субота, 25. јун 2016.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Утеривачи дугова или о моралном аспекту дуга
Економска политика

Утеривачи дугова или о моралном аспекту дуга

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Николић   
четвртак, 26. новембар 2015.

С почетком 2012. после доношења Закона о извршењу и обезбеђењу[1], приватни извршитељи почели су са радом. Најаве законодаваца биле су да ће нова професија омогућити бржу и ефикаснију наплату дуговања, пре свега за комуналије. Ипак, у пракси се испоставило да су извршитељи неретко постајали омча око врата сиромашним грађанима Србије.

Поставља се питање да ли су услед овог закона грађани жртве неефикасног судског система. Због чега се уместо и у буџет, паре искључиво сливају у џепове приватних извршитеља? Да ли се грађанима крше основна људска права?

По једном од тумачења, приватни извршитељи су класични утеривачи дугова које је држава легализовала. Не само да су доказ неспособности државе, већ се њиховим увођењем врши повреда права на правично суђење, на имовину и приватност, те на жалбу.[2] Грађани Србије би могли да добију огромне материјалне одштете од наше државе, уколило би се жалили суду у Стразбуру.

Ипак, они који заступају супротна стајалишта указују да су извршитељи убрзали наплату потраживања и тиме унапредили пословање поверилаца. Потенцирајући да су извршитељи за три године рада решили преко 200 хиљада предмета, из Коморе извршитеља тврде да су многи грађани коначно постали свесни својих дугова и да се полако успоставља финансијска дисциплина. Извршитељи од своје зараде плаћају порез држави. Поред тога, када су усвоје најављене измене закона, извршитељи ће постати надлежни за сва извршења, осим она у породичним споровима и враћања радника на посао, а грађани ће имати право жалбе на решење извршителја, о којима ће одлучивати Виши суд.[3] Не треба сметнути с ума да постоји два милиона неизвршених судских пресуда за неплаћене рачуне, и то само у Београду.

Извршитељи практично пружају услугу предузећима, телекомуникационим компанијама, али и грађанима, који могу да продају своја потраживања специјализованим фирмама и агенцијама (који о пребацивању дуговања на "утериваче" морају да обавесте клијенте), које затим "јуре" дужнике.[4] Практично су извршитељи узели дугове у своје руке, одлазили код дужника, пописивали имовину, договарали се с њима о исплати дугова у ратама, стављали им административне забране на плате и пензије.[5] Уколико и поред предложених решења дужник не жели да сарађује, иде се на судски поступак, којим се дужник излаже додатним трошковима, што  увећава износ иницијалног потраживања. Са банкама, посебне агенције и фирме за наплату могу само да склопе уговор о посредовању, односно да за њихов рачун опомињу грађане да имају неизмирене обавезе.

Да ли је плаћање пореза заиста опциона ствар, наравно у зависности од тога колико су вам добре везе са влашћу, колико људи запошљавате, да ли сте под системском заштитом државе као на пример предузеће у реструктурирању, или радите у наменској индустрији. Ако сте велики произвођач, често имате шансу да поднесете захтев за репрограм и фазно отплаћујете дуг, без заустављања производње или пленидбе имовине. Ако имате велику фирму са много запослених, којима наравно дугујете плате, уђете у „Унапред припремљени програм реорганизације" (УППР) и добијете заштиту на неколико година. И услед тога мали привредници често жале да ко дугује милијарде није затворен, нити му је продата имовина, за разлику од њих којима држава "тера мак на конац". Наравно да извршитељи нису решење за проблем селективности примене закона.

О величини пореза указују подаци Пореске управе: средином 2015. укупно дуг био је 776 милијарди динара. Од тога је половина (377 милијарди динара) дефинитивно ненаплативо, јер се односи на предузећа у стечају, ликвидацији или она која су у поступку приватизације, као и на фантомске фирме. Код преосталих дугова најчешће су највећи дужници за порез истовремено и највећи дужници по основу банкарских кредита, који су обезбеђени хипотекама првог реда на имовину. Процена је да је евентуално наплатив порески дуг износи тек 7%.

Морални аспект дуга

Јасно је да је држава увела извршитеље као нову правосудну професију. Они су прво називани приватним извршитељима а грађани су их одмах назвали „утеривачима дугова”. Ипак, они имају јавна овлашћења која им је поверила држава и имају статус службених лица. Оно што јесте проблем који далеко надилази актуелну тему (претераних) овлашћења и праксе извршитеља јесте евентуални мањак етичности у односу поверилац – дужник, односно морални аспект дуга. Наиме, кредит и дуг нису лако рационално објашњиви термини везани за тржишну економију. Они су социјални конструкти, који стављају тежиште на тешка питања, односно просуђивање о моралним карактеристикама, о једнакости и о "мирној савести".Све ово је повезано са снажним емоцијама (љутња, стид, понижење) и има додатне реперкусије, јер промена конфликтних представа кредита и дуга дубоко утиче на перформасне привреде, односно благостање држава.

За почетак, није случајно да је у различитим европским језицима реч дуг повезана са значењима као што су: "ропство", "слобода", "захвалност", "част", као и "слобода од дуга". Стварање новца обезбедило је јединицу за рачунање висине дугова, а дошло је и до деперсонализација односа поверилац-дужник, што је омогућило настанак привредних друштава. Дуг је постао повезан са претњом, и често реалношћу ерозије слободе, не само за појединце вец́ и за читаве породице, које су се могле наћи у стању "дужничког ропства".[6]

Са успоном мануфактурног капитализма два су главна катализатора за промишљање идеје дуга. Први је био успон новог комерцијалног друштва, које је повезано са имовинским правима и умножавањем уговорних односа, те последичном употребом колатерала (гаранција) ради повећавана нивоа кредитирања. Настаје друштво у коме однос повериоца и дужника преузима централни друштвени и политички значај, где јача улога трговаца, финансијера, рентеријера, као и рачуновођа. Други катализатор за промишљање о дугу је настанак и огроман пораст јавног дуга.

У Француској је очајно стање краљевских финансија у 18.веку имало велики утицај на развој економске мисли. Монтескје је написао да јавни дуг изместа приходе државе од оних који имају производе ка лењима. У САД 1809. Џеферсон напада Хамилтона због његовог задуживања земље и тврди да је приоритет  ослобађање САД дуга. Од средине 19. века ‘немачка историјска школа’ креира сасвим другачије мишљење о јавном дугу. По њима, јавни дуг има позитивну улогу у балансирању привреде, пре свега кроз финансирање раста продуктивности, инвестирања у инфраструктуру и јавне услуге.

Од тада јавни дуг снажно расте са радикалном трансформацијом технологије, економије обима и вођењем ратова. Поред тога, нове технологије олакшавају прекогранично задуживање, а концентрација финансијских тржишта чини свет подложнијим великим банкарским кризама. Научно засновани модели стварају илузију да су кредитни ризици боље контролисани, док је лакоц́а кредитне мултипликације омогуц́ила историјске рекорде у погледу висине задужености.

Промене у ставовима према дугу и ризику су такође повезани са новим дискурсом о социјалном правима. Потрошачка очекивања повезана са порастом животног стандарда нераскидиво су везана са све доступнијим банкарским кредитима. Наступа бум у изградњи, односно на тржишту некретнина, ширење малопродајног сектора, модерног рекламирања. Социјални статус и идентитет постаје уско повезан с потрошњом, нарочито са концептом луксуза. Дуг постаје цена плац́ена за специфичну врсту радости индуковану хедонистичком потрошачком културом.

Док је ортодоксија увек подупирала права поверилаца, политичка неопходност често је тражила опроштај за дужника. Која страна побеђује зависи од тога колико су дужници очајни и јачине супротстављених коалиција поверилац-дужник.[7]Однос поверилац-дужник није отелотворење гвоздених моралних правила; уместо тога, друштвени однос је оно о чему увек мора да се преговара.

Савремени дискурс о дугу

Свакако да дискурс 20. и почетка 21. века показује дубоке моралне недоумице у вези са дугом. С једне стране, социјална достигнућа, тржишно друштво, неокејнзијанска економија и хедонистичко-потрошачка култура указују да је стара идеја разборитости код кредитирања фактички нестала. С друге стране, теза да је држава "велико домац́инство" ипак задржава поборнике. Практични проблем произилази из парадокса да, иако бирачи желе акцију у борби против дуга у укупном износу, мали број њих је спреман да прихвате личне последице.

Све чешће се поставља и питање одговарајуће равнотеже између системске стабилности и колективне солидарности и, с друге стране, избегавања моралног хазарда у управљању дугом. Ко су невине жртве, ако у интересу правичности треба претрпети фискалну бол у макроекономском прилагођавању, што је случај у нашој земљи последњих година са ‘фискалном консолидацијом’, тј. кресањем јавне потрошње?

Проблем је то што држава често мора да поврати економски кредибилитет повец́ањем пореза и смањењем запослености и плата у јавном сектору. Потребно је и усклађивање са технократских неизабраним телима: централним банкама, међународним финансијским институцијама, те лобијима на финансијском тржишту.

Морална двосмисленост, тј. одсуство лаких политичких солуција, проистиче из проблема балансирања интереса поверилаца и дужника. Наравно, постоје процесна правила која нам служе да повежемо различите моралне ставове и превазиђемо разлике у преговачким позицијама (у одсуству истих постоји висок ризик од неспоразума, тужби и осећаја неправде). Кредибилност таквих процедуралних правила зависи од признавања поверилаца да нпр. фискално прилагођавање не може извести само дужник.

Политичке потешкоће леже у томе како да се друштво суочи са последицама обостране, асиметричне, зависности кредитора и дужника. Њихов однос има карактеристике дилеме затвореника, у којима ниједна страна може да одступи без наношења тешких оштећења другој.[8] Управљање овом дилемом је лакше када су створени институционални услови који омогућавају одржавање стабилног образца условне сарадње, као што је случају у еврозони, где скуп правила игре подстиче поновну интеракцију, односно сарадњу. Анализа суверене кредитне способности треба да превазиђе уско, утилитарно, финансијско гледиште, да испита исходе на дужи рок, што подразумева узимање у обзир очекивања у погледу социјалне заштите и квалитета животне средине. [9]

Однос поверилац-дужник креира дискурс моралисања (од "светаца" до "грешника"), који је проткан осћањима националног поноса, срамоте, понижења, презира. Створени технократски речник, тј. напори да се изгради инклузивни процес дебате и преговора, не може сакрити до које мере је идеја о суверене кредитној способности пуна симболике.

Јасно је да су корекције политичке кратковидости неопходне да би се спречило пречесто драстично повећавање трошкова дужничке кризе. Лидери држава поверилаца имају велике тешкоће у убеђивању домаће политичке елите и јавности да краткорочне жртве њихових пореских обвезника имају поенту, јер је циљ дугорочна добит повезана са избегавањем кашњења дуга и системских ризика које следе. У оквиру еврозоне, влада Немачке је оклевала око грчког спашавања око четири месеца почетком 2010, до избора. Немачки медији су били препуни снимака лењих, корумпираних и Грка, који уживају пензије много раније него Немци. Приказиван је прегломазан, привилегован грчки јавни сецтор. Ове слике игнорисале су несмотрено кредитирање Грчке од стране од стране немачких и других банака из ЕУ. На крају, немачко оклевање допринело је вишим трошковима спасавања еврозоне маја 2010. Како је грчка криза отупила замах 2011-12, немачко политичко руководство, прибегава драматизацији по питању егзистенцијалне угрожености еврозоне и ЕУ у циљу превазилажења дубоке неспремност елите и јавног мњења да сноси трошкове даљег финансијске помоц́и. Скоро исте околности биле су и током ‘нове грчке кризе’ 2015.

Велики проблем, на који посебно указују левичари, јесте то што је економска стагнација широм света од 2008. повећала терет приватног и јавног дуга до те мере да је граница између њих постала нејасна. Како је нпр. у Ирској ‘бланко гаранција’ проширена на активе и пасиве главних банака, општи јавни дуг повећан је са 25% БДП 2007. на 124% 2013. Циљ ирске владе је био да се сачува банкарски систем, али, ненамерна последица пакета помоћи била је губитак поверења у солвентност Владе. У еврозони поред Ирске и Грчка, Португал и Кипар су морали да реструктурирају свој суверени дуг да би избегли директан банкрот. Раст размере између дуга и БДП направио је непријатну ситуацију у фискалној политици и постао главно оправдање за мере штедње које су пролонгирале економску стагнацију.[10]

Боље управљање сувереним дужничким кризама, ипак, иде у срж функционисања либералних демократија. Садашње праксе наглашавају ризик од притиска домаће политичке конкуренције на изборима. Отуђеност се показује кроз мању склоност ка конвенционалним политикама, те се простор отвара за популистичке политичке мобилизације против спољних диктата (екстремна левица и десница; Сириза, Подемос, Национални фронт).

Проблем изналажења адекватне политике

Јасно је да адекватна политика суверене кредитне способности треба да нађе модус раздвајања правног уговора којим се уређују однос поверилац дужник из ширег друштвеног уговора на који се власт генерално ослања. Показатељи губитка поверења кредитора су веће каматне стопе на јавни дуг. Показатељи губитка поверења јавности су социјални протести, што значи раст популарности екстремистичких странака, те померање центристичких странака ка сличним ставовима. Говорити о релацији поверилаца и дужника, без имплицитних пресуда о моралним вредностима је веома тешко, али неопходно.[11]

На крају, ваља указати и на то да дуг олакшава наметање регресивних облика друштвене организације. Наиме, друштва 19. и почетка 20. века била су дисциплинована. Контрола особа вршила се у затвореним просторима: школама, затворима, фабрикама. С кредитом, простор је отворен, а контрола је потпуно другачије врсте, јер сте обавезни сваког месеца вратити одређени износ новца. И то није само контрола над појединцима, него над целим земљама: јер отплата дуга 'одлучује' о смањењу плата, редуковању јавних служби и трошкова.  

Камата на српски јавни дуг 2016. ће износити око 1,3 милијарде евра. Било да смо у рецесији или расту, ипак треба платити те паре, што износи близу 4% БДП, те је једна од највећих буџетских ставки. Ово постаје нека врста ‘десетка’. Док нас с једне стране обавештавају да смо сви одговорни за јавни дуг јер превише трошимо и не радимо довољно, с друге стране, нам кажу вам да заслужујемо све робе које нам показују, односно рекламирају.

Излаз из данашње кризе је на страни етике и економије. Пословне и политичке елите полагаће испит, не само менаџерске и економске вештине, већ и испит људскости и мудрости. Искуство Јапана у процесу модернизације, који је следио западне узоре, али никада није постао западно друштво, је свакако од користи. Наиме, социјална кохезија, односно структура Јапана није се битно променила, нити се Јапан одрекао своје специфичне културе и традиције. Терет јапанске економске кризе је поднело цело друштво, а не само његови најслабији делови.[12]


[1]komoraizvrsitelja.rs/sites/default/files/%D0%97%D0%B0%D0%BA%

D0%BE%D0%BD%20%D0%BE%20%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D1%80%D

1%88%D0%B5%D1%9A%D1%83%20%D0%B8%20%D0%BE%D0%B1

%D0%B5%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D1%92%D0%B5%D1%9A%D1%83.pdf

[2] Проблем је фактичка немогућност жалбе, јер према закону, жалба, други правни лекови, нови докази, не заустављају извршење.

[3] Моћи ће и да наплаћују дугове који су настали пре успоставлјања те професије, а грађани ће имати овлашћење да у року од 60 дана одлуче да ли ће у њиховом случају извршење спроводити суд или извршителји.

[4] Нпр. телекомуникационе компаније не желе дуго да се баве лошим платишама. Тако, после неколико опомена и "пријатељског убеђивања" да дуг плате у целости или на рате, своје потраживање продају агенцијама за наплату дуговања после два месеца. То се углавном дешава тако што после свакодневног позивање дужника, посебно грађана са малим неплаћеним рачунима, ови одлуче да исте плате.

[5] Многи од њих у својим канцеларијама имају више запослених, поседују и теренска возила, па и магацинске просторе за смештај покретних ствари одузетих од дужника. Закупљују огласни простор на сајту. Први забележен пример датира из 2400 године пре нове ере, око потраживања  краља Енметена у Сумерском граду-држави Лагаш (Месопотамија). Позната је и библијска пословица: "Богат влада сиромашнима, а дужник је слуга зајмодавца", која је коришц́ена да би се оправдало отказивање "одвратних" дугова након промене режима.

[7] Зајмодавци су током историје стварали што је могуће више правних и политичких препрека за ненамиривање обавеза, инсистирајући на строгим санкцијама за дужнике (на заплени прихода, на пример, а у екстремним случајевима на кажњавање затвором или чак поробљавањем). Морал, међутим, није био потпуно на страни поверилаца. Широко распрострањен друштвени отпор према полагању права давалаца зајмова на имовину дужника због неизмирења дужничких обавеза значи да је „заплена имовине“ ретко када била изведена у потпуности. Позиција дужника додатно је оснажена забраном зеленашења.

[8] Елита поверилаца повезаних са државом има огроман интерес у смањивању свог дела одговорности.

[9] Критичко преиспитивање суверене кредитне способности отвара етичка питања у вези са радом и снагом финансијских тржишта, укључујуц́и нето друштвене вредности финансијских иновација.

[10] Како приходи потребни да би се отплатили дугови нестану, а активе које су представљене као залог изгубе вредност наступајући економски крах доводи до захтева за опроштај дуга. Једна од иницијатива групе „Поништимо дуг“ - Rolling Jubilee - јавно прикупљање средстава да би се откупио и угасио дуг, дала је извесне резултате. Сакупљено је 700 хиљада  долара чиме је угашен дуг од 18,6 милиона долара. Наиме, постојање секундарног тржишта дуга омогућило је тог групи да тако јефтино купи дуг, јер су финансијске институције које су почеле да сумњају у способност позајмљивача да врате дуг биле спремне да га продају трећој страни често и за само 5%.

[11] The Morality of Debt. A History of Financial Saints and Sinners.

Kenneth Dyson, FA, 3.5.2015.

https://www.foreignaffairs.com/articles/2015-05-03/morality-debt?cid=nlc-twofa-20151029&sp_mid=49896636&sp_rid=Z29yYW52bmlrb2xpY0BnbWFpbC5jb20S1

 

[12] Показало се да су социјална кохезија и солидарност изузетно важни и на њих је ослоњен неписани друштвени споразум који тежи да гарантује сигурност радног места и пуну запосленост. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Банер

Анкета

Да ли верујете да су парламентарни избори у Србији били регуларни?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер