Ajvor Roberts: Novi Berlinski kongres jedino logično rešenje za stabilizaciju Balkana

Oksford – Novi Berlinski kongres jedino je logično rešenje kako bi se dugoročnije stabilizovao region Balkana i bivše Jugoslavije, uveren je ser Ajvor Roberts, predsednik Triniti koledža u Oksfordu i bivši britanski ambasador u Beogradu. U razgovoru za „Politiku” kaže da ma kako takav predlog na prvi pogled izgledao nerealno, apsurdno je, po njegovom mišljenju, „insistirati na postojećoj okamenjenoj situaciji koja čini nefunkcionalnim čitav region, i u kome praktično nema nijedne zadovoljne strane”.

„Kosovski Albanci su nezadovoljni jer ni na vidiku nije njihov ulazak u Ujedinjene nacije, Srbija ne može da se odrekne 18 odsto svoje teritorije, Bosna i Hercegovina ne funkcioniše, i nikome nije jasno zašto bi se nekim narodima na teritoriji bivše Jugoslavije dozvolio i uvažavao referendum za samoopredeljenje, dok je drugima to pravo uskraćeno”, kaže Roberts koji ima 40 godina diplomatskog iskustva, pri čemu je bio ambasador u Italiji, Jugoslaviji (1994–1997) i Irskoj, ali je u ime Velike Britanije obavljao i složenu ulogu pregovarača u nekolikim trusnih područjima zahvaćenim građanskim ratovima.

Autor je dopunjenog oksfordskog izdanja Diplomatskog praktikuma sera Ernesta Satoa (napisanog još 1917. godine) koji predstavlja neku vrstu Biblije u svim diplomatskim školama Velike Britanije. Kada ličnost sa takvom biografijom i vezama otvoreno predlaže novu međunarodnu konferenciju, u kojoj bi „uz podršku, prisustvo i garanciju EU, SAD i Rusije, predstavnici Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije, BiH i Prištine (svi sem Slovenije) potpisali novi ugovor o funkcionalnijim granicama bez obaziranja na provizornosti iz Jajca 1943”, teško je poverovati mu da to govori kao „slobodni mislilac”.

Ser Ajvor Roberts, međutim, ne poriče da je s vremena na vreme u kontaktu sa nekadašnjim glavnim pregovoračima devedesetih, lordom Ovenom, aktuelnim ministrom spoljnih poslova Švedske Karlom Biltom, kao i Torvaldom Stoltenbergom, čiji je sin Jens sada premijer Norveške. Ali nekadašnji diplomata koji se povukao iz Forin ofisa, pošto je izabran za predsednika Trinitija, tvrdi da iza ovog predloga ne stoji niko od zvaničnika iz Londona.

„Kongres bi usledio posle ozbiljnih diplomatskih priprema. Inače, ne bi imalo smisla dovoditi u istu prostoriju najznačajnije  ličnosti iz sveta. Teren bi se pripremio pozadinskim pregovorima koji bi se odvijali van očiju i ušiju javnosti. Henri Kisindžer je bio ekspert za takozvanu bek čenel diplomatiju. I ona je često davala spektakularne rezultate”, kaže ser Ajvor.

Po njemu, i velike sile i igrači na terenu imaju interes da se situacija na Balkanu dugoročnije reši.

„Potpuno je jasno da je sever Kosova odvojen od Prištine, i da sa njom nema nikakve veze. Za Prištinu je to i bezbednosni problem. Njoj je potrebno međunarodno priznanje. Mislim da su se već suočili sa činjenicom da Rusija i Kina neće priznati Kosovo, a time je njihov ulazak u UN trajno onemogućen. Na račun SAD, naš sagovornik je sručio mnogo nediplomatskih opaski.

„Kada je DŽordž Buš 2007. otišao u Prištinu, pogrešno je rekao tamošnjim Albancima da mogu da dobiju šta god hoće. I logično je sa njihovog stanovišta da sa takvim obećanjima nisu bili spremni ni na kakve pregovore ili ustupke. Naravno da je bilo krajnje neodgovorno od DŽordža Buša da im tako nešto obećava”, kaže ser Ajvor. „Da su tada znali da ni za sledećih pet godina neće biti ni blizu Ist Rivera, verovatno bi se drugačije poneli.”

Ajvoru Robertsu i drugim akterima na terenu i za pregovaračkim stolom, tih devedesetih, posao je ozbiljno „ometala neprincipijelna i neiskrena politika SAD”.

Na pitanje u čemu bi onda bio interes Vašingtona da danas podrži novu konferenciju, on kaže da su „oni (SAD) izgubili trag o svom stvarnom interesu, opasno su pomešali lončiće. Njihov bi interes morao da bude dugoročna stabilnost regiona”.

Predsednik oksfordskog Trinitija ipak je uveren da će za ovu „veliku balkansku nefunkcionalnost” morati da se pronađe „kreativnije rešenje”. „Uskoro će se javno priznati da je region u ćorsokaku, i da moramo da probamo nešto novo. To neće biti lako, ali nam nema druge nego da se okrenemo drugom pravcu. Vreme je danas 17 godina posle Dejtonske konferencije, da se organizuje popravni ispit, na kome bi se uvažila logika svih strana.”

Ser Roberts na našu molbu iznosi i kratko objašnjenje o tome kakve osobine i znanja treba da krase dobrog diplomatu i pregovarača: „Dobar diplomata mora da poseduje umeće aktivnog slušanja, da bude kadar da destiluje ono što čuje od svog sagovornika sa druge strane stola. On mora da zna šta su nerealni zahtevi ili ultimatumi, a šta je razumno potraživanje. Isto tako, njegova centrala mora da bude fleksibilna, da ima poverenja u njegovu procenu i da ga ne blokira u radu.”

Zato je, tvrdi Roberts, jako važno kakva se ličnost bira za ministra spoljnih poslova ili ambasadora, i kakav je njegov rejting u državi za koju radi.

Slaže se sa našim komentarom da je ovo doba opšteg nepoverenja, i da je tim teže ispuniti uslove za dobrog diplomatu, ali ukazuje još i na to da „pregovarač ne sme biti jasno i otvoreno naklonjen jednoj strani, jer to automatski demotiviše drugu stranu da uopšte razmišlja o nekim realnim ustupcima”.

„Postoji odlično poređenje u Africi, sa sindromom nilskog konja. Sve što se vidi od ove ogromne životinje zaronjene u mutnu vodu jeste deo glave, malo od leđa i rep. Dobar pregovarač mora da zna šta se sve krije ispod vode da oseti veličinu problema, čak i ako je druga strana ne pominje. Bilo je potrebno 25 godina da bi ljudi posle početnog neuspelog rešenja razumeli šta je u suštini problema irskog pitanja. I tek tada smo se dogovorili. Mislim da bismo isto tako jednom novom konferencijom mogli da ispravimo i doradimo ono što u Dejtonu nismo bili u stanju da sagledamo”, smatra on.

Zorana Šuvaković

(Politika)