уторак, 09. август 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Руска прошлост је непредвидива
Савремени свет

Руска прошлост је непредвидива

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Радовић   
уторак, 28. јул 2015.

Јасно је да је Русија, маргинализована губитком статуса суперсиле после распада Совјетског Савеза, могла да се осети огорченом због немоћи која ју је у том историјском тренутку обузела. Руси су у периоду који обухвата две генерације доживели двоструко разочарање. Пад Совјетског Савеза означио је крај социјалистичког модела. Комунистички мит се срушио пред реалношћу свакодневног живота.

А онда је, за релативно кратко време, пропало и оно што је требало да исправи ту историјску грешку: политичка слобода и либерализам у привреди - демократија у облицима какви постоје на Западу. Либерални модел какав је наметнут руском друштву у време Јељцинове владавине представљао је катастрофу за велику већину Руса. Било је то још једно дубоко разочарање.

Томе свакако треба додати индолентно понашање, неспретност, неспремност па чак и зловољу Запада да помогне Русији да преброди тај одлучујући период.

После два шока која су уздрмала саме темеље руске државе и друштва, изазивајући опасно безнађе, Владимир Владимирович Путин је схватио да је потребно поновно јачање идеологије. Било је неопходно вратити духовне путоказе друштву које је изгубило компас.

Владимир Путин ће се потрудити да подсети Запад да Русија остаје незаобилазан геополитички фактор.

Осим изградње и одржавања очигледне војне моћи – нико разуман не би помислио да запрети Русији оружаном силом - руски председник је зацртао себи још један задатак: да кроз своју мисао, говоре и деловање духовно оснажи руско друштво и државу.

Запад је направио капиталну грешку кад је поверовао да ће са распадом Совјетског Савеза и Русија отићи са међународне сцене. Историјска Русија, Русија као географска и политичка национална реалност није могла напросто да нестане из историје света.

Владимир Путин ће се потрудити да подсети Запад да Русија остаје незаобилазан геополитички фактор.

Путин је, наравно, еволуирао од 2000. године до данас. Можда није битно променио своја уверења, али како су се она постепено кристалисала и временом користила нове изворе и оријентире, све чешће се усуђивао да их недвосмислено искаже. Његов други мандат - од 2004. до 2008. године - обележила је извесна уздржаност. Његов трећи мандат, од 2012, почео је трвењем у односима са Западом. Године 2013. направио је одлучујући заокрет у конзервативном смеру и ту је нашао чврст ослонац. Почев од 2014. и ескалације украјинске кризе, Путин се директно супротставља евроатлантском блоку.

После ћорсокака у којем се неславно урушио комунизам и у којем су се заблуде о либерализму подједнако неславно распршиле, Путин ће предложити свом народу, и супротставити западном моделу, трећи пут - руски пут.

У том циљу црпеће из историјске, културне, духовне и филозофске ризнице великих руских мислилаца. „Руски пут“ је неоспорно окосница нове идеолошке доктрине Кремља.

Владимир Путин открива план који га одавно опседа: треба рехабилитовати „руски пут“, то јест, утемељити нову доктрину на филозофску струју која је, још средином XИX века, хтела да се успротиви бруталном продору западног модела и његовог погубног утицаја на традиционалне руске вредности.

Идеолошки дијапазон на који се позива Владимир Путин, комбинује, како ћемо видети, различите филозофске референце, али су свима њима заједнички успостављање и поштовање реда, одбрана хришћанства, слављење патриотизма и оданост историји и националној величини.

Идеолошки дијапазон на који се позива Владимир Путин, комбинује, како ћемо видети, различите филозофске референце, али су свима њима заједнички успостављање и поштовање реда, одбрана хришћанства, слављење патриотизма и оданост историји и националној величини.

Управо ће та борба помоћи Русији да се врати своме идентитету и својим традицијама. Неизбежно је, дакле, дистанцирање од већ умногоме дегенерисаног Запада, чији је циљ оголели политички либерализам. Том концепту, Путин супротставља „логику идентитета“. Мобилишући тако читаве секторе руске културе, руски председник је неспорно успео да придобије велики део јавности.

Русија мора да следи сопствени пут и да надвлада Запад који у томе жели да је спречи.

Словенофилски филозоф Николај Данилевски (1822-1885) предвиђа неизбежан сукоб између Русије и Европе. У свом најважнијем делу Русија и Европа он се залаже за свесловенски савез како би се ослободило од погубног утицаја Запада. Европа, по Данилевском, на Русију гледа не само као на „џиновски и сасвим излишни историјски плеоназам“, већ и као на тешко савладиву препреку која стоји на путу развоја праве општечовечанске, тј. европске или германо-романске цивилизације. „Да на целој огромној руској земљи нема моћног руског народа и царства које је он створио, ту би нагрнули европски цивилизатори, без сумње под вођством најплеменитије германске расе, оне англосаксонске, да формирају западноазијске или источноевропске сједињене државе, назовите их како вам воља. А ако Русија, противно историји, противно жељи и мишљењу саме Европе, противно унутрашњој свести и стремљењима сопственог народа ипак жели да се убраја у Европу, онда јој не преостаје ништа друго до да се одрекне свог политичког патриотизма.“

Један други филозоф, за кога је патриотизам не само израз духовне и моралне исправности, него и услов опстанка и једина права заштита од пропасти народа, такође је написао пророчке странице:

Не знамо ни када ће, ни како ће бити прекинута комунистичка револуција у Русији. Знамо, међутим, у чему ће се састојати главни задатак руског националног спаса и обнове после револуције: тај задатак ће налагати да се омогући успон најбољих људи, истински посвећених и оданих Русији, оних који имају изграђен национални осећај и државнички поглед на свет, који народу не доносе освету и распад, већ дух ослобођења, правде и надкласног јединства. Ако избор тих нових људи успе и брзо се оствари, онда ће се Русија поново уздићи и обновити за неколико година. Ако се то не деси, Русија ће запасти у револуционарни хаос у једном дугом периоду постреволуционарне деморализације, слабљења и зависности од иностранства.“

То је Иван Иљин (1883-1954.) који још двадесетих година прошлог века промишља каква би Русија могла да буде после пада комунизма.

Он је професор Правног факултета Московског државног универзитета кога бољшевичка власт после неколико хапшења присилно исељава 1922, Лењиновим декретом о административном прогонству, заједно с још неколико десетина истакнутих научника, духовника и културних радника. Запослио се 1923. у Руском институту у Берлину, али је и тај посао изгубио 1933, неколико месеци по доласку нациста на власт, не прихватајући нова националсоцијалистичка наставна упутства. Из Немачке је потом избегао у Швајцарску. Иљин је сасвим сигуран да ће комунизам пропасти и пише како треба да изгледа вођство нације после пада комунизма – његов најважнији задатак биће да спречи Запад да води игру у Русији и успостави неку врсту демократске диктатуре.

Залаже се за неформалну демократију коју није изопачила западна декаденција; ту декаденцију он осуђује.

“Безидејна интелигенција није потребна народу и држави и не може да их води. Куда би их, уосталом, и водила, када и сама лута у тами? Само, пређашње идеје руске интелигенције биле су погрешне и сагореле су у пламену револуција и ратова. Ни идеја ‘народњаштва’, ни идеја ‘демократије’, ни идеја ‘социјализма’; ни идеја ‘империјализма’, ни идеја ‘тоталитарности’ – ниједна од тих идеја неће надахнути нову руску интелигенцију и повести Русију пут добра. Потребна је нова идеја – религиозна по свом извору и национална по духовном смислу. Једино таква идеја може да препороди и на рушевинама сагради будућу Русију.”

А какав, по Иљину, треба да буде тај аутентични руски посткомунистички руководилац?

На челу државе треба да се нађе најбољи: искрени патриота, човек који мисли државнички, политички искусан, частан и одговоран, пожртвован, паметан, јаке воље, даровит организатор, далековид и образован човек.”

Тешко је замислити да руски председник није макар пожелео да се препозна када се упознао с тим портретом будућег вође руске нације.

Руска различитост у односу на Европу кључно је питање целокупне руске мисли 19. века. Ту се истиче један други филозоф - Николај Берђајев (1874-1948), изгнан из Русије на истом оном „филозофском пароброду“ који је однео Ивана Иљина.

Он на веома упечатљив начин приказује историјске, географске и духовне посебности руског народа:

„Противречност и сложеност руске душе можда проистиче из тога што се у Русији сударају и ступају у интеракцију два тока светске историје – Исток и Запад. Руски народ није ни чисто европски, ни чисто азијски народ. Русија је посебан део света, огроман Исток-Запад, она спаја два света. И увек су се у руској души борила два начела – источно и западно. Постоји подударност између необухватности, безграничности, бескрајности руске земље и руске душе, између физичке географије и душевне географије. У души руског народа постоји иста она безграничност, бескрајност, устремљеност ка бесконачности каква постоји и у руској равници. Зато је руском народу било тешко да овлада тим огромним пространствима и да им да чвршћу форму.

Руски народ је одувек поседовао огромну стихијску снагу и релативну слабост форме. Код народа Западне Европе све је далеко више детерминисано и оформљено, све је разврстано на категорије и окончано. Руски народ није до те мере детерминисан, више је усмерен ка бесконачности и не жели ни да зна за разврставање по категоријама. Зато у Русији никада није било одсечних социјалних граница нити су друштвене класе биле јасно изражене. Русија није била ни аристократска ни буржоаска земља у западном смислу те речи.

Два супротна начела су ушла у основу на којој се формирала руска душа: природна, паганска, дионизијска стихија и аскетско-монашко православље. У руском народу можемо уочити супротна својства: деспотизам, хипертрофију државе и анархизам, слободарство; суровост, склоност ка насиљу и доброту, људскост, благост; ритуализам и трагање за истином; продуховљени индивидуализам и безлични колективизам; предано боготрагалаштво и агресивну безбожност; смерност и дрскост; ропство и бунт.”

Русија није била ни аристократска ни буржоаска земља у западном смислу те речи.

Берђајев закључује: „Ми смо у менталним степама, а ви сте западњаци у вашим картезијанским рачуницама.“

То су филозофи које Путин бира међу онима који се не боје да искажу резерве, па чак и непријатељски став према Западу.

Цитирајмо руског председника:

„Данас нам прете санкцијама, али ми већ живимо у режиму рестрикција који се негативно одражава на нашу привреду. Још у време Хладног рата Сједињене Америчке Државе и друге западне земље забраниле су продају одређеног броја технологија Совјетском Савезу. Данас су те листе званично укинуте, али само званично. Многе од тих забрана и даље су практично на снази... Њихова политика ограничавања Русије се наставља! Зашто? ... Зато што ми истрајавамо на својим позицијама, зато што ствари називамо правим именом, зато што нисмо лицемери! Али за све постоје границе и у случају Украјине наши партнери су прешли црвену линију, понашајући се крајње неразумно и непрофесионално.“

Путин овде врло отворено потврђује избор руског пута, који представља темељ његове доктрине.

Шта су стубови „руског пута“?

1. Верност и континуитет

Руски председник је остао веран свом пореклу, а пре свега идеолошком образовању стеченом у тајним службама: идеје су инструменти који служе да се поправи однос снага. Његови говори имају за циљ да окупе и покрену. Књиге које чита обезбеђују му муницију за погађање циљане публике, а говори аргументе за привлачење маса.

Његова мисао је слојевита, израз наталожених и промишљених сазнања.

Тако:

Руски пут је суштина нове доктрине - треба да окупи народ: верност историји је залог величине у будућности.

„Словенофилски слој“ има за циљ борбу против европског утицаја.

„Евроазијски слој“ тежи да заузда хегемонију Сједињених Америчких Држава.

Конзервативни пол треба да буде светионик за свет који не прихвата хијерархију западних вредности.

Путин се држи континуитета с политиком „окупљања руских земаља“. Треба подсетити да је то од 15. века константа у руској историји. Руска држава се „стално шири, јачајући периферију“.

Са тог становишта, жеља Украјине да се окрене према Европи иде „у супротном смеру од руске историје“.

Његови идеолошки основи су оданост патриотизму, традицији, величини и снази руске државе.

Али поред тог слављења националне величине, Путина карактерише и осећај за прагматичност и реалност. Он је сложена, амбивалентна личност са неспорним ауторитарним склоностима, али се никако не може свести само на ту димензију. Колико год да је сам по много чему контроверзан, Едуард Лимонов прецизно резимира ту амбивалентност:

„Мислим да је Путин велики државник и да његова популарност није само последица тога што су медији испрали људима мозак. Постоји још нешто, веома битно. Путин стално понавља једну тезу коју Руси имају потребу да чују и која може овако да се сажме: 'Ми немамо право да с презрењем одбацимо 70 година живота 150 милиона људи, животе њихових родитеља и њихових дедова, све оно у шта су они веровали, за шта су се борили и жртвовали`.“ Он ништа не негира, остаје веран прошлости и држи се континуитета – он мири историјску Русију, царску Русију, белу Русију и совјетску Русију.

2. Словенофилство

Од почетка 19. века у руској филозофији разликујемо две струје.

С једне стране словенофиле, који тврде да развој земље треба да се заснива на руским посебностима, а с друге, присталице Запада који сматрају да Русија касни у односу на Европу и да ће морати да се модернизује тако што ће копирати западни модел. Те две струје су уређивале руски политички живот чак и у совјетском периоду.

У Путиновом интелектуалном развоју словенофилски покрет представљају аутори попут Алексеја Хомјакова (1804-1860) и Ивана Кирејевског (1806-1856) који су величали руски дух и верску визију света, насупрот „западњацима“, оптуженима да „живе као гости у сопственој домовини“. За Кирејевског, западњачки рационализам је једностран и лишава човека органског, интегралног знања, сводећи његов дух на „нерадосну празнину“. Хомјаков у својим „Политичким писмима из 1848.“ каже да Русија треба да се држи што даље од Европе, која се „боји будућности као што се смрти боји старац који је живот провео у неморалу... Зато и страхује од Русије, препознајући њену историјску снагу.“

На Путина је, међутим, снажно утицао првенствено филозоф Николај Данилевски (1822-1875), који представља другу генерацију словенофила. Он у свом кључном делу – „Русија и Европа“ (1871) – објашњава да је „борба против Запада једини спасоносан начин за оздрављење наше руске културе“.

Александар Солжењицин (1918-2008) је на размеђу 20. и 21. века био најистакнутији представник савремених неословенофила. Он је отворено изражавао подозрење према европским и, уопште, западним вредностима.

Ипак, у осуди западног застрањивања најдаље је отишао Константин Леонтјев (1831-1891).

„Запад је раније производио уметнике, научнике и политичаре, а сада производи само инжењере, правнике и државне службенике“.

Леонтјев има теорију о фазама развоја цивилизације, које одговарају стадијумима младости, зрелости и старости.

Он је сматрао да је Запад потпуно изгубио свој дух прогласивши благостање за морал, али да зато, с друге стране, можда има изгледа да се у Русији, незагађеној западном декаденцијом, појави дух херојског препорода.

Леонтјев има теорију о фазама развоја цивилизације, које одговарају стадијумима младости, зрелости и старости.

Он сматра да цивилизација почиње првобитном једноставношћу, затим следи цветајућа сложеност да би најзад наступило гашење кроз губитак унутрашње структуре и стапајуће упрошћавање. Према Леонтјеву, Запад је у тој последњој фази секундарног стапајућег упрошћавања. Русија је у фази цветајуће сложености.

Путин се врло отворено позива на њега: „Русија се, како је тако упечатљиво говорио филозоф Константин Леонтјев, увек развијала као цветајућа сложеност, као држава-цивилизација која почива на руском народу, руском језику, руској култури, Руској православној цркви и другим традиционалним религијама у Русији“.

По Леонтјеву, западни човек се више не руководи великим вредностима и великим идеалима, он се батрга покушавајући да пронађе оно што ће испунити његову егзистенцијалну антологијску празнину.

С друге стране, Русија је у фази цветајуће сложености. Мешавина различитих народа са испреплетаним културама и историјом - то је сложеност. Она је цветајућа зато што је активна, зато што је енергична и зато што је отеловљује један вођа. Враћамо се на ону бригу за ред и поштовање вертикале власти која сублимира целокупну Путинову мисао.

Сложеност је, дакле, цветајућа зато што је усмерена ка узвишеном циљу захваљујући некоме ко отеловљује те идеале.

Када Путин цитира Леонтјева, он каже да је Русија конзервативни пол света зато што је у узлазној фази и захваљујући таквом начелу руковођења она може да отелотвори ту фазу историје.

Русија заиста има сопствени модус развоја и била би много напреднија да је Запад није систематски ограничавао.

Запад жели да одузме глас Русији и то је стара словенофилска идеја. Ту идеју су преузели и развили неословенофили који, попут некада Данилевског, сматрају да Русија мора не само да следи сопствени пут, него да се, уколико је потребно, супротставља маневрима Запада чији је циљ да се заузда њен природни развој.

Путин прихвата такву анализу: "Имамо све разлоге да мислимо да се њихова политика ограничавања Русије, спровођена у XВИИИ, XИX и XX веку наставља. Покушавају да нас гурну у ћорсокак. Зашто? Зато што имамо независну позицију!“

Из те словенофилске идеолошке позадине потиче у многоме реактивна идеја да Запад спречава Русију да се развија. Постоји стварна примена словенофилства у Путиновом дискурсу, нарочито на нивоу панславизма који се залаже за повезивање свих руских земаља и тесну сарадњу са свим словенским ентитетима.

У том смислу, Путинови омиљени филозофи Украјину сматрају главним улогом. Кијев је за словенофиле неотуђиво извориште православне Русије. Данилевски Украјинце сматра првом словенском браћом.

Обратимо пажњу на још један Иљинов пророчки запис у Нашим задацима:

„Европљани сањају да рашчлане Русију и гурну је ка Азији и да јој узму њене блиске европске територије. Нарочито Украјину.“ И закључује: „Украјинци ће морати да бирају између Немачке и Русије“, успут наводећи да то ни Пољској, у суштини, не може одговарати, јер ће је Немачка преко „самосталне“ Украјине, притиснути и са Истока, поред тога што је већ стандардно притиска са Запада.

Није чудо да су све ове идеје оставиле трага на размишљање и деловање руског председника.

3. Евроазијство

Као што смо видели, борба цивилизација је у основи нове руске идеолошке доктрине. Путин истиче своју приврженост православљу, због чега је близак Грцима, Бугарима и Србима, али у својим излагањима редовно хвали умерени ислам.

Борба против интегристичког исламизма очигледно јесте приоритет, али традиционални ислам и традиционално православље могу лепо да се слажу у евроазијској целини.

Борба против интегристичког исламизма очигледно јесте приоритет, али традиционални ислам и традиционално православље могу лепо да се слажу у евроазијској целини.

Евроазијство је трећи стуб Путинове доктрине. То је важан руски филозофски покрет настао у крилу беле емиграције двадесетих година 20. века, да би почетком 21. века добио и практично-политичку димензију.

Представници те школе покушали су да дају нову дефиницију Русије инсистирајући на њеном европском и, у исти мах, азијском идентитету.

Поборници евроазијства извршили су значајан утицај на Путина. Он је безброј пута цитирао једног од најзначајнијих аутора те струје Лава Гумиљова (1912-1992), који је заступао визију „велике евроазијске силе“, насупрот „макијавелистичким израбљивачима“, то јест, Америци, Француској и Енглеској.

Етнолог и историчар Лав Гумиљов, син стрељаног царског официра, песника Николаја Гумиљова и песникиње Ане Ахматове, ставља акценат на „виталну енергију“ друштава, која је у Русији, по њему, на узлазној, а на Западу на силазној линији.

За поборнике евроазијства Русија је, пре свега, засебан континент, засебна територија која се простире у Азији и Европи.

За њих Урал није граница између Азије и Европе, тај планински ланац уједињује територије које имају географску и историјску кохерентност.

Татари, монголски и туркофонски народи саставни су део руске историје.

Русија је срце тог евроазијског континента и она не сме да се поистовећује са Европом, већ, напротив, мора да гледа у правцу Азије и потврди моћ евроазијске територије.

Чак и по цену супротстављања некадашњој Западној Европи или данашњој евроатлантској империји, то је идеја према којој Руси закљуцују: ако нас Европа неће, можемо и без ње!

Стварање Евроазијске уније, која би требало да представља противтежу Европској унији, може, наравно, да подсећа на обнову совјетске империје, али Кремљу није мрзак континуитет у геополитици.

Идеја о Евроазијској унији има неколико предности:

1. Она би прихватила различите народе, језике и религије, дакле, по самој својој природи не би била националистичка нити би ма ко у њој губио идентитет.

2. Појам Евроазија довољно је еластичан да омогући сва будућа географска и политичка тумачења и преуређивања.

3. Она конкретизује азијски заокрет у политици Русије, пошто је представљена као евроазијска цивилизацијска унија.

Путин не види никакву противречност са хришћанским и православним вредностима које он, уосталом, брани; напротив, он Русију види као државу која је стожер Евроазије.

Водећа земља хришћанске Европе на западу и гравитациони центар Азије на истоку. Као велика мултиетничка и мултикофесионална земља, Русија сама по себи представља Евроазију у минијатури.

Путин каже: „Русија као евроазијска земља јединствен је пример земље у којој је дијалог између култура и цивилизација постао традиција у животу државе и друштва.“ „Русија, са својом великом историјом и културом, има вишевековно искуство не такозване толерантности, бесполне и јалове, него заједничког, органског живота различитих народа у оквиру једне јединствене државе.“

Русија, симбол те вековне коегзистенције различитих култура, заслужује због тога везивну улогу у изградњи будуће суперсиле.

Русија, симбол те вековне коегзистенције различитих култура, заслужује због тога везивну улогу у изградњи будуће суперсиле.

Тај модел различитости у јединству, који су дуго изучавали и хвалили руски филозофи 19. века, супротставља се англосаксонској културној, лингвистичкој и политичкој хомогенизацији.

Према Путиновој замисли, тај модел треба једнога дана да понуди озбиљну алтернативу америчком моделу асимилације.

4. Конзервативизам

Још један кључни стуб Путинове доктрине јесте конзервативизам; то је жеља да Русија отеловљује конзервативни пол у свету.

Путин тежи очувању традиционалних вредности насупрот Западу у регресији, он у својим говорима истиче чињеницу да је Русија гарант тих вредности у свету.

Цитирајмо га: „Конзервативизам се изражава кроз идеју да је Запад кренуо декадентним и аутодеструктивним путем, да је заборавио своје хришћанске корене и препознаје се у 'генерализованом релативизму'.“

Цитирајмо и Берђајева, из Филозофије неједнакости: „Смисао конзервативизма није да спречи кретање напред и навише, већ уназад и наниже, ка мраку хаоса.“

Он истиче да конзервативизам није ни негирање прошлости ни негирање културе – заправо је на делу континуитет који се директно укључује у нову руску доктрину.

Конзервативизам за Путина није синоним за стагнацију, већ за контролисани развој. У том смислу, он се у потпуности приклонио Солжењициновом ставу: „Једина оптужба на мој рачун коју нисам одбацио јесте оптужба да сам конзервативац. Шта је конзервативац? Конзервативизам није непријатељ развоја. Конзервативизам јесте за развој, али је против сваког наглог развоја, превише брзог да би био у духу традиције. И тај конзерватизам постоји код мене. Одувек сам говорио да развој музике мора да настави развој наше целокупне хиљадугодишње историје, док су моји противници говорили да не треба! Да треба избрисати прошлост и, почев од комунизма, верно копирати Запад. Ништа не може потпуно верно да се копира. На свету не постоји савршено изолован развој, али нема ни развоја који само опонаша друге. Треба спојити то двоје. Не може се напустити сопствена традиција, то је немогуће!“

Солжењицин је сматрао да Запад иде материјалистичким путем који спречава сваки духовни полет. Не треба се вратити у средњи век, већ пронаћи други пут... и тако се враћамо на руски пут за који се Кремљ залаже у свом званичном дискурсу.

Код конзерватизма не постоји само настојање да се остане веран традицији и сопственој историји, већ и да се припреми будућност. То је идеја о руском народу који управо потврђује не само свој повратак међу нације, већ и своју посебност и можда чак и своју супериорност.

Николај Данилевски, који велича руску посебност, не устеже се да покаже непријатељство према застрањивању западних вредности и развија идеју „дисциплинованог ентузијазма“.

Портпароли Кремља не могу да остану равнодушни према њему.

Дисциплиновани ентузијазам је оно што недостаје Западу. Најпре зато што тамошњи људи више нису ентузијасти, а још више зато што су потпуно изгубили смисао за дисциплину. Руси су током своје историје успели да сачувају и ентузијазам и дисциплину.

Дисциплиновани ентузијазам је оно што недостаје Западу. Најпре зато што тамошњи људи више нису ентузијасти, а још више зато што су потпуно изгубили смисао за дисциплину. Руси су током своје историје успели да сачувају и ентузијазам и дисциплину.

Ниједан говор политичког вође не може да буде лишен пропаганде у којој се ласка сопственом аудиторијуму. По Владимиру Путину и његовим блиским сарадницима, Руси су, међутим, у стању да примене дисциплиновани ентузијазам.

Они са ентузијазмом исказују патриотизам и бране руске територије и интересе, а дисциплиновани су зато што се окупљају око свог вође.

Можемо очекивати да ће тај појам бити једна од окосница које ће портпароли Москве неизоставно развијати у будућности како би мобилисали друштвену енергију.

Неки могу да пребаце Путину то што бира конзервативне филозофе и што стално црпи из прошлости; могу такође да мисле да са тим инструментима тешко може да се припреми будућност. Подсетимо, ипак, да према најновијим испитивањима јавног мњења (независни институти) 85 одсто Руса одобрава конзервативан курс и исти такав дискурс. Упркос погоршаној економској ситуацији, изгледа да председник има велику подршку јавности.

У говору пред Валдајским клубом у септембру 2013. Путин повезује своје омиљене теме и отворено износи следеће: „Сведоци смо да су многе евроатлантске земље фактички кренуле путем одрицања од властитих корена, укључујући ту хришћанске вредности које чине основ западне цивилизације. Одбацују се морална начела и сваки традиционални идентитет: национални, културни, верски (…) Ексцеси политичке коректности иду предалеко. У многим европским земљама људи се стиде и боје да говоре о својој верској припадности. Празници се укидају или добијају некакве нове, другачије називе који стидљиво скривају саму суштину сваког таквог празника – његову моралну основу. И тај модел покушавају агресивно да наметну свима, целом свету. Чврсто сам уверен да је то пут који води право у деградацију и примитивизацију, дубоку демографску и моралну кризу."

У многим европским земљама људи се стиде и боје да говоре о својој верској припадности. Празници се укидају или добијају некакве нове, другачије називе који стидљиво скривају саму суштину сваког таквог празника – његову моралну основу.

За Путина је либерални Запад заиста ушао у декаденцију и он то каже још 2014:

„Треба следити пут другачији од тог пута отварања граница генерализованог релативизма, политички коректног, где се ствари не говоре отворено, величања сексуалних мањина, одбацивања сопствене историје.“

У говору пред парламентом у децембру исте године Путин без околишања критикује Запад:

„Данас се у многим земљама преиспитују морална начела, бришу се националне традиције, као што се брише и разлика између нација и култура Од друштва се више не тражи само здраво признање права сваког појединца на слободу савести, политичких погледа и приватног живота, него се тражи и обавезно признање пуне једнакости добра и зла, колико год то чудно изгледало, јер су то потпуно супротни појмови. Такво рушење традиционалних вредности ’одозго’ не само да има негативне последице по друштво, него је и суштински антидемократско, јер се спроводи у дело полазећи од апстрактних идеја, упркос вољи већине народа, која не прихвата те промене ни понуђену ревизију.“

А почетком 2013, поводом 1025. годишњице примања хришћанства у Русији, подсећа: „У најкритичнијим тренуцима наше историје, наш народ се окретао својим коренима, својим моралним темељима, својим верским вредностима.“ Тешко да се може исказати конзервативнији став.

Закључак

Иако Запад приказује Русију као претећу силу, не треба заборавити да је за Кремљ управо Северноатлантски савез агресивна сила. По руском виђењу ствари, Запад без стратешког оправдања продире у њихов традиционални простор настањен управо милионима бивших совјетских Руса.

После украјинске кризе и промене власти у Кијеву, сасвим је природно да Москва има бојазни. То нарочито важи за Путина, с обзиром на искуства која је стекао у прошлости, као официр КГБ-а.

Корисно је, уосталом, подсетити да садашњи руски председник, после два мандата проведена на председничкој функцији и једног на функцији премијера, није више само ученик руске или совјетске филозофске школе. На начин његовог размишљања и деловања морали су имати утицаја и многобројни контакти са западним руководиоцима. Путин је свакако много тога научио и од западних политичара.

Он је морао извести понеки закључак из свих тих година проведених на власти и вероватно се инспирише аргументима које је висе пута видео на делу када се радило о одбрани западних интереса. Путину свакако није промакла примена двоструких аршина и политике свршеног чина коју су у управљању међународним кризама обилато користиле његове западне колеге.

Зашто се опет спроводи политика двоструких аршина када се ради о Сједињеним Америчким Државама и Русији? Русији се пребацује то што интервенише у Украјини да би заштитила своје геостратешке интересе, али се ништа не каже Сједињеним Америчким Државама или се врло млако реагује када оне нападају или разарају читаве земље да би заштитиле своје интересе (Србија, Ирак, Либија, Сирија).

Као неки јунак Достојевског, Путин је „широк човек“ и може да буде прагматичан или чак циничан политичар, а, у исти мах, руководилац који је визионар и идеалиста. Искрено, у оба случаја.

Путинови политички и тактички квалитети не морају више да се доказују, али да би се боље дефинисала његова дугорочна стратегија, било је неопходно разумети идеолошке изворе из којих он црпе.

Председник редовно цитира наведене ауторе. Он инсистира на улози вође нације у аутентичној демократији, значају конзервативизма, настојању да морал буде чврсто укорењен у религији и на историјској мисији руског народа суоченог са хиљадугодишњим непријатељством Запада. Управо ти елементи треба да мобилишу и подстакну руски народ.

Владимир Путин је, дакле, утврдио широки идеолошки спектар из кога може да црпе у зависности од датих политичких прилика или околности. Он окупља своје становништво око историјског и специфичног руског пута. Веран свом цивилизацијском наслеђу, он не одбацује ниједан део историје своје земље.

Да би се борио против проевропског западњаштва, он велича дугу словенофилску традицију. Како би се супротставио евроатлантском експанзионизму, залаже се за изградњу велике мултиполарне евроазијске целине. Да би привукао један велики део света, он је поборник конзервативних вредности.

Реч је о једној флексибилној идеологији – Путин понекад инсистира на борби цивилизација, а понекад се приклања присталицама евроазијства.

Пошто је он искусан и вешт политичар, тешко је предвидети на којој ће идеолошкој осовини посебно инсистирати, али он је изградио артикулисан реторички систем који му обезбеђује кохерентан оквир за деловање.

Пошто је он искусан и вешт политичар, тешко је предвидети на којој ће идеолошкој осовини посебно инсистирати, али он је изградио артикулисан реторички систем, који му обезбеђује кохерентан оквир за деловање.

Тиме што Русији враћа њену међународну идеолошку вокацију, он остаје веран њеном совјетском наслеђу. Комунистичка опција је дуго била једина веродостојна алтернатива западном капиталистичком моделу. Идентитетски конзервативизам за који се залаже данашњи Кремљ опет нуди другачији модел остатку света.

СССР је некада био више од земље, био је концепт. Путинов филозофски сан је да Русија постане више од државе – идеја.

Али постоји једна разлика у односу на СССР, у новој идеолошкој доктрини Кремља нема више универзалистичке тежње. Такве амбиције су пре на другој страни.

Путин осуђује „покушаје Запада да утиче на визију света читавих народа, напоре које он улаже како би друге народе потчинио својој вољи и како би целом свету наметнуо свој систем вредности и концепата“.

Тачно је да Владимир Путин нуди конзервативну алтернативу, али он пре свега намерава да код куће брани руски пут. Руска различитост постоји и мораће да се поштује.

Библиографија:

Цитирани филозофи, А. Грачев, М. Елчанинов, Ф. Том, М. Мадрас, сајт руског председника (са изводима из говора В. Путина)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер