Aleksandar Pavić: Srbija posle rezolucije ili mogu li Rusi biti veći Srbi od Srba

Možda bi bilo pravilnije reći da Rusi ne treba da budu veći Srbi od Srba, već  da zastupaju Srbiju u odsustvu, tj. dok se iznova ne vaspostavi vlast u Srbiji koja bi bila odraz većinske biračke volje stanovništva

Profesor Aleksandar Mezjajev sa Kazanjskog univerziteta je, možda malo rezignirano, ali sasvim ispravno nedavno primetio da će, što se tiče daljeg razvoja situacije o pitanju okupirane srpske provincije Kosovo i Metohija, Rusi, tj. ruski zvaničnici, možda morati da budu čak i „veći Srbi od Srba“. Pritom je, bar srpskim posmatračima kojima ne pada napamet da kapituliraju u vezi sa svojim osnovnim nacionalnim interesima jasno da ovde uvaženi stručnjak za međunarodno pravo ne misli na Srbe kao narod, već na trenutno rukovodstvo Republike Srbije, koje, sasvim je jasno, traži sve moguće načine da se reši kosovskog „tereta“ i okrene se „boljem životu“ u inače sasvim neizvesnoj „svetloj evropskoj budućnosti“ – ali tako da izgleda da se „drugačije nije ni moglo“, tj. da su, eto, „objektivne okolnosti“ bile takve, da su „sve pokušali“, ali da „međunarodna zajednica“ jednostavno nema sluha za srpske vapaje i „konstruktivnost“.

Naravno, ovde se ne želi reći da je situacija u „međunarodnoj zajednici“ (tj. njenom atlantistički orijentisanom delu, koji još uvek ističe autorska prava na taj naziv) o pitanju KiM imalo ružičasta. Naprotiv, taj deo međunarodne zajednice i dalje vodi agresivnu politiku prema srpskom etničkom prostoru, što se posebno ogleda u njegovoj kosovskoj politici, koja je apsolutno beskompromisna, tj. neumoljiva u zadovoljavanju maksimalističkih zahteva kosovskih Albanaca i negiranju čak i minimalističkih zahteva Srba u toj pokrajini – i, najvažnije, u gaženju Završnog helsinškog akta i Povelje UN o pitanju nepovredivosti međunarodnih granica. Međutim, sadašnje srpske vlasti prave skoro vanredne napore da olakšaju nastavak vođenja takve politike – od neprekidnog ponavljanja slogana da „Srbija nikada više neće ratovati za Kosovo“, do nastavljanja redovnih diplomatskih odnosa sa državama koje su priznale jednostrano proglašeno otcepljenje „Republike Kosovo“ od Srbije, kao da se ništa nije desilo, do nastavka predaje nacionalnih i privrednih resursa zemlje upravo u ruke tih istih država (u isto vreme maksimalno suzbijajući potencijalna ruska ulaganja), do saradnje sa tim istim državama u pacifikovanju Bosne i Hercegovine, tj. srpskog entiteta Republike Srpske, skoro svakodnevnim recitovanjem mantre da „Srbija maksimalno podržava teritorijalnu celovitost BiH“ (u simfoniji sa stavom da je Srbija i te kako spremna da pregovara o narušavanju sopstvenog teritorijalnog integriteta), do mirnog posmatranja gušenja nacionalnih i jezičkih prava stanovništva Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Srbi, do potpunog preuzimanja diskursa zapadnih razbijača bivše Jugoslavije, prema kojem su zapravo Srbi, tj. „zli režim Slobodana Miloševića“ odgovorni za raspad zemlje, uključujući i izmišljeni „genocid“ u Srebrenici. Ova kratka lista, razume se, nije konačna, ali je dovoljno ilustrativna. Dakle, vođenje antisrpske politike u zapadnim državama sadašnja vlast u Srbiji je učinila veoma jednostavnim i jeftinim. I zato, u situaciji kada se vlast u Srbiji ne ponaša srpski, nije toliko teško prijateljskim zemljama poput Rusije, koja to radi ne samo iz prijateljstva već i u radi čuvanja ostatka ostataka nekakvog međunarodnog pravnog poretka, da budu „veći Srbi od Srba“, zarad viših interesa i nekih dugoročnijih ciljeva.

Ostaje Rezolucija 1244

Takva ruska politika podrazumeva dalju podršku očuvanju Rezolucije 1244, za koju je i sam MSP morao priznati da je i dalje validna, a koja nedvosmisleno potvrđuje teritorijalnu celovitost Srbije. Dok god je 1244 na snazi, „Kosovo“ ne može da bude primljeno u UN, što ne samo na duži već na srednji rok ljulja temelje lažne države u nastajanju. U tom smislu su ruski zvaničnici, uključujući i ruskog ambasadora pri UN Vitalija Čurkina nedavno dali nedvosmislena uveravanja. I to rusko „srpstvo“ je trenutno spasonosno za Srbiju, jer je očigledno da bi, da kojim slučajem stvar zavisi ne od Rusije već od sadašnje vlasti u Srbiji, dosad već bili ponuđeni „velikodušni“ ustupci i spremnost na „fleksibilnost“, tj. menjanje postojeće rezolucije, ili njena fatalna relativizacija.

Međutim, u sadašnjem svetu, u kojem su propaganda i medijske manipulacije preuzele primat u odnosu na pravila i pravo, čak i rezolucije Saveta bezbednosti se mogu, ako ne ukinuti, a ono, postupcima sa odgovarajućom medijsko-propagandnom podrškom, razvodniti. I tu leži strateška slabost celog pristupa srpske vlasti kada je reč o traženju „savetodavnog mišljenja“ MSP (koje, vredi stalno ponavljati, nikoga ne obavezuje kakvo god bilo) – jer je to upravo bio način da se, ako ne eliminiše a onda marginalizuje uloga Saveta bezbednosti o pitanju KiM i težište debate prebaci u Generalnu skupštinu UN, gde nema veta i gde lobiranje zapadnih država može, kada je neophodno, da namakne potrebnu većinu za stvari koje su zapadnim državama važne. Dakle, kao što je većina u Generalnoj skupštini prvo morala da podrži traženje „savetodavnog mišljenja“ MSP, tako će i većina na kraju izglasati još jednu rezoluciju, neku vrstu zaključka koji sledi posle davanja tog istog savetodavnog mišljenja.

Naravno, šta god da GS izglasa, to nema nikakvog pravnog efekta na Rezoluciju 1244 niti nameće ikakvu obavezu bilo kojoj stalnoj članici SB. Međutim, ako bi rezolucija GS bila po volji vodećih zapadnih država, to bi bio vrlo lep materijal u rukama zapadnog medijskog establišmenta, koji bi već našao načina da od tog dokumenta stvori sredstvo diplomatskog, političkog i propagandnog pritiska – možda ne toliko na Rusiju i Kinu, koje i dalje podržavaju 1244, koliko na sve zemlje mimo onih koje su dosad priznale jednostrano proglašenu „kosovsku nezavisnost“. Nekim zemljama bi, između ostalog, bilo lakše da svojoj javnosti objasne zašto su ipak rešile da priznaju „Republiku Kosovo“ ako bi mogle da mašu papirom za koji je glasala većina zemalja-članica UN ako bi on, na primer, dao za pravo „savetodavnom mišljenju“ MSP po kojem, grubo rečeno, svaka grupa građana koja sebe proglasi „predstavnicima naroda“ može bilo gde u svetu da izda deklaraciju o nezavisnosti a da taj akt tehnički, po tumačenju MSP, „ne krši međunarodno pravo“. Idući dalje u tom smeru, ako bi, recimo na kraju više od 100 zemalja UN priznalo „Republiku Kosovo“, to još uvek ne bi imalo efekat poništenja Rezolucije 1244, ali bi je u svakom slučaju relativizovalo i, još gore, dodatno podrilo ugled i autoritet SB – ili bar onih njenih stalnih članica koje stoje „naspram velike većine zemalja sveta“.

Sve se ovo moglo predvideti još pre dve godine, kada je novouspostavljena vlada Srbije rešila da krene ovim putem pravljenja veresije od gotovog, tj. premeštanja kosovske stvari sa čvrstog i pouzdanog terena SB UN na nesigurni i neizvesni teren GS UN. Tome je prethodila opitna vežba sa „planom od šest tačaka“ kojim je EU-misiji EULEKS, opet mimo SB, dato ovlašćenje da preuzme skoro sve poslove koje je dotad obavljala misija UN (UNMIK), čiji je angažman zapravo i predstavljao glavnu legitimizaciju režima uspostavljenog upravo Rezolucijom 1244. EULEKS-u je dat mandat putem u najmanju ruku problematičnog „predsedničkog pisma“ Generalnog sekretara UN da na terenu sprovodi i ono čega u Rezoluciji 1244 nema. S obzirom da je ceo plan zapravo dogovoren na relaciji EU-Srbija, eventualni veto Rusije ili Kine bi zapravo te države činio isuviše „većim Srbima od Srba“, što bi već omogućilo zapadnim silama da otvoreno dovode u pitanje rusko-kineske motive. Takvo bespotrebno rizikovanje autoriteta za račun jedne male zemlje koja se sama o svom autoritetu ni malo ne brine, razume se, ni jednoj ni drugoj velikoj sili nije bilo potrebno. Dakle, sadašnja vlast u Srbiji je već uspostavila presedan zaobilaženja čvrstog srpskog uporišta u Savetu bezbednosti, s tim što sada nije u pitanju samo „tehnički“ sporazum vezan za upravljanje pokrajinom (mada ni plan „šest tačaka“ nije bio samo „tehnički“) već i pitanje postavljanja prema celosti kosovskog problema posle objave „mišljenja“ MSP.

Volja birača

Ovde čitaoca nešto manje upućenog u unutrašnju političku dinamiku u Srbiji, kojem verovatno nije jasno zašto se srpska vlast naizgled upinje da olakša podrivanje teritorijalne celovitosti sopstvene zemlje, treba podsetiti da je sadašnja vlada Srbije uspostavljena u leto 2008. godine, samo nekoliko meseci pošto je „kosovska skupština“ proglasila „nezavisnost“, pod odlučujućim uticajem zapadnih diplomata, koji su „pomogli“ formiranje koalicije sastavljene od stranaka koje su imale oprečne stavove još tokom predizborne kampanje. Na primer, Socijalistička partija Srbije, čiji je osnivač bio Slobodan Milošević, je, pre nego što se volšebno našla u vladajućoj koaliciji, bar po pitanju KiM, zastupala daleko čvršću politiku, i može se sa sigurnošću reći da njeno glasačko telo nije glasalo za sadašnju politiku stranke. I ovo se može apstrahovati na čitavu sadašnju vladajuću koaliciju – njena sadašnja politika nije odraz većinske biračke volje građana Srbije i nije prošla nikakvu proveru na izborima. Ta politika je jednostavno rezultat dogovora stranačkih rukovodstava sa zapadnim diplomatama u Beogradu iza zatvorenih vrata, tako da ona zapravo nema demokratski legitimitet. U tom smislu, možda bi bilo pravilnije reći ne da Rusi treba da budu „veći Srbi od Srba“, već da, jednostavno, „zastupaju Srbiju u odsustvu“, tj. dok se iznova ne vaspostavi vlast u Srbiji koja bi bila odraz većinske biračke volje stanovništva. I u tom smislu se može reći da Rusija zasad nastupa izuzetno principijelno, čak i legalistički. A takve stvari se pamte.

Bilo kako bilo, diplomatija Srbije je vrlo brzo posle objave „savetodavnog mišljenja“ MSP požurila da nacrt svoje rezolucije prosledi Sekretarijatu GS. Taj, po svim parametrima bezubi tekst, koji, istina, podseća na sasvim „nevažnu“ neprihvatljivost jednostrano proglašene nezavisnosti, je ipak naišao na osudu pojedinih zapadnih zemalja. Promena u tekstu rezolucije, imajući u vidu simbiotički odnos između vlasti u Srbiji i briselske birokratije, bila je potpuno očekivana. Jedno je jasno: vlast u Srbiji je prebacivanjem lopte u GS prebacila kosovsku stvar na klizav politički teren, gde su izvesni razni „klizeći startovi“ i gde čak i povoljno izglasana stvar ne mora da bude tako predstavljena u vodećim zapadnim medijima, koji su i dalje glavni instrument mobilizacije podrške – ili bar pasivizacije javnog mnjenja koje kontrolišu – za nastavak skoro neprestane agresivne zapadne politike na globalnom nivou, koja se vodi još od proglašenja „kraja istorije“ posle pada Berlinskog zida. Još gore – nije isključeno da bi rezolucija izglasana u GS mogla da posluži kao osnov za predlog neke nove rezolucije SB koja bi zamenila 1244. Jer, ako bi taj predlog još podržala i vlast u Srbiji, opet bi postalo teže za Kinu i Rusiju da (p)ostanu „veći Srbi od Srba“ i stave veto na predloženu rezoluciju.

U Srbiji postoji izreka: „nije lako biti Srbin“. Može se zamisliti koliko je to teže za nekoga ko to stvarno nije, a kojem još i (neki) Srbi dodatno otežavaju posao. Ipak, na kraju će „prava Srbija“ morati nekako da smogne snage da se njen glas ponovo čuje – dok ne bude kasno.

(Fond strateške kulture)