Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > "Štokholmski sindrom" i srpska politička klasa
Ekonomska politika

"Štokholmski sindrom" i srpska politička klasa

PDF Štampa El. pošta
Jovan B. Dušanić   
utorak, 18. februar 2014.

Vidiš, mislim dobro o tebi, i želim da se ponekad probudiš usred noći,

i da dugo sjediš prekrštenih nogu na postelji, mučeći se kajanjem i stidom. ...

Ali, neka ti je Bogom prosto, nisi ti birao svoju sitnu dušu,

dali su ti je, ne pitajući, došao si na red kad drugih, boljih, nije više bilo.

Alahemanet, čovječe kao i svi ostali, koji čine zlo ali ga ne smišljaju.

Od onih drugih, koji zlo smišljaju i obređuju, neka Bog sačuva i tebe i mene.

Meša Selimović, Tvrđava

Posle srpske oktobarske revolucije 2000. godine u novi HHI vek ušli smo sa novom vlašću i nadom da je najgore iza nas, te da dolazi vreme brzog ekonomskog, ali i svakog drugog oporavka. Nažalost, nove vlasti nisu imale jasan plan kako zemlju izvesti na put ekonomskog prosperiteta, pa nam je međunarodna zajednica (eufimizam za Vašington i Brisel) ponudila svoje “dobre usluge”. Ekonomske reforme smo bazirali na neoliberalnom programu (takozvanom Vašingtonskom dogovoru razrađenom od MMF-a, Svetske banke, Ministarstva finansija SAD i USAID-a) koji se sprovodi u interesu svetske oligarhije i krupnog kapitala, te jednog uskog kompradorskog sloja koji se formira u zemlji, a koji je vodio brzom urušavanju ionako slabašne srpske privrede.

Ovim programom Srbiju, kao uostalom i druge postsocijalističke zemlje, trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. Posledice takve politike su očigledne: urušene ekonomije, visoka nezaposlenost, ogromna zaduženost...

Osnovna pretpostavka za zaustavljanje daljeg urušavanja privrede i države, te istinsku modernizaciju je kompetentnost i politička volja vlasti da se reforme sprovode u interesu sopstvenih građana. Pored toga, program ekonomske modernizacije morao bi da čini sastavni deo sveobuhvatnog nacionalnog programa (pošto uzroci naših problema ne leže samo – čak ni prevashodno – u sferi ekonomije), koji mora prvo da zaustavi ozbiljno urušavanje privrede i društva, a zatim zemlju usmeri ka obnovi i prosperitetu.

Zbog toga, dobro razrađen i sprovođen program ekonomske modernizacije neće moći da obezbedi željene rezultate ukoliko ne bude praćen konzistentnim i koordiniranim reformama u drugim sferama društvenog života. Kao ilustraciju toga, navedimo samo jednu od tih sfera – spoljnopolitičku, koja ima i značajne ekonomske implikacije. Neophodno je trezveno i temeljno preispitati našu sadašnju spoljnopolitičku orijentaciju, kojom se deklarativno oslanjamo na četiri spoljnopolitička stuba (Vašington, Brisel, Moskva i Peking), a u isto vreme tvrdimo da „EU nema alternativu“ i ključne državna pitanja rešavamo pod mentorstvom Brisela i Vašingtona.

Nameće se jedno čisto zdravorazumsko pitanje: zašto su nam važnija dva zapadna (Vašington, Brisel) od dva istočna (Moskva i Peking) stuba, kada EU i SAD i u poslednje dve decenije (da se ne vraćamo dublje u istoriju i ne spominjemo svetske ratove i fašistička, ali i saveznička bombardovanja naše zemlje – tako je srpske gradove na najveći pravoslavni praznik Vaskrs 1941. godine zverski bombardovala Nemačka, a na Vaskrs 1944. godine naši anglo-američki saveznici) otvoreno rade protiv interesa Srbije i njenih građana? Devedesetih godina HH veka dva zapadna stuba su našu zemlju držala pod ekonomskim sankcijama, a potom izvršila i agresiju bombardujući nas i osiromašenim uranijumom, da bi i danas igrale odlučujuću ulogu u komadanju Srbije i pokušajima ukidanja Republike Srpske.

Zar ne bi bilo logičnije da su nam bliže Rusija i Kina koje nam bar ne odmažu u zaštiti naših vitalnih interesa, dok u isto vreme SAD i EU otvoreno rade na drobljenju i slabljenju naše zemlje stalnim pretnjama, ucenama i kaznama? Takvom politikom i one su, u velikoj meri, doprinele da većina naših građana živi sve gore i gore. To postaje još neverovatnije danas, u novoj konfiguraciji geopolitičke moći, kada se balans sila pomerio, a i dalje će se pomerati, od dva zapadna u korist dva istočna stuba. Kako napisa naš poznati pisac Milovan Danojlić,[1] naša takozvana elita obolela je od Stokholmskog sindroma: Stokholmski sindrom je duševno usmerenje u kome se žrtva poistovećuje sa mučiteljem, usvaja njegove razloge, pravda mu pobude, čini sve što se od njega očekuje, pa i ono što pretpostavlja da će nadređenom biti po volji… Umesto otpora, pasivnog ako je aktivni nemoguć, duhovnog ako smo vojno nemoćni i razoružani, mi gledamo kako da uđemo u volju onima koji su nas tukli po glavi, dok retkim prijateljima, voljnim da nam pomognu, gordo okrećemo leđa, pronalazeći im svakojake mane.

Promenjena spoljnopolitička orijentacija omogućila bi realizaciju nove strategije ekonomskog razvoja, koja bi podrazumevala i intenziviranje ekonomskih veza sa Kinom (Srbija bi mogla da bude odlična logistička, finansijska, ali i proizvodna baza za dodatnu ekonomsku ekspanziju Kine u Evropu) i Rusijom (maksimalno iskoristiti pogodnosti bescarinske trgovine i značajno povećati naš izvoz, te postati značajna baza za dodatnu energetsku ekspanziju Rusije u Evropu). Ova saradnja bila bi u obostranom ekonomskom interesu Srbije, s jedne, te Rusije i Kine, s druge strane.

Aktuelna svetska ekonomska kriza pokazala je da punopravno članstvo u EU ne daje garancije da se zemlja neće naći u ogromnim ekonomskim problemima, a kada tu dospe da može računati na veću solidarnost ostalih članica. Pored toga, ozbiljne procene govore da nije realno računati na naše punopravno članstvo u EU u narednih deset godina. To je dosta dug period u kome se (kako u Srbiji, tako i u EU) mnogo toga može bitnije da promeni. Zemlje EU poslednjih godina suočile su se sa ozbiljnom krizom i danas se one značajno razlikuju od onih od pre samo nekoliko godina, te se postavlja logično pitanje: da li će EU uopšte postojati kroz jednu deceniju, a ako i opstane, koliko će se ona razlikovati od EU kojoj smo težili i kojoj smo se bezalternativno uputili ?

Zbog svega rečenog, mislim da bi krajnji cilj Srbije trebalo da bude privilegovano parnterstvo, a ne punopravno članstvo u EU, što podrazumeva i stalno unapređivanje međusobnih ekonomskih odnosa.

Nažalost, kako sam ranije već pisao spoljni akteri – pre svih SAD i EU – nam  sve više oblikuju politički i medijski prostor i usmeravaju unutrašnju i spoljnu politiku prema svojim interesima (koji su, po pravilu, suprotni srpskim nacionalnim interesima). Oni su postali sastavni deo unutrašnje konfiguracije vlasti, pa stranke dolaze i silaze s vlasti, u dobroj meri na temelju spoljnog legitimiteta. U tome treba tražiti i razlog što naši političari neprestano pred izbore daju jedna obećanja, a po dolasku na vlast rade često suprotno od toga.

Ilustracije radi, podsetimo se da predizbornom programu Srpske napredne stranke (SNS) za 2012. godinu (“Bela knjiga – Programom do promena”) doslovno piše: Neprihvatljivo je ukidanje srpskih institucija na severu Kosova i Metohije, jer one predstavljaju jedinu garanciju opstanka i zaštite srpskog stanovništva od diskriminacije, da bi se neposredno pred formiranje vlade lideri SNS i Socijalističke partije Srbije (SPS) uputili u SAD i Nemačku. Lider SNS (Aleksandar Vučić) nam, nakon susreta u Stejt departmentu, saopštava[2] da je pred Srbijom težak put i mukotrpan posao i da će nova vlada morati da bude spremna da uradi mnogo toga što nije popularno, dodajući da je bilo reči o Kosovu, i da po tom pitanju Srbiju čeka težak put. U isto vreme, lider SPS (Ivica Dačić) je izjavljuje[3] kako je Berlin zadovoljan na koji način su u koalicionom sporazumu SNS, SPS i URS definisani okvirni ciljevi politike nove Vlade Srbije, a kada smo pitali da li ima problema da idemo sa jednima ili drugima, ovoga puta se nisu opredelili za Demokratsku stranku i Tadića, ali su nam saopštili da bi za njih problem bio samo ako bi u Vladu ušla Demokratska stranka Srbije.

Ubrzo posle toga naša nova vlast će, takozvanim Briselskim sporazumom, dobrovoljno da ukine srpske institucije na severu Kosova i Metohije, olakša stvaranje nove države na sopstvenoj teritoriji i tako (grubo gazeći sopstveno predizborno obećanje – što je i najmanji problem u odnosu na posledice koje ćemo kao narod i država zbog toga imati) ispunila volju SAD i EU.


[1] Milovan Danojlić, Stokholmski sindrom – naša podvrsta, NIN, 05.11. 2009.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner