Александар Дикић: Quo vadis, Бошко?

 Још увек памтим одушевљење публике која бурним аплаузом поздравља цитирање легендарне животне поуке из још легендарније серије - од тога се не бежи, то се побеђује. Ова непролазна мудрост је била намењена преваспитавању размаженог вагабунда, парадигме једне изгубљене генерације које је персонификовала пораз социјалистичког (квази)морала и неуспех у изградњи новог човека по методологији каљења челика.

Скоро две године касније виспрени цитатолог добацио је још даље, па је Балашевићевим стихом покушао да оправда фрапантно појављивање у вили „Мир“ са чашом вина у друштву које га је до јуче желело у букагијама.

Србија је земља чуда, али иако су Срби народ са меморијском картицом капацитета „свако чудо за три дана“ нико није могао да остане равнодушан на ансамбл који је усликан и уснимљен како у лежерној, неформалној атмосфери покушава да еманира националну и државничку одговорност

Србија је земља чуда, али иако су Срби народ са меморијском картицом капацитета „свако чудо за три дана“ нико није могао да остане равнодушан на ансамбл који је усликан и уснимљен како у лежерној, неформалној атмосфери покушава да еманира националну и државничку одговорност.

Црњански је давно написао да је патриота улога која се најлакше може одглумити. Није први пут да Вођа користи наводну егзистенцијалну угроженост као инструмент за општу мобилизацију. Овде се народно јединство користи као додатна арматура тоталитарном систему који циклично производи нова историјска стања.

Схватам да је некада „прихватљиви“ десничар грађанске Србије Бошко Обрадовић стављен пред тежак избор. Како одолети милозвучном позиву Вожда чије дување у рог буди и сабира све оне са компулсивно-опсесивним осећањем дужности према роду и породу? Стари опробани штос „Бугари су на граници“ увек делује, јер границе морамо чувати, а Бугара око њих ће увек бити, па ако их и не буде, није згорег тестирати готовост ушкопљених патриота који робују или својој наивности или туђим уценама.

У коју групу Бошко спада показаће време, али оно што је овај државотворни рандеву показао јесте његово ново позиционирање у односну на власт (не на државу) и на опозицију.

Бошко је до јуче тврдио да нема компромиса са представницима наметнуте власти, посегнуо је чак и за штрајком глађу, а себе је афирмисао као лидера комбативне опозиције која је спремна да ослобађа Јавни сервис, да пробија кордоне, да опседа Председништво. На крају тог револуционарног пута дочекала га је чаша вина непознатог порекла уз коју је попунио Вучићеву шаховску таблу за следеће изборе

Бошко је до јуче тврдио да нема компромиса са представницима наметнуте власти, посегнуо је чак и за штрајком глађу, а себе је афирмисао као лидера комбативне опозиције која је спремна да ослобађа Јавни сервис, да пробија кордоне, да опседа Председништво. На крају тог револуционарног пута дочекала га је чаша вина непознатог порекла уз коју је попунио Вучићеву шаховску таблу за следеће изборе.

Све остало су изговори. И то не баш убедљиви.

Ако неко предвиђа васкрсење Педија Ешдауна и нови рат за зеленим столом, терен на којем се Срби традиционално лоше сналазе, онда је Бошко решење морао да потражи унутар опозиционе заједнице (ма како овај израз био рогобатан) јер њој припада, или се барем до пре неки дан тако изјашњавао. Зар није било паметније позвати своје дојучерашње пријатеље из Савеза за Србију да највиши представници странака чланица посете Бањалуку и пруже подршку Републици Српкој, њеним институцијама и српском народу преко Дрине? Ако нам је већ до саборности, зар није било мудрије позвати све релевантне странке у Србији да напишу заједничко саопштење којим се захтева пуна заштита надлежности које Дејтонски споразум предвиђа за српски ентитет унутар БиХ и да ће Србија као гарант тог споразума реаговати на његову једнострану ревизију?

Овако ће остати идилична и етилична слика како се Обрадовић и Мартиновић овог пута не добацују компјутерским мишем и не надмећу у изгладњивању, већ су део добро осмишљене кореографије дизајниране у Вођином кабинету.

Остају неколико опорих питање за обе стране. Како се са „фашистом“ могу бранити национални интереси? Како „љотићевац“ може помоћи држави да се спаси од цепања, инвазије или окупације? Откад то фашисти верују у заједништво упркос разликама, када су то фашисти остављали своју идеологију на страну зарад надстраначког компромиса? Зар љотићевци нису помагачи окупатора, страни плаћеници, пета колона?

Ако не можемо сећање, позовимо логику у помоћ.

Ако је Бошко фашиста и љотићевац, од кога се то Србија брани, ко су јој савезници и да ли је ово најава неке нове недићевске владе националног спаса за очување српског света од „баука бољшевизма“ у лику и делу англосаксонске хегемоније?

Ако Бошко није фашиста и љотићевац, како онда лажови и преваранти могу бранити српске интересе? Како се они који су у свом дворишту безакоње инсталирали као систем, могу позивати на одбрану међународног права?

Драги Бошко, ако си желео да иницираш или суделујеш у привиду српског јединства, зар се ниједног тренутка нису упитао зашто поред тебе нема никог из партнерских опозиционих странака, изузимајући свеприсутни ДЈБ? Каква је то саборност ако нема оних са којима си шетао, поред којих си митинговао, уз које су гладовао? Или је можда то био циљ, да и ти и Вучић покажете како твоје бивше сапатнике не интересује ни Република Српска, ни Косово, да си одувек говорио да досманлије служе Западу науштрб народних интереса, да када кажеш да су Двери држватовнорно одговорна странка подтекстно поручујеш да ови из тајкунско-криминалне опозиције нису?

Сви знамо да је Вућић неприкосновени мајстор аикида, али сада показује и невероватне билијарске способности, јер је ударањем једне кугле из игре избацио неколико других, после чега ова ударена не престаје да се врти око своје осе и невешто оправдава своје сумњиве поступке позивајући се на своје неупитно поштење.

Драги Бошко, текст завршавам у нади да ћеш схватити последице своје лоше процене и да ћеш исправити ту грешку у корацима због које се, по мом суду, не добија ни искључење, ни особна погрешка, али се за неко време одседи на клупи. Знам да знаш, али ћу те ипак подсетити на језику који знам да разумеш:

„Трговац ти лаже са смијехом

Жена лаже сузе просипљући

Нико крупно као Вучић не лаже!“

Аутор је лекар, члан Главног одбора Демократске странке

(direktno.rs)