vodi Milomir Marić na „Hepi“ televiziji. Možda i jeste ovaj film „nezgodan za prikazivanje“, ali bih pre svega želeo da vlast interveniše i pokaže da nije demokratska samo u nazivu stranke. Neki će sigurno pomisliti da „sanjam“ i da „nema šanse“, ali je važno konstantno vršiti pritisak na vlast da se makar ponaša onako kako i tvrdi da se ponaša, ako već neće da se ponaša onako kako možda želimo da se ponaša. Demokratija podrazumeva pravo svih da izraze svoje mišljenje, pogotovo ako je potkrepljeno činjenicama, a vlast je tu da omogući svima to pravo, čak i ako se sama vlast ne slaže sa tim mišljenjem.

Imali ste hrabrosti da u filmu označite Vašington i američke multinacionalne korporacije kao izvorište zla koje se razlivalo po Balkanu u protekle dve decenije. Kako je politički establišment Kanade i SAD doživeo takvu hrabrost?

Ne bih znao kako su njihove vlasti doživele moj film, s obzirom na to da nije bilo zvanične reakcije vlada Kanade i Sjedinjenih Država, ali znam da su mnogi zapadni političari koji se zalažu za ono što promoviše moj film imali veoma pozitivne reakcije na način na koji je sklopljen ovaj film i poruku koju daje. Tu bih naglasio da ako ne želimo da Amerika nas gleda kroz stereotipe, ne smemo ni mi Ameriku – te moramo biti svesni da ništa nije crno-belo i da postoje mnogi pokreti u SAD-u koji se zalažu za to da se američki vojnici vrate kući, da vlasti prekinu imperijalističko ponašanje koje karakteriše njihovu spoljnu politiku još od polovine dvadesetog veka, i da se zaustavi agresivna globalizacija u kojoj se propagiraju vrednosti profitnog motiva i da se profit mora ostvariti po svaku cenu. Jedan od tih pokreta, mada kanadski, „Globalni istraživački centar“ u Montrealu, koji vodi ekonomista Mišel Čosudovski, postao je i prvi sponzor filma, a dostavio mi je na uvid ogromnu dokumentaciju koja mi je omogućila temeljan istraživački rad na temi koju sam izabrao.

Većina srpskih filmova u protekloj deceniji tematizovala je uglavnom navodne srpske zločine tokom devedesetih godina prošlog veka, afirmišući potrebu za suočavanjem sa mračnom prošlošću, pri tome, često, vršeći i reviziju istorije. Otkuda te tendencije u našoj kulturi?

Pre svega, ne postoje „navodni srpski zločini“, jer zločini od strane srpskih snaga tokom ratova iz devedesetih su svakako bila realnost i od toga ne smemo i ne možemo bežati. Suočiti se sa prošlošću, međutim, ne znači i konstantno te zločine potencirati zarad političkih poena. To ne samo da vređa žrtve nedužno stradalih, već i dalje deli ljude koji, rekao bih, pokušavaju da zakopaju ratne sekire. Domaća filmska kultura u poslednje dve decenije je dovela do toga da kad se pomenu reči „domaći film“, ljudi odmah pomisle da je sigurno u pitanju „neki film o ratu“. Veoma je komplikovano objasniti uzroke tih ratova, a možda donekle i opasno, pa je lakše igrati se sa emocijama i emotivnim, a ne racionalnim, argumentima dočarati šta se ovde zapravo zbilo. Pri tom moramo uzeti u obzir da je za filmove potreban velik budžet, a u Srbiji je veoma teško doći do finansijskih sredstava za film, pa se novac uglavnom traži u inostranstvu, pre svega na Zapadu. A zna se kakva priča onda mora da se ispriča. Tako dobijamo s vremena na vreme domaće filmove koji su unutar sistema zapadne propagande i gotovo liče na američke filmove na srpskom jeziku. Žao mi je što mnogo poznatiji režiseri i producenti od mene nisu ni u jednom trenutku poželeli da snime film koji bi se bavio uzrocima raspada Jugoslavije i svega što se dešavalo posle toga iz jednog drugačijeg ugla od onog koji nam serviraju velike sile. Doduše, možda su i želeli, ali nisu smeli iz određenih razloga. Kao mlad čovek, pun energije, uprkos svim preprekama koje sam znao da će me čekati, prihvatio sam se ovog ambicioznog projekta i veoma mi je drago što vidim da se ljudima uglavnom dopada film.

Godine 2008. organizovali ste proteste povodom odluke kanadske Vlade da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Da li Srbi iz Kanade shvataju sa kakvim se problemom suočavaju njihovi sunarodnici u matici?

Srbi koji žive u Kanadi su mahom iz Bosne ili Hrvatske, proterani iz svojih domova od strane vojske koju su zdušno podržali SAD i njihovi saveznici, te Srbi svakako shvataju u kakvoj situaciji žive njihovi sunarodnici na Kosovu i Metohiji. Kada su u pitanju Srbi u ostatku Srbije, mislim da je dijaspora svesna koliko su ljudi u teškoj ekonomskoj situaciji, ali možda je najgore to što osećaju da su građani Srbije izgubili nadu u bolju budućnost. I meni se čini da su ljudi čak bili vedrijeg duha dok su nas bombardovali nego sada. Tad smo verovali da će odlaskom Miloševića sve biti rešeno, a sada nemamo jasan plan o tome kako da popravimo loše stanje u kojem se nalazimo. „Živimo u partijskoj državi, opozicija samo obećava, EU nas uslovljava, Amerika nam uzima Kosovo, Rusija nas iskorišćava, mediji nas lažu, kriminalci nas kradu“ – to je otprilike suština onoga što ljudi osećaju u Srbiji. Uprkos tome, kada sagledamo stvari sa strane, možemo videti da ipak ima nade. Možda je onima koji neko vreme žive van Srbije lakše da to sagledaju. Svaka država je imala svoje probleme kroz istoriju, ali je sposobnost tog naroda da se izbori za svoja prava i bolji život u toj državi omogućila viši životni standard. I Amerika ima problema sa siromaštvom, organizovanim kriminalom, partijskom neslogom i medijima koji samo govore o tome kako se Lindzi Lohan prošlog vikenda opet napila umesto da ih više informiše o bitnim stvarima, a njeni građani i dalje misle da je to najbolja država na svetu i imaju volju da čine dobro za širu zajednicu. Kanada ima problema sa separatizmom, Amerikom koja je iskorišćava i obrazovnim sistemom u kojem učenici završe fakultet, a da ne znaju ko je bio Staljin, pa se opet trude svim snagama da poboljšaju ono što ne valja. Učimo od pozitivnih primera i gledajmo šta Zapad čini dobro za sebe, umesto da slušamo šta nam Zapad govori da bi trebalo da radimo za naše dobro. Moramo imati nadu, jer svaki problem ima rešenje.

Pričali ste i sa nekadašnjim ambasadorom Kanade u Beogradu DŽejmsom Bisetom, kao i sa generalom Luisom Mekenzijem. Njihovo zalaganje za istinu o Srbima mnogo je uočljivije od borbe zvaničnog Beograda za srpske nacionalne interese. Kako ti ljudi gledaju na aktuelnu politiku i aktuelna dešavanja u našoj zemlji? Da li se osećaju izdato od srpskih vlasti, kao, recimo, Dajana DŽonston?

Mišljenje ambasadora Biseta i generala Mekenzija o situaciji u Srbiji danas svakako se u velikoj meri poklapa sa porukom filma. Smatraju da ljudi treba manje da se dele i da realno sagledaju oko kojih interesa mogu svi da se ujedine. Svađanjem oko svake sitnice dovodimo sebe u situaciju da vlast u svakom sporu izlazi kao pobednik, koristeći se starom rimskom metodom „zavadi, pa vladaj“. Dajana DŽonston, s pravom, očekuje da srpska vlast gleda interese građana Srbije. Možda to očekuje više i od samih građana Srbije, koji su nekako prihvatili da njihovu vlast ne interesuju građani Srbije i da samo gledaju kako da zadovolje svoje mentore sa Zapada i po svaku cenu ostanu na vlasti. S vremena na vreme vlast uradi ono što se narodnim masama jako svidi, kao što je zabrana gej parade (učinjeno u trenutku kada je srpska javnost bila ogorčena što Beograd nije u stanju da zaštiti naše sunarodnike na Kosmetu, ali tu zaštitu želi da pruži gejevima) i otvaranje nekoliko kilometara autoputa po ravnici koji bi, realno, trebalo još davno da bude gotov, a građani onda zaborave na sve ostalo što ih muči, sve dok ih muka opet ne pritisne, pa vlast opet posipa mrvice pred nas i tako sve u krug. Vreme je da prestanemo da se zadovoljavamo sa mrvicama i tražimo da vlast nama pruži ono što mi želimo. Ko će da se pita o našoj državi ako nećemo mi? Uspeli su da mnoge ubede da će uvek biti tako kako velike sile hoće, ali da velike sile zaista tako misle, ne bi ulagali toliki trud u to da nas čine pasivnim i nespremnim za konkretnu akciju. Međutim, nikad nije kasno za promenu koloseka na kojem se nalazimo.

Iz razgovora sa DŽonom Perkinsom došli ste do zaključka da je Zapad posvađao nekad složne narode i nahuškao ih jedne na druge, da bi uz pomoć političkih marioneta pljačku doveo do kraja. Da li je ideja Jugoslavija zaista bila srećno rešenje za Srbe?

Jugoslavija je imala vrednosti koje EU danas pokušava da prisvoji. Međutim, posle izjave nemačke kancelarke Angele Merkel o propasti multikulturalizma u toj zemlji, čini se da EU baš i ne uspeva da postigne taj nivo međunacionalne tolerancije koji je nekada imala Jugoslavija. Prilično je hipokritički nametati nama te vrednosti, kada smo mi i imali te vrednosti pre nego što su nas posvađali, a oni sami nisu u mogućnosti da nametnu iste vrednosti u svojim državama. Jugoslaviju gledam ne toliko iz ideološkog ugla i uopšte ne volim da delim naš narod na četnike i partizane ili na bilo koji drugi način, već je posmatram kao sistem vrednosti koji su pre svega bili ljudski. Za vreme Jugoslavije se daleko više poštovao rad i trud, mladi su znali da ako budu vredno učili imaće i pristojan život, zaposleni su imali veću sigurnost na radnom mestu, uz duge odmore i razne povlastice, mediji su pomagali u građenju ljubavi prema otadžbini i ohrabrivali ljude da doprinose svojoj zajednici, vlast je ipak daleko više pazila na dobrobit naroda i jednakost među nacijama, te smo kao rezultat dobili etnički izmešane sredine, gde nikome nije bilo bitno ko je koje nacionalnosti, i državu u kojoj je bila jaka srednja klasa. To da li je Jugoslavija najbolje rešenje za Srbe, u smislu toga da su na taj način živeli u istoj državi je prosto pitanje, a odgovor je da je svakako interes svakog naroda da bude na okupu kako bi zajedničkim snagama unapređivali svoju državu. Međutim, s obzirom na to da na ovom prostoru žive mnogi narodi koji govore istim jezikom, vole istu hranu, slušaju istu muziku i dele mnoge druge osobine, ne vidim iz kojeg razloga ti ljudi ne bi zajedničkim snagama unapređivali svoju kolektivnu zajednicu. Ako mogu u Ameriku da dođu pripadnici naroda iz celog sveta i da zajedno žive i rade, zašto Južni Sloveni ne mogu da sednu za sto i prihvate da svaka različitost treba da se slavi, a ne da se ratuje oko toga, te da svima ide u korist da zajedno nastupamo pred svetom. Uostalom, imamo već iskustva u tome.

U filmu „Težina lanaca“ provejava i misao o nečasnoj ulozi EU u dešavanjima na Balkanu. Kako gledate na aktuelne evrointegracije u Srbiji? Da li „Evropa zaista nema alternativu“?

Jedino smrt nema alternativu, a za sve ostale probleme postoji bezbroj rešenja. Evropska unija je imala svoj interes na Balkanu tokom ratova iz devedesetih, a još uvek kupi kajmak u ekonomskom smislu. To je očigledno iz primera koji se navode u mom filmu, o kojima ne bih ovde previše diskutovao. Pre svega, nisam ekspert za evrointegracije i smatram da svako ko nije detaljno proučio kako funkcioniše Evropska unija nije kompetentan da ocenjuje da li je za Srbiju bolje da uđe u tu zajednicu ili ne. Pomalo je razočaravajuće što političari koji podržavaju ulazak Srbije u EU građanima ne objašnjavaju ili ne objašnjavaju u dovoljnoj meri zbog čega zauzimaju taj stav, već nas hrane praznim floskulama, poput te da „Evropa nema alternativu“. To stvara i određenu dozu nepoverenja građana prema toj ideji, jer ne znaju u šta se upuštaju, a svi im samo govore da je to nešto dobro. Međutim, sve ovo može da ima i pozitivnu reakciju na naš narod, a to je da inspiriše građane da sami istražuju o Evropskoj uniji i na taj način formiraju svoje mišljenje, umesto da ga kao papagaji ponavljaju jer njihov omiljen političar to govori u medijima ili to pročitaju u pamfletima koje štampa Evropska unija. Moj film nije anti-EU, ali promoviše ideju da sa Evropskom unijom mora da se postupa veoma oprezno, jer kada god pregovarate s nekim, morate imati u vidu da sve strane uključene u pregovore žele da izvuku isključivo svoj interes. Ako previše dozvolimo EU da diktira kako treba da se ponašamo, onda možemo upasti u zamku u koju su već upale neke države pre nas, a o tome detaljno pričam u filmu. Takođe, moramo biti realni u vezi sa EU, jer ako mislimo da će nam ulazak u EU rešiti sve ekonomske probleme, samo treba da pogledamo kako prolaze Grci i dobićemo otrežnjenje na vreme.

Mislite li da je vaš film razumljiv i njegov jezik i kontekst „komunikativan“ sa mladom publikom Zapada, sa generacijama koje su Internet i „Fejsbuk“ možda odvojili ili bar malo udaljili od Si-En-Enove interpretacije stvarnosti?

Moj film je prvenstveno zabavan za gledanje. Mladi sa Zapada koje obično ne interesuje politika, a kamoli Jugoslavija, koji su pogledali film jer im je naslov zvučao zanimljivo, prilazili su mi posle projekcija da mi kažu da su se super proveli dok su gledali film i da su puno toga naučili. Mnogi su mi rekli da su sada konačno shvatili šta se zapravo desilo sa Jugoslavijom. Slična je situacija i kod mladih Srba, mnogi su jedva čekali da im neko na njihovom jeziku interpretira ono što su slušali od drugih, ali nikako nisu mogli u glavi da sklope celinu ili jednostavno nisu imali za to vremena (na filmu sam radio dve godine, a gledaoci mogu da vide rezultat mog istraživanja za dva sata). Film ima Majkl-Murovski stil postprodukcije i naracije, objašnjava kompleksne teme na jednostavan, ali ne i pojednostavljen način, te uz određenu dozu humora uvlači ljude u ovu temu do te mere da su gledaoci u velikoj meri komentarisali da nisu ni primetili da je već prošlo dva sata. Ono što je takođe jedinstveno kod ovog filma je da je prvi put upotrebljena snaga Interneta i „Fejsbuka“ da bi se uopšte prikupila neophodna sredstva za realizaciju projekta. Donacije su se sakupljale preko „Pejpala“, odnosno preko zvaničnog vebsajta filma, a na „Fejsbuku“ se isti reklamirao, dok sam uspeo da dođem i do nekih bitnih saradnika putem upoznavanja na „Fejsbuku“. Očekujem da će ovo da bude model za mnoge druge filmadžije širom sveta. Stranci su žedni novih priča i reakcija stranaca na moj film to upravo i dokazuje.

Jedan od tumača „postjugoslovenske stvarnosti“ koji veruje da za ovaj prostor, kao i za srpski narod uopšte, ima nade i da će se u budućnosti stvari ovde dešavati i prema manje zlosrećnim matricama od onih koje su obeležile zbivanja proteklih decenija.

Oduvek sam bio i biću optimista. Kada odrastamo, jedna velika stvar koje nas stariji teraju da se odreknemo jeste želja da ostvarimo svoje snove. Uporno nas ubeđuju da su nam snovi „neozbiljni“ i „dečji“, te ćemo da odrastemo tek onda kada prihvatimo da se ti snovi neće ostvariti i da treba da budemo kao i svi ostali ne bi li se što bolje uklopili u postojeći sistem. Ponekad, međutim, se neko otisne na pučinu u potrazi za svojim snovima. Neki potonu, a neki stignu do zakopanog blaga koje su tražili i to su pokretači promena, ljudi čija imena će zauvek biti urezana u istoriji čovečanstva. Mnogi od tih ljudi su tokom života prolazili kroz neverovatne teškoće, ali su bili istrajni u svojoj zamisli i na kraju i pobedili. Svi mi imamo put kojim se krećemo i moramo imati snage da hrabro koračamo njime. Kada to učinimo, sve će se poklopiti da dobijemo podršku za ono što radimo. Kada skrenemo sa puta, doživećemo mnoge poraze koji će nam teško pasti, ali će nas oni zapravo vratiti na pravi put i toga ćemo vremenom postati svesni. Znam da je naš narod umoran od borbe za bolji život, ali nema odmora i predaje, borba traje dok živimo. Ovog puta je ključna revolucija svesti, jer najveća pokretačka sila nisu ni novac, ni pojedinci, već svest. A moje pitanje je – imate li bolju ideju?

Razgovarali: Aleksandar Dunđerin i Ljiljana Bogdanović

(Pečat)