Алексинац: Тужилаштво и даље одбија судски поступак за утврђивање пропуста у случају погибије осморице рудара 1. априла прошле године приликом избијања метана у руднику угља Соко

Породице осморице рудара погинулих 1. априла прошле године приликом избијања метана у руднику угља Соко, и даље траже судски поступак за утврђивање пропуста. Алексиначко Основно тужилаштво то већ два пута одбија, иако знају да рудник - у тренутку погибије, 14 месеци није имао дозволу за радове. То су налази рударског инспектора, представљени у списима предмета које су тек недавно добили.

О томе како су данас и кроз шта су пролазиле породице рудара знајући да морају у јаму иако безбедносни услови нису како треба, зато што им губитак зараде од педесетак хиљада динара стално „висио над главом“, за Н1 је говорила Драгана Јовановић, супруга погинулог рудара Зорана Стајића.

Адвокат породица осам погинулих рудара саопштио је раније да је поднео приговор на одлуку Основног јавног тужилаштва у Алексинцу које је по други пут у последњих пет месеци одлучило да никога кривично не гони због ове несреће.

Драгана Јовановић каже да се после те друге одлуке суда да нико није крив за несрећу, породице погинулих осећају „понижено и јадно“.

„Они су заборављени на дан сахране, јер није био ни дан жалости тог дана. Да није нас породица и вас медија, били би заборављени“, казала је.

Јовановић се жали и да породице не добијају никакве директне информације.

„И да је бивша министарка Зорана Михајловић поднела кривичну пријаву, ту другу која је одбачена, то смо сазнали из медија, тада смо поред имена одговорних за смрт осморице, стајале и неправилности, између осталих да нису имали дозволе за рад и још што шта“, нагласила је.

За њу лично је било и поражавајуће то што је нико није обавестио из рудника да је њен супруг погинуо.

„Нису ме ни обавестили да је Бојан погинуо, дошли су рођаци да ми то саопште. Ми све информације сазнајемо од њихових колега, из медија, ми као породице немамо информација никаквих“, изјавила је.

Додаје да је низ неправилности у раду рудника.

„Почев од дозвола, па на даље, проток кисеоника, начин организације и безбедности… У таквој ситуацији нису имали шансу да се спасу“, каже.

А плате су, наводи, биле мизерне.

„Кажу да ко једном крене да ради у руднику, он из њега не одлази… Бојан никада није хтео да оде. А плате су мизерне, он је примао 50.000 динара, то му је била плата. А третирали су их као стоку, аутобуси којим су превожени су били хладни… Он је за 50.000 динара платио животом“, закључила је.

(Н1)