Александар Никитовић: Одговор Санди Рашковић или кратка анатомија једног срозавања

Западну пропаганду матрицу преузео је нико други него кандидат за председника ДСС Санда Рашковић Ивић

Постоји једна врста људи која има крајње скромно знање о политици и прилично ниске моралне стандарде, а истовремено поседује претерано велику амбицију која их тера да су на све спремни не би ли остварили свој циљ. Такви људи, притиснути својом мегаломанском амбицијом, пристају на сваки диктат моћних страних центара само да се докопају неког положаја. За њих ништа не значи да климну главом и испуне захтев страних сила. Оваквом соју људи припада Санда Рашковић Ивић.

Чиме поткрепљујем ову тешку реч? Пођимо редом. Када је Коштуница донео нови Устав, одбацио Ахтисаријев план, прогласио војну неутралност и потписао Јужни ток, он је несумњиво значајно пореметио планове великим силима. Због тога је започео суров медијски прогон Коштунице, а једна од најчешћих и уједно најбеднијих крилатица је била да постоје сиве еминенције које уместо њега доносе одлуке. Другим речима, Коштуница је можда добар, али не ваљају сиве еминенције. Заправо, Коштуница би потписао Ахтисаријев план, не би донео Устав, не би прогласио војну неутралност и не би пристао на Јужни ток, али све су то сиве еминенције завршиле. За пристојан и образован свет се подразумевало да се ради о пропагандном рату са једноставним циљем да сруши и, ако је могуће, понизи Коштуница.

Све одлуке донело је Председништво

Ову западну пропаганду матрицу преузео је нико други него кандидат за председника ДСС Санда Рашковић Ивић. Важни део њене кампање чини теза да је Коштуница добар, али не ваљају сиве еминенције. Можда овде она мисли на разне важне и угледне људе који су у Фонду Слободан Јовановић или су угледници ДСС, али ипак ће бити да се углавном односи на мене. При том, она у својој површности не зна и не разуме да не може шеф кабинета бити сива еминенција, јер он представља формално постављену личност. Сива еминенција је неко ко формално не обавља одређену функцију, а закулисно преузима овлашћења која носи та функција. Све одлуке у ДСС је донело Председништво, а ја никада нисам позвао ни једног члана Председништва да од њега тражим да гласа за неку одлуку. Ето, на пример, од када је 2003. године из Демократског центра прешла у ДСС, ни једном нисам позвао телефоном Санду Рашковић Ивић и предложио јој било какву одлуку. Дакле, кључне су овде две ствари: да су све одлуке донете на Председништву ДСС и да никада нисам никога звао око било које одлуке, а најбољи сведок томе је управо Санда Рашковић Ивић.

Али, ако ја никада нисам позвао телефоном Санду Рашковић Ивић, то најмање значи да се нисмо сусретали разним поводима и на разним местима. Остало ми је у сећању да сам се увек чудио зашто је она толико предусретљива и прељубазна према мени. Мора бити да је ипак више веровала западним пропагандним причама него сопственим очима. Рачунала је, у својој површности и лакомислености, да стране службе морају знати боље од ње и шта се дешава у ДСС.

Зелено светло страних центара моћи

Једно је моје мишљење о Санди Рашковић Ивић, али оно што није лично предубеђење односи се на њен интервју дат хрватским новинама. Од када је дала интервју 21. новембар 2013, па све до сада Санда Рашковић Ивић није ни једном речју демантовала тај интервју. Све док није Драган Јочић изнео заиста срамне чињенице из овог интервјуа. Свако ко је прочитао тај интервју, а Србин је, мора бити и згрожен и поражен. Јер питање које се поставља Санди Рашковић Ивић није новинарско питање, већ је задатак на који она мора дати јасно одређен и прецизан одговор. И она је дала захтевани одговор да је Хрватаска имала право да успостави јурисдикцију над Крајином, и то после почињеног злочина у Олуји. Каква срамота. Да ли она сме своје Крајишнике да погледа у очи?

Са овим одговором у хрватским медијима Санда Рашковић Ивић је несумњиво добила зелено светло страних центара моћи да преузме ДСС. И ето ње као кандидата за председника ДСС. То је и освета Коштуници за његов отпор странцима и за то што је стао на пут њиховим плановима. Коштуница није хтео власт као награду, а да заузврат изручи Србију непријатељима.

И када сам се већ латио ове теме да кажем и следеће. Када бих био сујетан човек, мени би свакако пријала неистина да сам био сива еминенција која је, уместо Коштинице, донела ове историјске одлуке за Србију. Али то једноставно није истина. На Коштуницу нису могле ни најмање да утичу ни такве силе као што су стране и домаће службе, нити тајкуни. Зато је и створена пропагандна флоскула да наводно постоје сиве еминенције, коју је оберучке прихватила Санда Рашковић Ивић. То заправо говори само о њој.

(Печат - Нови стандард)