Ајвор Робертс: Нови Берлински конгрес једино логично решење за стабилизацију Балкана

Оксфорд – Нови Берлински конгрес једино је логично решење како би се дугорочније стабилизовао регион Балкана и бивше Југославије, уверен је сер Ајвор Робертс, председник Тринити колеџа у Оксфорду и бивши британски амбасадор у Београду. У разговору за „Политику” каже да ма како такав предлог на први поглед изгледао нереално, апсурдно је, по његовом мишљењу, „инсистирати на постојећој окамењеној ситуацији која чини нефункционалним читав регион, и у коме практично нема ниједне задовољне стране”.

„Косовски Албанци су незадовољни јер ни на видику није њихов улазак у Уједињене нације, Србија не може да се одрекне 18 одсто своје територије, Босна и Херцеговина не функционише, и никоме није јасно зашто би се неким народима на територији бивше Југославије дозволио и уважавао референдум за самоопредељење, док је другима то право ускраћено”, каже Робертс који има 40 година дипломатског искуства, при чему је био амбасадор у Италији, Југославији (1994–1997) и Ирској, али је у име Велике Британије обављао и сложену улогу преговарача у неколиким трусних подручјима захваћеним грађанским ратовима.

Аутор је допуњеног оксфордског издања Дипломатског практикума сера Ернеста Сатоа (написаног још 1917. године) који представља неку врсту Библије у свим дипломатским школама Велике Британије. Када личност са таквом биографијом и везама отворено предлаже нову међународну конференцију, у којој би „уз подршку, присуство и гаранцију ЕУ, САД и Русије, представници Србије, Хрватске, Црне Горе, Македоније, БиХ и Приштине (сви сем Словеније) потписали нови уговор о функционалнијим границама без обазирања на провизорности из Јајца 1943”, тешко је поверовати му да то говори као „слободни мислилац”.

Сер Ајвор Робертс, међутим, не пориче да је с времена на време у контакту са некадашњим главним преговорачима деведесетих, лордом Овеном, актуелним министром спољних послова Шведске Карлом Билтом, као и Торвалдом Столтенбергом, чији је син Јенс сада премијер Норвешке. Али некадашњи дипломата који се повукао из Форин офиса, пошто је изабран за председника Тринитија, тврди да иза овог предлога не стоји нико од званичника из Лондона.

„Конгрес би уследио после озбиљних дипломатских припрема. Иначе, не би имало смисла доводити у исту просторију најзначајније  личности из света. Терен би се припремио позадинским преговорима који би се одвијали ван очију и ушију јавности. Хенри Кисинџер је био експерт за такозвану бек ченел дипломатију. И она је често давала спектакуларне резултате”, каже сер Ајвор.

По њему, и велике силе и играчи на терену имају интерес да се ситуација на Балкану дугорочније реши.

„Потпуно је јасно да је север Косова одвојен од Приштине, и да са њом нема никакве везе. За Приштину је то и безбедносни проблем. Њој је потребно међународно признање. Мислим да су се већ суочили са чињеницом да Русија и Кина неће признати Косово, а тиме је њихов улазак у УН трајно онемогућен. На рачун САД, наш саговорник је сручио много недипломатских опаски.

„Када је Џорџ Буш 2007. отишао у Приштину, погрешно је рекао тамошњим Албанцима да могу да добију шта год хоће. И логично је са њиховог становишта да са таквим обећањима нису били спремни ни на какве преговоре или уступке. Наравно да је било крајње неодговорно од Џорџа Буша да им тако нешто обећава”, каже сер Ајвор. „Да су тада знали да ни за следећих пет година неће бити ни близу Ист Ривера, вероватно би се другачије понели.”

Ајвору Робертсу и другим актерима на терену и за преговарачким столом, тих деведесетих, посао је озбиљно „ометала непринципијелна и неискрена политика САД”.

На питање у чему би онда био интерес Вашингтона да данас подржи нову конференцију, он каже да су „они (САД) изгубили траг о свом стварном интересу, опасно су помешали лончиће. Њихов би интерес морао да буде дугорочна стабилност региона”.

Председник оксфордског Тринитија ипак је уверен да ће за ову „велику балканску нефункционалност” морати да се пронађе „креативније решење”. „Ускоро ће се јавно признати да је регион у ћорсокаку, и да морамо да пробамо нешто ново. То неће бити лако, али нам нема друге него да се окренемо другом правцу. Време је данас 17 година после Дејтонске конференције, да се организује поправни испит, на коме би се уважила логика свих страна.”

Сер Робертс на нашу молбу износи и кратко објашњење о томе какве особине и знања треба да красе доброг дипломату и преговарача: „Добар дипломата мора да поседује умеће активног слушања, да буде кадар да дестилује оно што чује од свог саговорника са друге стране стола. Он мора да зна шта су нереални захтеви или ултиматуми, а шта је разумно потраживање. Исто тако, његова централа мора да буде флексибилна, да има поверења у његову процену и да га не блокира у раду.”

Зато је, тврди Робертс, јако важно каква се личност бира за министра спољних послова или амбасадора, и какав је његов рејтинг у држави за коју ради.

Слаже се са нашим коментаром да је ово доба општег неповерења, и да је тим теже испунити услове за доброг дипломату, али указује још и на то да „преговарач не сме бити јасно и отворено наклоњен једној страни, јер то аутоматски демотивише другу страну да уопште размишља о неким реалним уступцима”.

„Постоји одлично поређење у Африци, са синдромом нилског коња. Све што се види од ове огромне животиње зароњене у мутну воду јесте део главе, мало од леђа и реп. Добар преговарач мора да зна шта се све крије испод воде да осети величину проблема, чак и ако је друга страна не помиње. Било је потребно 25 година да би људи после почетног неуспелог решења разумели шта је у суштини проблема ирског питања. И тек тада смо се договорили. Мислим да бисмо исто тако једном новом конференцијом могли да исправимо и дорадимо оно што у Дејтону нисмо били у стању да сагледамо”, сматра он.

Зорана Шуваковић

(Политика)