Aleksandar Dikić: Quo vadis, Boško?

 Još uvek pamtim oduševljenje publike koja burnim aplauzom pozdravlja citiranje legendarne životne pouke iz još legendarnije serije - od toga se ne beži, to se pobeđuje. Ova neprolazna mudrost je bila namenjena prevaspitavanju razmaženog vagabunda, paradigme jedne izgubljene generacije koje je personifikovala poraz socijalističkog (kvazi)morala i neuspeh u izgradnji novog čoveka po metodologiji kaljenja čelika.

Skoro dve godine kasnije vispreni citatolog dobacio je još dalje, pa je Balaševićevim stihom pokušao da opravda frapantno pojavljivanje u vili „Mir“ sa čašom vina u društvu koje ga je do juče želelo u bukagijama.

Srbija je zemlja čuda, ali iako su Srbi narod sa memorijskom karticom kapaciteta „svako čudo za tri dana“ niko nije mogao da ostane ravnodušan na ansambl koji je uslikan i usnimljen kako u ležernoj, neformalnoj atmosferi pokušava da emanira nacionalnu i državničku odgovornost

Srbija je zemlja čuda, ali iako su Srbi narod sa memorijskom karticom kapaciteta „svako čudo za tri dana“ niko nije mogao da ostane ravnodušan na ansambl koji je uslikan i usnimljen kako u ležernoj, neformalnoj atmosferi pokušava da emanira nacionalnu i državničku odgovornost.

Crnjanski je davno napisao da je patriota uloga koja se najlakše može odglumiti. Nije prvi put da Vođa koristi navodnu egzistencijalnu ugroženost kao instrument za opštu mobilizaciju. Ovde se narodno jedinstvo koristi kao dodatna armatura totalitarnom sistemu koji ciklično proizvodi nova istorijska stanja.

Shvatam da je nekada „prihvatljivi“ desničar građanske Srbije Boško Obradović stavljen pred težak izbor. Kako odoleti milozvučnom pozivu Vožda čije duvanje u rog budi i sabira sve one sa kompulsivno-opsesivnim osećanjem dužnosti prema rodu i porodu? Stari oprobani štos „Bugari su na granici“ uvek deluje, jer granice moramo čuvati, a Bugara oko njih će uvek biti, pa ako ih i ne bude, nije zgoreg testirati gotovost uškopljenih patriota koji robuju ili svojoj naivnosti ili tuđim ucenama.

U koju grupu Boško spada pokazaće vreme, ali ono što je ovaj državotvorni randevu pokazao jeste njegovo novo pozicioniranje u odnosnu na vlast (ne na državu) i na opoziciju.

Boško je do juče tvrdio da nema kompromisa sa predstavnicima nametnute vlasti, posegnuo je čak i za štrajkom glađu, a sebe je afirmisao kao lidera kombativne opozicije koja je spremna da oslobađa Javni servis, da probija kordone, da opseda Predsedništvo. Na kraju tog revolucionarnog puta dočekala ga je čaša vina nepoznatog porekla uz koju je popunio Vučićevu šahovsku tablu za sledeće izbore

Boško je do juče tvrdio da nema kompromisa sa predstavnicima nametnute vlasti, posegnuo je čak i za štrajkom glađu, a sebe je afirmisao kao lidera kombativne opozicije koja je spremna da oslobađa Javni servis, da probija kordone, da opseda Predsedništvo. Na kraju tog revolucionarnog puta dočekala ga je čaša vina nepoznatog porekla uz koju je popunio Vučićevu šahovsku tablu za sledeće izbore.

Sve ostalo su izgovori. I to ne baš ubedljivi.

Ako neko predviđa vaskrsenje Pedija Ešdauna i novi rat za zelenim stolom, teren na kojem se Srbi tradicionalno loše snalaze, onda je Boško rešenje morao da potraži unutar opozicione zajednice (ma kako ovaj izraz bio rogobatan) jer njoj pripada, ili se barem do pre neki dan tako izjašnjavao. Zar nije bilo pametnije pozvati svoje dojučerašnje prijatelje iz Saveza za Srbiju da najviši predstavnici stranaka članica posete Banjaluku i pruže podršku Republici Srpkoj, njenim institucijama i srpskom narodu preko Drine? Ako nam je već do sabornosti, zar nije bilo mudrije pozvati sve relevantne stranke u Srbiji da napišu zajedničko saopštenje kojim se zahteva puna zaštita nadležnosti koje Dejtonski sporazum predviđa za srpski entitet unutar BiH i da će Srbija kao garant tog sporazuma reagovati na njegovu jednostranu reviziju?

Ovako će ostati idilična i etilična slika kako se Obradović i Martinović ovog puta ne dobacuju kompjuterskim mišem i ne nadmeću u izgladnjivanju, već su deo dobro osmišljene koreografije dizajnirane u Vođinom kabinetu.

Ostaju nekoliko oporih pitanje za obe strane. Kako se sa „fašistom“ mogu braniti nacionalni interesi? Kako „ljotićevac“ može pomoći državi da se spasi od cepanja, invazije ili okupacije? Otkad to fašisti veruju u zajedništvo uprkos razlikama, kada su to fašisti ostavljali svoju ideologiju na stranu zarad nadstranačkog kompromisa? Zar ljotićevci nisu pomagači okupatora, strani plaćenici, peta kolona?

Ako ne možemo sećanje, pozovimo logiku u pomoć.

Ako je Boško fašista i ljotićevac, od koga se to Srbija brani, ko su joj saveznici i da li je ovo najava neke nove nedićevske vlade nacionalnog spasa za očuvanje srpskog sveta od „bauka boljševizma“ u liku i delu anglosaksonske hegemonije?

Ako Boško nije fašista i ljotićevac, kako onda lažovi i prevaranti mogu braniti srpske interese? Kako se oni koji su u svom dvorištu bezakonje instalirali kao sistem, mogu pozivati na odbranu međunarodnog prava?

Dragi Boško, ako si želeo da iniciraš ili sudeluješ u prividu srpskog jedinstva, zar se nijednog trenutka nisu upitao zašto pored tebe nema nikog iz partnerskih opozicionih stranaka, izuzimajući sveprisutni DJB? Kakva je to sabornost ako nema onih sa kojima si šetao, pored kojih si mitingovao, uz koje su gladovao? Ili je možda to bio cilj, da i ti i Vučić pokažete kako tvoje bivše sapatnike ne interesuje ni Republika Srpska, ni Kosovo, da si oduvek govorio da dosmanlije služe Zapadu nauštrb narodnih interesa, da kada kažeš da su Dveri držvatovnorno odgovorna stranka podtekstno poručuješ da ovi iz tajkunsko-kriminalne opozicije nisu?

Svi znamo da je Vućić neprikosnoveni majstor aikida, ali sada pokazuje i neverovatne bilijarske sposobnosti, jer je udaranjem jedne kugle iz igre izbacio nekoliko drugih, posle čega ova udarena ne prestaje da se vrti oko svoje ose i nevešto opravdava svoje sumnjive postupke pozivajući se na svoje neupitno poštenje.

Dragi Boško, tekst završavam u nadi da ćeš shvatiti posledice svoje loše procene i da ćeš ispraviti tu grešku u koracima zbog koje se, po mom sudu, ne dobija ni isključenje, ni osobna pogreška, ali se za neko vreme odsedi na klupi. Znam da znaš, ali ću te ipak podsetiti na jeziku koji znam da razumeš:

„Trgovac ti laže sa smijehom

Žena laže suze prosipljući

Niko krupno kao Vučić ne laže!“

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke

(direktno.rs)