недеља, 29. март 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Александар Павић: Србија после резолуције или могу ли Руси бити већи Срби од Срба
Хроника

Александар Павић: Србија после резолуције или могу ли Руси бити већи Срби од Срба

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 10. септембар 2010.

Можда би било правилније рећи да Руси не треба да буду већи Срби од Срба, већ  да заступају Србију у одсуству, тј. док се изнова не васпостави власт у Србији која би била одраз већинске бирачке воље становништва

Професор Александар Мезјајев са Казањског универзитета је, можда мало резигнирано, али сасвим исправно недавно приметио да ће, што се тиче даљег развоја ситуације о питању окупиране српске провинције Косово и Метохија, Руси, тј. руски званичници, можда морати да буду чак и „већи Срби од Срба“. Притом је, бар српским посматрачима којима не пада напамет да капитулирају у вези са својим основним националним интересима јасно да овде уважени стручњак за међународно право не мисли на Србе као народ, већ на тренутно руководство Републике Србије, које, сасвим је јасно, тражи све могуће начине да се реши косовског „терета“ и окрене се „бољем животу“ у иначе сасвим неизвесној „светлој европској будућности“ – али тако да изгледа да се „другачије није ни могло“, тј. да су, ето, „објективне околности“ биле такве, да су „све покушали“, али да „међународна заједница“ једноставно нема слуха за српске вапаје и „конструктивност“.

Наравно, овде се не жели рећи да је ситуација у „међународној заједници“ (тј. њеном атлантистички оријентисаном делу, који још увек истиче ауторска права на тај назив) о питању КиМ имало ружичаста. Напротив, тај део међународне заједнице и даље води агресивну политику према српском етничком простору, што се посебно огледа у његовој косовској политици, која је апсолутно бескомпромисна, тј. неумољива у задовољавању максималистичких захтева косовских Албанаца и негирању чак и минималистичких захтева Срба у тој покрајини – и, најважније, у гажењу Завршног хелсиншког акта и Повеље УН о питању неповредивости међународних граница. Међутим, садашње српске власти праве скоро ванредне напоре да олакшају наставак вођења такве политике – од непрекидног понављања слогана да „Србија никада више неће ратовати за Косово“, до настављања редовних дипломатских односа са државама које су признале једнострано проглашено отцепљење „Републике Косово“ од Србије, као да се ништа није десило, до наставка предаје националних и привредних ресурса земље управо у руке тих истих држава (у исто време максимално сузбијајући потенцијална руска улагања), до сарадње са тим истим државама у пацификовању Босне и Херцеговине, тј. српског ентитета Републике Српске, скоро свакодневним рецитовањем мантре да „Србија максимално подржава територијалну целовитост БиХ“ (у симфонији са ставом да је Србија и те како спремна да преговара о нарушавању сопственог територијалног интегритета), до мирног посматрања гушења националних и језичких права становништва Црне Горе који се изјашњавају као Срби, до потпуног преузимања дискурса западних разбијача бивше Југославије, према којем су заправо Срби, тј. „зли режим Слободана Милошевића“ одговорни за распад земље, укључујући и измишљени „геноцид“ у Сребреници. Ова кратка листа, разуме се, није коначна, али је довољно илустративна. Дакле, вођење антисрпске политике у западним државама садашња власт у Србији је учинила веома једноставним и јефтиним. И зато, у ситуацији када се власт у Србији не понаша српски, није толико тешко пријатељским земљама попут Русије, која то ради не само из пријатељства већ и у ради чувања остатка остатака некаквог међународног правног поретка, да буду „већи Срби од Срба“, зарад виших интереса и неких дугорочнијих циљева.

Остаје Резолуција 1244

Таква руска политика подразумева даљу подршку очувању Резолуције 1244, за коју је и сам МСП морао признати да је и даље валидна, а која недвосмислено потврђује територијалну целовитост Србије. Док год је 1244 на снази, „Косово“ не може да буде примљено у УН, што не само на дужи већ на средњи рок љуља темеље лажне државе у настајању. У том смислу су руски званичници, укључујући и руског амбасадора при УН Виталија Чуркина недавно дали недвосмислена уверавања. И то руско „српство“ је тренутно спасоносно за Србију, јер је очигледно да би, да којим случајем ствар зависи не од Русије већ од садашње власти у Србији, досад већ били понуђени „великодушни“ уступци и спремност на „флексибилност“, тј. мењање постојеће резолуције, или њена фатална релативизација.

Међутим, у садашњем свету, у којем су пропаганда и медијске манипулације преузеле примат у односу на правила и право, чак и резолуције Савета безбедности се могу, ако не укинути, а оно, поступцима са одговарајућом медијско-пропагандном подршком, разводнити. И ту лежи стратешка слабост целог приступа српске власти када је реч о тражењу „саветодавног мишљења“ МСП (које, вреди стално понављати, никога не обавезује какво год било) – јер је то управо био начин да се, ако не елиминише а онда маргинализује улога Савета безбедности о питању КиМ и тежиште дебате пребаци у Генералну скупштину УН, где нема вета и где лобирање западних држава може, када је неопходно, да намакне потребну већину за ствари које су западним државама важне. Дакле, као што је већина у Генералној скупштини прво морала да подржи тражење „саветодавног мишљења“ МСП, тако ће и већина на крају изгласати још једну резолуцију, неку врсту закључка који следи после давања тог истог саветодавног мишљења.

Наравно, шта год да ГС изгласа, то нема никаквог правног ефекта на Резолуцију 1244 нити намеће икакву обавезу било којој сталној чланици СБ. Међутим, ако би резолуција ГС била по вољи водећих западних држава, то би био врло леп материјал у рукама западног медијског естаблишмента, који би већ нашао начина да од тог документа створи средство дипломатског, политичког и пропагандног притиска – можда не толико на Русију и Кину, које и даље подржавају 1244, колико на све земље мимо оних које су досад признале једнострано проглашену „косовску независност“. Неким земљама би, између осталог, било лакше да својој јавности објасне зашто су ипак решиле да признају „Републику Косово“ ако би могле да машу папиром за који је гласала већина земаља-чланица УН ако би он, на пример, дао за право „саветодавном мишљењу“ МСП по којем, грубо речено, свака група грађана која себе прогласи „представницима народа“ може било где у свету да изда декларацију о независности а да тај акт технички, по тумачењу МСП, „не крши међународно право“. Идући даље у том смеру, ако би, рецимо на крају више од 100 земаља УН признало „Републику Косово“, то још увек не би имало ефекат поништења Резолуције 1244, али би је у сваком случају релативизовало и, још горе, додатно подрило углед и ауторитет СБ – или бар оних њених сталних чланица које стоје „наспрам велике већине земаља света“.

Све се ово могло предвидети још пре две године, када је новоуспостављена влада Србије решила да крене овим путем прављења вересије од готовог, тј. премештања косовске ствари са чврстог и поузданог терена СБ УН на несигурни и неизвесни терен ГС УН. Томе је претходила опитна вежба са „планом од шест тачака“ којим је ЕУ-мисији ЕУЛЕКС, опет мимо СБ, дато овлашћење да преузме скоро све послове које је дотад обављала мисија УН (УНМИК), чији је ангажман заправо и представљао главну легитимизацију режима успостављеног управо Резолуцијом 1244. ЕУЛЕКС-у је дат мандат путем у најмању руку проблематичног „председничког писма“ Генералног секретара УН да на терену спроводи и оно чега у Резолуцији 1244 нема. С обзиром да је цео план заправо договорен на релацији ЕУ-Србија, евентуални вето Русије или Кине би заправо те државе чинио исувише „већим Србима од Срба“, што би већ омогућило западним силама да отворено доводе у питање руско-кинеске мотиве. Такво беспотребно ризиковање ауторитета за рачун једне мале земље која се сама о свом ауторитету ни мало не брине, разуме се, ни једној ни другој великој сили није било потребно. Дакле, садашња власт у Србији је већ успоставила преседан заобилажења чврстог српског упоришта у Савету безбедности, с тим што сада није у питању само „технички“ споразум везан за управљање покрајином (мада ни план „шест тачака“ није био само „технички“) већ и питање постављања према целости косовског проблема после објаве „мишљења“ МСП.

Воља бирача

Овде читаоца нешто мање упућеног у унутрашњу политичку динамику у Србији, којем вероватно није јасно зашто се српска власт наизглед упиње да олакша подривање територијалне целовитости сопствене земље, треба подсетити да је садашња влада Србије успостављена у лето 2008. године, само неколико месеци пошто је „косовска скупштина“ прогласила „независност“, под одлучујућим утицајем западних дипломата, који су „помогли“ формирање коалиције састављене од странака које су имале опречне ставове још током предизборне кампање. На пример, Социјалистичка партија Србије, чији је оснивач био Слободан Милошевић, је, пре него што се волшебно нашла у владајућој коалицији, бар по питању КиМ, заступала далеко чвршћу политику, и може се са сигурношћу рећи да њено гласачко тело није гласало за садашњу политику странке. И ово се може апстраховати на читаву садашњу владајућу коалицију – њена садашња политика није одраз већинске бирачке воље грађана Србије и није прошла никакву проверу на изборима. Та политика је једноставно резултат договора страначких руководстава са западним дипломатама у Београду иза затворених врата, тако да она заправо нема демократски легитимитет. У том смислу, можда би било правилније рећи не да Руси треба да буду „већи Срби од Срба“, већ да, једноставно, „заступају Србију у одсуству“, тј. док се изнова не васпостави власт у Србији која би била одраз већинске бирачке воље становништва. И у том смислу се може рећи да Русија засад наступа изузетно принципијелно, чак и легалистички. А такве ствари се памте.

Било како било, дипломатија Србије је врло брзо после објаве „саветодавног мишљења“ МСП пожурила да нацрт своје резолуције проследи Секретаријату ГС. Тај, по свим параметрима безуби текст, који, истина, подсећа на сасвим „неважну“ неприхватљивост једнострано проглашене независности, је ипак наишао на осуду појединих западних земаља. Промена у тексту резолуције, имајући у виду симбиотички однос између власти у Србији и бриселске бирократије, била је потпуно очекивана. Једно је јасно: власт у Србији је пребацивањем лопте у ГС пребацила косовску ствар на клизав политички терен, где су извесни разни „клизећи стартови“ и где чак и повољно изгласана ствар не мора да буде тако представљена у водећим западним медијима, који су и даље главни инструмент мобилизације подршке – или бар пасивизације јавног мњења које контролишу – за наставак скоро непрестане агресивне западне политике на глобалном нивоу, која се води још од проглашења „краја историје“ после пада Берлинског зида. Још горе – није искључено да би резолуција изгласана у ГС могла да послужи као основ за предлог неке нове резолуције СБ која би заменила 1244. Јер, ако би тај предлог још подржала и власт у Србији, опет би постало теже за Кину и Русију да (п)остану „већи Срби од Срба“ и ставе вето на предложену резолуцију.

У Србији постоји изрека: „није лако бити Србин“. Може се замислити колико је то теже за некога ко то стварно није, а којем још и (неки) Срби додатно отежавају посао. Ипак, на крају ће „права Србија“ морати некако да смогне снаге да се њен глас поново чује – док не буде касно.

(Фонд стратешке културе)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер