Svetski kapitalizam na velikom raskršću

(NIN, 02.04.2009)

Od prošlog septembra, svet je u krizi – finansijskoj, ekonomskoj i društvenoj. Uprkos značajnoj državnoj pomoći za spasavanje finansijskog sistema utisak je da finansijski sektor ostaje van dometa političkih odluka. To se lepo može videti na primeru velikih banaka i osiguravajućih društava, koja upravo izbavljena od propasti ubrizgavanjem desetina milijardi državnog novca, odlučuju da nagrade rukovodioce bonusima od po nekoliko desetina miliona dolara. Američki predsednik Barak Obama je javno ogorčen. Ovo treba iznositi sudu javnosti, ali posle mora uslediti akcija.

Istina, čim su prvi derivati počeli mutiti transparentnost finansijskih transakcija i zagađivati vrednovanje obaveza i potraživanja, bilo je neophodno intervenisati. To nije učinjeno i svet se našao u krizi bez presedana od 1929. Naduvavanje finansijskog sektora je dovelo do toga da devizna tržišta danas predstavljaju 10 puta, a tržište derivata 30 puta više od svetskog bruto proizvoda. Situacija je postala nepodnošljiva.

Širenjem veštačkog jaza između realne (stvarne) ekonomije i virtualne (spekulativne) ekonomije dovelo je do toga da kapitalizam ugrozi njegov finansijski sektor.

Gde smo sada? Pre nego što je eksplodirala, finansijska planeta je bila preterano naduvana. Deregulacija monetarnih i finansijskih tržišta (pa i osnovnih ekonomskih mehanizama) što je svetskoj ekonomiji nametnula liberalna globalizacija, osnovni je uzrok stanja. Neoliberalna vizija je nametala uverenje da će se, oslobađanjem kurseva deviza i kamatnih stopa od državnog nadzora, izazvati novi ekonomski rast na svetskom nivou i podstaknuti privredni razvoj. Ali ova doktrina nije predvidela da će nekontrolisana ponuda i tražnja dovesti do permanentnih i značajnih varijacija kurseva i stopa. A nestabilnost je izazvala niz nepovoljnih posledica za projekcije poslovanja privrednih subjekata.Naime, kako prihvatiti, npr. da planirani dobitak, jedinim efektom promene kursa, može biti pretvoren u gubitak? Ako engleska firma pravi delove za američke kompanije (koje plaćaju u dolarima), svaka verijacija kursa direktno utiče na njene rezultate. Ako je (što se neretko zbiva na duže staze) varijacija dolara veća od firmine ekonomske dobiti u funtama, recimo 10 odsto, onda je firma u gubitku. Ta neizvesnost je neprihvatljiva.

I – tržišta su predložila rešenje; banke su u ime finansijske inovacije, ponudile klijentima niz proizvoda koji omogućuju poslovnim subjektima da se osiguraju protiv promena cena – kako kurseva, tako i kamatnih stopa. Ukratko, kursevi i kamatne stope su liberalizovani da bi se privrednim subjektima omogućilo da se zaštite od njihovih varijacija!

Gde je greška? Nema greške na tom nivou, jer pokrića nisu besplatna. Svako se može osigurati od varijacija kurseva i stopa – ali to košta. Banke su pozdravile ovaj značajan korak u razvoju finansijskih mehanizama plasirajući čudotvorne proizvode svuda i svaki put kada je to bilo moguće. Tako su počeli da se razvijaju složeni finansijski proizvodi – derivati.

Jaz između realne ekonomije i finansijske sfere danas je u odnosu 1:40, 50 hiljada miliona dolara naspram 2.000 hiljada miliona dolara. Transakcije složenih finansijskih proizvoda, derivata svih kategorija, činile su manje od 1.000 milijardi dolara u ranim osamdesetim, a 25 godina kasnije – 1.406.000 milijardi dolara!

Finansijska kula od karata učinila je proizvodnju i rad nemoćnim da sami kontrolišu privredu. Slikovito, kao kada bismo piramidu stavili na vrh – pa, naravno da je nestabilna! Da, svetska privreda stoji – naglavačke, a glavu čini hipertrofirana i bolesna finansijska sfera.

U nezdravom okruženju dogodila se kriza subprimova (potraživanja po hipotekarnim kreditima odobrenim platežno oslabljenim američkim porodicama), što je posledica neopreznog plasiranja kreditnih derivata vezanih za ukupnu prezaduženost američkih domaćinstava. To je bila inicijalna kapisla; sredstva devalvirana, banke oronule, a trebalo je hitno naći nove likvidnosti da se ceo kreditni sistem ne bi urušio.

Države i centralne banke su po hitnom postupku ubrizgale dodatna sredstva. Ali prve injekcije likvidnosti, nedovoljne ili loše raspoređene, nisu mogle sprečiti da uplašene banke ne krenu u masovno ograničavanje kreditnih linija. Kreditni krah je prouzrokovao krizu poverenja i početak recesije, čija je posledica nezadrživi pad cena na berzi.

Spekulativni vihor globalnih finansija, gubeći iz vida opustošene subprimove, za kratko vreme se preneo na druge proizvode-derivate bazirane na kursevima nafte, sirovina, čije su cene takođe vrtoglavo pale. Stvarna ekonomija i realna privreda sve su više pod pritiskom bolesnog otoka finansijske sfere.Negativni ciklus je počeo oslobađanjem kursa dolara – kad je Nikson 1971. ukinuo konvertibilnosti dolara u zlato. Sledeći korak je finansijska deregulacija, ranih 80-ih, koja je oduzela državama nadzor nad kamatnim stopama i poverila ih nezavisnim centralnim bankama.

Varijacije kurseva deviza i kamatnih stopa dovele su, kao što smo videli, do kreacije prvobitnih ugovora za hedging (pokriće), koji su vremenom izrasli u novu generaciju složenih finansijskih proizvoda – derivata.Početna ideja o prokriću bila je sasvim racionalna, ali je njena iracionalna metamorfoza u obliku kompleksnih derivata postala osnovno pogonsko gorivo za sledeći pakleni ciklus – frenetičnu špekulaciju. Vezujući hedge operacije kurseva, kamatnih stopa kratkoročnih i dugoročnih kredita sa fornjard cenama sirovina – derivati su bivali sve sofisticiraniji i nerazumljiviji. Nedovoljno razrađeni, loše shvaćeni, slabo kontrolisani – derivati su masovno i nakaradno upotrebljavani.

Uostalom, špekulativna praksa sa kompleksnim finansijskim proizvodima je već prouzrokovala više ozbiljnih kriza u poslednjih 15 godina: Meksiko, Japan, Azija, Rusija, Brazil, Argentina... Ali sve su to bile periferne uzbune – sadašnja kriza se kao bumerang vratila u samo srce sistema: na Volstrit, koji je izmislio a potom i celom svetu nametnuo finansijski kapitalizam.Prve razlike između finansijske sfere i realne ekonomije pojavile su se zbog deregulacije.

To je bio potreban, ali ne i dovoljan uslov.Volstrit je osmislio i razvio sofisticirane finansijske proizvode koji su vremenom produbljivali jaz između finansijske špekulativne sfere i ekonomske stvarnosti. Vodeći finansijski eksperti, previše maštoviti a nedovoljno oprezni, razvili su snažne ali opasne alate finansijskog inženjeringa. Tu se više nije radilo o čistom i razumljivom pokrivanju ugovora, već o neprozirnoj i komplikovanoj špekulaciji. Usledila je frenetična eksplozija finansijske sfere, kroz stihijski razvoj složenih proizvoda na temelju kursa, kamatne stope, cene akcija ili kredita. Pravljeni su i derivati derivata...

Ti proizvodi su prvo pokazali svoje dvostruko, a ubrzo i pravo lice. Derivati su služili za pokriće, naravno, u skladu sa izvornom namenom, ali sve više i za špekulativne operacije. Rizik se prenosio, često u dugom lančanom nizu komitenata, na druge špekulante koji su se takođe obezbeđivali sličnim proizvodima finansijskog inženjeringa. I tako ukrug, po nekoliko puta... Svako je mogao da ocenjuje vrednost svog pokrića, faktički po svom nahođenju – jer ozbiljnih regulacija ili jasnih direktiva nije ni bilo.

Naravno, finansijeri se nisu mnogo ustručavali. Operacije, iako špekulativne i visokorizične, slabo su kontrolisane a imale su direktni uticaj na dobit kompanija. Firma je izgledala sve bogatija, a genijalni finansijski ekspert je mogao očekivati zasluženu nagradu... I godinama su banke delile bonuse na bazi fiktivnih konstrukcija.

Nisu samo pohlepa i špekulacija krivi za ovakvo stanje. Temelj na kojem je podignut opasan sistem je u stvari fundamentalni kredo neoliberalizma – maksimalna koncentracija kapitala. Ako je finansijska sfera nominalno 40 puta veća od realne ekonomije, to je zbog toga što je sistematski crpila realnu privredu više od četiri decenije. A deoničari su zahtevali od kompanija stope profita od 15 i više procenata. Nema firmi koje u realnoj privredi i konkurentskim uslovima mogu servisirati ovakvu vrstu rentabiliteta. Za tu vrstu profitabilnosti potrebno je orijentisati se ka špekulativnim, dakle, čisto finansijskim operacijama.

Vratimo se realnoj ekonomiji. Naravno, da ako akcionari uzimaju veći deo dobiti, plate se svode na nužni deo. Ako se plate realno smanjuju, jedino rešenje da bi se održala kupovna moć je zaduživanje. Liberalne ekonomske politike, sastojale su se u tome da se plate drže na minimumu, a da se maksimalno promoviše dostupnost kredita – kako bi se bez obzira na efektivni pad prihoda održavala potrošnja.

Povećavajući zaduživanja domaćinstva liberalizam je uspevao da izbegne recesiju. U SAD, ali i drugim razvijenim zemljama uticalo se na sve poluge kredita da bi se obezbedili novi prilivi novca zaposlenima. Banke su agresivno plasirale hipotekarne kredite i neoprezno finansirale nekretnine porodicama sa skromnim primanjima. Sa opadajućim prihodima, vremenom osiromašena domaćinstva više nisu bila u stanju da isplaćuju dugove bankama. To je početak krize subprima i kraha američkog finansijskog sistema koji je lančanom reakcijom zahvatio ceo svet.

Ali to nije sve. Ovaj višak likvidnosti nije se reinvestirao u pravu ekonomiju već uglavnom u špekulacije koje su obećavale daleko veće stope profita. Ogromne količine novca izvučene su iz proizvodnje i industrije pa uložene u finansijske špekulativne proizvode, u hedž fondove, u poreske rajeve van ikakvih regulacija i van svake kontrole.

Banke su odigrale negativnu ulogu sistematskim odbijanjem da ukažu na rizike koje nose kompleksni finansijski mehanizmi, dozvoljavajući špekulativnim fondovima (čiji su uglavnom bili akcionari) da sami sebe valorizuju. Ta valorizacija je proizvoljna jer, zbog složenosti konstrukcija, nije mogla da se poredi ni sa čim. A onda, kad je klupko počelo da se odmotava, konstrukcije su u najboljem slučaju ispale piramidalne (prvi pristigli su nešto i dobili), a u najgorem slučaju fiktivne, jer su prikazivale vrednosti tamo gde ih jednostavno nije bilo.

I pored svih najfinijih tkanina Car je bio go! I ako je car ostao bez odeće, lukavi šnajderi su ipak nešto zaradili...Ekstremna koncentracija kapitala je proizvela kastu koja je prisvojila znatan deo svetskog bogatstva. Najnoviji izveštaj Merrill Ldžnch o globalnom bogatstvu i njegovoj distribuciji pokazuje da 95.000 ljudi na svetu raspolaže sa 13,5 hiljada milijardi dolara, što je više od četvrtine ukupnog bogatstva proizvedenog u svetu tokom 2007. godine. Finansijska elita i oligopol velikih banaka, predajući se nekontrolisanoj špekulaciji, i generišući ogromne nejednakosti, postali su faktor nestabilnosti koji ugrožava celu svetsku ekonomiju.

Koje su posledice? Kriza je postala višeznačna:

1. Finansijska (hipertrofirana i neprozirna sfera komplikovanih finansijskih konstrukcija otrgla se svakoj kontroli)

2. Ekonomska (finansijski kapitalizam je trijumfovao nad proizvodim kapitalizmom; u ekonomiji glavnu reč vode špekulanti, a ne preduzetnici; svojom nezajažljivošću finansijski sektor je iscrpeo i proizvodnu sferu)

3. Društvena (kao rezultat duge i nesnosne deformacije u preraspodeli bogatstva; proizvodi rada su se sve više usmeravani na akumulaciju kapitala, a sve manje na zarade zaposlenih; društvena ravnoteža je ozbiljno ugrožena;)

Kakve su perspektive izlaska iz krize?

Tri su moguća scenarija:

1. Kratkoročni scenario: Prvi i najbezbolniji scenario bi značio oporavak u 2010. – to je zvanični stav vodećih analitičara finansijskih tržišta; s obzirom na dubinu ekonomskih poremećaja, ova opcija bi predstavljala pravo čudo, jer pretpostavlja da su svi predloženi planovi i usvojene mere za oporavak odmah operativni i uspešni;

2. Srednjoročni scenario: U pitanju je višegodišnja recesija; sa sigurnošću se može tvrditi da se radi o dubljoj i dugotrajnijoj krizi od obične recesije; verovatno je da neće biti ekonomske depresije poput one iz 1929, ali to će u velikoj meri zavisiti od odgovora država i uspešnosti antikriznih paketa kao i od efikasnosti međunarodne saradnje; zna se da je 1929. odgovor bio slab, naime antikrizne mere su bile nedovoljne i zadocnele, a međunarodna saradnja nije ni postojala.

3. Dugoročni scenario: Duboka depresija sa kumulativnim padom proizvodnje, zaposlenosti, prihoda i ozbiljnim socijalnim posledicama. Na tri gore navedene krizne dimenzije finansijsku, ekonomsku i društvenu, nadovezaće se kao posledica socijalne ugroženosti širokih društvenih slojeva još dve: politička i međunarodna; ozbiljnost krize će jasno pokazati da ekonomija ne može biti apstraktno istrgnuta iz društvenih, niti iz geopolitičkih odnosa. Znamo šta se dogodilo početkom tridesetih godina prošlog veka sa ugroženim državama poput Italije, Nemačke i Japana; kriza je bila pogodno tle za politički populizam i za uspon ekstremizama, koji su propagirali protekcionizam i nacionalnu egzaltaciju; ultranacionalizam je doveo do ekspanzionističkih ratova u potrazi za životnim prostorom, energijom i resursima. Nadamo se da neće doći do takvog razvoja situacije.

A šta su rešenja? Suočeni s globalizovanim finansijskim tržištima, koja oslobađajući se državnih i međunarodnih kontrola faktički deluju u pravnom vakumu, mora se uspostaviti globalni nadzor kroz novi sistem regulacija, nepobitnog legitimiteta, nacionalnog i internacionalnog. Da bi se izbegao ekonomski kolaps, u kratkom roku treba spasavati, u srednjoročnom regulisati, a na duge staze reformisati.

1. Hitno spasavanje: U kratkom roku, velike državne intervencije su neophodne da bi se sprečila propast celog sistema. Lančana reakcija urušavanja banaka se može prekinuti samo hitnim i značajnim ubrizgavanjem likvidnosti. To naravno moraju činiti države, jer samo one kao suverene legitimne sile raspolažu tim sredstvima (monetarne rezerve) i mogu podizati nova (javna zaduženja, fiskalni programi).

Da bi uspele, ove intervencije moraju biti:

A. Dobro dimenzionisane: treba ubrizgati u ekonomiju najmanje 2 odsto BDP-a (preporuka MMF-a), i to treba učiniti odmah.

B. Skladno uravnotežene između ponude i potražnje: Naravno, moramo posticati proizvodnju i ponudu (kreditiranje firmi), ali je posebno važno podržati tražnju (pomoć ugroženom stanovništvu); kako, inače, povratiti poverenje domaćinstva bez značajne stimulacije potrošnje sa posebnim merama za održavanje kupovne moći?

Planovi za hitni oporavak moraju biti sveobuhvatni, skladni i psihološki delovati kao snažna poruka sa brzim efektima. Treba se u samom početku odlučiti za velike korake, jer se provalija ne može preskočiti u više manjih skokova.

2. Regulacija i nadzor: Posle spasavanja i prve pomoći, treba odmah i regulisati – inače, ako sve ostane po starom, intervencija bi bila uzaludna. Bez uvođenja kontrole finansijskom sektoru mere za spasavanje biće samo kratkotrajno lečenje posledica, a nikako ne i prvi korak ka trajnom oporavku. Uzrok finansijske bolesti je deregulacija, a ne manjak likvidnosti – koji je posledica haotičnog ponašanja finansijskih tržišta. Uspešna terapija mora da se usmerava na uzroke, a ne da parira posledicama. Ako se ništa ne promeni na normativnom planu pare će ubrzo biti potrošene i posle malo kiseonika hipertrofirani finansijski sektor će nastaviti da guši realnu ekonomiju.

Opet je na državama da preduzmu mere za uvođenje transparentnosti, regulacija, nadzora i kontrole.

Potrebno je znati pravo stanje u bankama: koliko je još toksičnih proizvoda i bezvrednih kredita i dalje u vlasništvu banaka? Transparentnost je prvi korak ka efikasnijoj regulaciji.

Da se situacija ne bi dodatno komplikovala treba imati u vidu da se dve trećine špekulativnih (hedge) fondova nalaze u poreskim rajevima – koji imaju veoma malo ili čak nemaju nimalo legalnih zahteva na polju finansijsko-računovodstvene transparentnosti. Dugo se radilo o izrazitom nedostatku volje velikih kapitalističkih sila da se ozbiljno zainteresuju za finansijske konstrukcije u ovim sivim područjima. Danas, s obzirom na dubinu krize i nedostatak likvidnosti, stvari se menjaju. Države su pokazale de su sposobne mobilisati stotine milijardi dolara, nisu ostale pasivne i izrazile su jaku želju za spasavanjem finansijskog sektora. Sada treba pokazati istu želju za regulisanjem i spasavanjem cele ekonomije.

Konačno, regulacija mora biti globalna i usaglašena ili neće imati nikakvog efekta. Svetske ekonomske sile bi, u okviru međunarodnih pregovora, trebale da se dogovore oko zajedničke platforme za usklađeno delovanje na normativnom planu. Neophodno je fokusirati se na špekulativne fondove, poreske rajeve i rejting agencija.

Moraće se uvesti novi računovodstveni standardi koji će ubuduće onemogućiti bankama zloupotrebe (tj. naduvavanja) u procenama vrednosti kompleksnih finansijskih proizvoda. Nepoštovanje tih regulativa krivično će se kažnjavati kao prikaz lažnih bilansa. Mere bi osnažile nacionalne nadzorne instance i dale veću kontrolnu ulogu internacionalnim institucijama.

3. Reforme: Da bi se vratilo na relativnu stabilnost valuta kroz određeni stepen kontrole kamatnih stopa, mora se učiniti nešto više od normativne regulative. Za to je potrebna ozbiljna reforma sistema. To je jedini način da se finansijska sfera racionalizuje i svede na razumni odnos prema realnoj ekonomiji.Monetarni pregovori na svetskom nivou morali bi uspostaviti stabilnije odnose. Možda bi bilo umesno preispitati i hegemonsku ulogu dolara. Kao rezultat politike definisane u Vašingtonu, na međunarodnom planu sve zemlje trpe varijacije kursa dolara sa očiglednim negativnim komercijalnim posledicama. Sa druge strane, sigurni da će budžetske i komercijalne deficite pokriti dolarske reinvesticije iz zalivskih zemalja i Kine, američke vlasti su favorizovale rastuće zaduživanje svojih domaćinstava. Uostalom, kada Americi, ipak, zatrebaju dolari, ona ih štampa.

Možda je trenutak da se razmišlja i o nekoj drugoj svetskoj valuti? Za to imamo pozitivnih iskustva u Evropi gde evro štiti nacionalne valute, a fiksne kamatne stope su na snazi na celom evropskom području.

Ali fundamentalni problem je: raspodela prihoda. Sasvim je sigurno da na nacionalnom nivou više nije moguće upravljati privredom po liberalnom modelu koji je dosad bio neprikosnoven: treba nam novi model raspodele bogatstva.Ekonomska kriza dovodi do socijalnih teškoća, u uslovima smanjene kupovne moći i rasta nezaposlenosti. U teškim vremenima nesigurnosti svi su opravdano zabrinuti. Nikad se ne zna kako će ljudi reagovati: to može dovesti do rezignacije i malodušnosti, ali može izazvati ogorčenje i bes. Ono što sa sigurnošću možemo konstatovati je – dubok osećaj nepravde. Da li će se ekonomski problemi pretvoriti u velike socijalne probleme zavisiće od stava nacionalnih vlada i reakcije stanovništva.

Vlade moraju menjati ekonomsku politiku i neprikosnovenu hijerarhiju vrednosti gde je vlasnik kapitala car, a njegova reč zakon. To bi bio prvi korak ka uklanjanju osećaja ugroženosti i nepravde ogromne većine zaposlenih. Naravno da vlasnik kapitala treba da upravlja svojom imovinom, ali pošto smo prevazišli rani feudalizam, umesno je da ne vlada apsolutistički.

Jedino rešenje je sistemski reformisati raspodelu prihoda: ograničiti primanja akcionara i rukovodilaca sa usmerenim poreskim merama a podići neto prihode zaposlenih, umesnim fiskalnim olakšicama. (Ove poreske mere mogu biti privremene dok se situacija ne poboljša – mogu se brzo i ukinuti, ali u odsustvu boljeg rešenja mogu se brzo i primeniti.) Neophodno je sprovesti efikasne kratkoročne mere koje će oživeti privredu, ali i uliti poverenje. Mere moraju delovati što pravednije i što više raspodeliti poreski teret na jače ekonomske subjekte, štedeći najslabije socijalne slojeve.

Povratak u surovu realnost podseća da je političko upravljanje ekonomijom, u suštini, pitanje vrednosti. Ako su univerzalno proklamovane vrednosti demokratskih zemalja sloboda i jednakost, onda se solidarnost ne može žrtvovati na oltaru profitabilnosti. Jer, bez solidarnosti, kao što se vidi, nema ni slobode ni jednakosti, a ni prave demokratije.

Procenat plata u odnosu na bruto nacionalni dohodak se konstantno i opasno smanjivao proteklih 30 godina. Vlasnici kapitala su vladali bez ikakve protivteže. Preusmeravanje profita i crpljenje proizvodne privrede od strane akcionara na uštrb plata zaposlenih ispostavilo se dugoročno neodrživim. Neophodno je više pravednosti u raspodeli prihoda između rada i kapitala.A bolja i solidarnija raspodela će imati višestruke pozitivne efekte. Sa više novca i osnaženom kupovnom moći zaposleni će bolje podržati potražnju, a sa umanjenim prihodima kapitalisti će biti manje izloženi špekulativnim iskušenjima finansijskih derivata. A ako porez bude favorizovao investicije, a selektivno ciljao špekulativne prihode, akcionari će biti postavljeni pred dilemu: ili snositi veliki rizik ili biti izložen visokim poreskim stopama. Investicije će se svakako povećati. Ove ideje o raspodeli i solidarnosti nisu samo progresivne ideje, one su temelj neophodnih reformi ne samo za humaniji, već i za efikasniji kapitalizam.