"Штокхолмски синдром" и српска политичка класа

Видиш, мислим добро о теби, и желим да се понекад пробудиш усред ноћи,

и да дуго сједиш прекрштених ногу на постељи, мучећи се кајањем и стидом. ...

Али, нека ти је Богом просто, ниси ти бирао своју ситну душу,

дали су ти је, не питајући, дошао си на ред кад других, бољих, није више било.

Алахеманет, човјече као и сви остали, који чине зло али га не смишљају.

Од оних других, који зло смишљају и обређују, нека Бог сачува и тебе и мене.

Меша Селимовић, Тврђава

После српске октобарске револуције 2000. године у нови ХХI век ушли смо са новом влашћу и надом да је најгоре иза нас, те да долази време брзог економског, али и сваког другог опоравка. Нажалост, нове власти нису имале јасан план како земљу извести на пут економског просперитета, па нам је међународна заједница (еуфимизам за Вашингтон и Брисел) понудила своје “добре услуге”. Економске реформе смо базирали на неолибералном програму (такозваном Вашингтонском договору разрађеном од ММФ-а, Светске банке, Министарства финансија САД и USAID-а) који се спроводи у интересу светске олигархије и крупног капитала, те једног уског компрадорског слоја који се формира у земљи, a који је водио брзом урушавању ионако слабашне српске привреде.

Овим програмом Србију, као уосталом и друге постсоцијалистичке земље, требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља. Последице такве политике су очигледне: урушене економије, висока незапосленост, огромна задуженост...

Основна претпоставка за заустављање даљег урушавања привреде и државе, те истинску модернизацију је компетентност и политичка воља власти да се реформе спроводе у интересу сопствених грађана. Поред тога, програм економске модернизације морао би да чини саставни део свеобухватног националног програма (пошто узроци наших проблема не леже само – чак ни превасходно – у сфери економије), који мора прво да заустави озбиљно урушавање привреде и друштва, а затим земљу усмери ка обнови и просперитету.

Због тога, добро разрађен и спровођен програм економске модернизације неће моћи да обезбеди жељене резултате уколико не буде праћен конзистентним и координираним реформама у другим сферама друштвеног живота. Као илустрацију тога, наведимо само једну од тих сфера – спољнополитичку, која има и значајне економске импликације. Неопходно је трезвено и темељно преиспитати нашу садашњу спољнополитичку оријентацију, којом се декларативно ослањамо на четири спољнополитичка стуба (Вашингтон, Брисел, Москва и Пекинг), а у исто време тврдимо да „ЕУ нема алтернативу“ и кључне државна питања решавамо под менторством Брисела и Вашингтона.

Намеће се једно чисто здраворазумско питање: зашто су нам важнија два западна (Вашингтон, Брисел) од два источна (Москва и Пекинг) стуба, када ЕУ и САД и у последње две деценије (да се не враћамо дубље у историју и не спомињемо светске ратове и фашистичка, али и савезничка бомбардовања наше земље – тако је српске градове на највећи православни празник Васкрс 1941. године зверски бомбардовала Немачка, а на Васкрс 1944. године наши англо-амерички савезници) отворено раде против интереса Србије и њених грађана? Деведесетих година ХХ века два западна стуба су нашу земљу држала под економским санкцијама, а потом извршила и агресију бомбардујући нас и осиромашеним уранијумом, да би и данас играле одлучујућу улогу у комадању Србије и покушајима укидања Републике Српске.

Зар не би било логичније да су нам ближе Русија и Кина које нам бар не одмажу у заштити наших виталних интереса, док у исто време САД и ЕУ отворено раде на дробљењу и слабљењу наше земље сталним претњама, уценама и казнама? Таквом политиком и оне су, у великој мери, допринеле да већина наших грађана живи све горе и горе. То постаје још невероватније данас, у новој конфигурацији геополитичке моћи, када се баланс сила померио, а и даље ће се померати, од два западна у корист два источна стуба. Како написа наш познати писац Милован Данојлић,[1] наша такозвана елита оболела је од Стокхолмског синдрома: Стокхолмски синдром је душевно усмерење у коме се жртва поистовећује са мучитељем, усваја његове разлоге, правда му побуде, чини све што се од њега очекује, па и оно што претпоставља да ће надређеном бити по вољи… Уместо отпора, пасивног ако је активни немогућ, духовног ако смо војно немоћни и разоружани, ми гледамо како да уђемо у вољу онима који су нас тукли по глави, док ретким пријатељима, вољним да нам помогну, гордо окрећемо леђа, проналазећи им свакојаке мане.

Промењена спољнополитичка оријентација омогућила би реализацију нове стратегије економског развоја, која би подразумевала и интензивирање економских веза са Кином (Србија би могла да буде одлична логистичка, финансијска, али и производна база за додатну економску експанзију Кине у Европу) и Русијом (максимално искористити погодности бесцаринске трговине и значајно повећати наш извоз, те постати значајна база за додатну енергетску експанзију Русије у Европу). Ова сарадња била би у обостраном економском интересу Србије, с једне, те Русије и Кине, с друге стране.

Актуелна светска економска криза показала је да пуноправно чланство у ЕУ не даје гаранције да се земља неће наћи у огромним економским проблемима, а када ту доспе да може рачунати на већу солидарност осталих чланица. Поред тога, озбиљне процене говоре да није реално рачунати на наше пуноправно чланство у ЕУ у наредних десет година. То је доста дуг период у коме се (како у Србији, тако и у ЕУ) много тога може битније да промени. Земље ЕУ последњих година суочиле су се са озбиљном кризом и данас се оне значајно разликују од оних од пре само неколико година, те се поставља логично питање: да ли ће ЕУ уопште постојати кроз једну деценију, а ако и опстане, колико ће се она разликовати од ЕУ којој смо тежили и којој смо се безалтернативно упутили ?

Због свега реченог, мислим да би крајњи циљ Србије требало да буде привилеговано парнтерство, а не пуноправно чланство у ЕУ, што подразумева и стално унапређивање међусобних економских односа.

Нажалост, како сам раније већ писао спољни актери – пре свих САД и ЕУ – нам  све више обликују политички и медијски простор и усмеравају унутрашњу и спољну политику према својим интересима (који су, по правилу, супротни српским националним интересима). Они су постали саставни део унутрашње конфигурације власти, па странке долазе и силазе с власти, у доброј мери на темељу спољног легитимитета. У томе треба тражити и разлог што наши политичари непрестано пред изборе дају једна обећања, а по доласку на власт раде често супротно од тога.

Илустрације ради, подсетимо се да предизборном програму Српске напредне странке (СНС) за 2012. годину (“Бела књига – Програмом до промена”) дословно пише: Неприхватљиво је укидање српских институција на северу Косова и Метохије, јер оне представљају једину гаранцију опстанка и заштите српског становништва од дискриминације, да би се непосредно пред формирање владе лидери СНС и Социјалистичке партије Србије (СПС) упутили у САД и Немачку. Лидер СНС (Александар Вучић) нам, након сусрета у Стејт департменту, саопштава[2] да је пред Србијом тежак пут и мукотрпан посао и да ће нова влада морати да буде спремна да уради много тога што није популарно, додајући да је било речи о Косову, и да по том питању Србију чека тежак пут. У исто време, лидер СПС (Ивица Дачић) је изјављује[3] како је Берлин задовољан на који начин су у коалиционом споразуму СНС, СПС и УРС дефинисани оквирни циљеви политике нове Владе Србије, а када смо питали да ли има проблема да идемо са једнима или другима, овога пута се нису определили за Демократску странку и Тадића, али су нам саопштили да би за њих проблем био само ако би у Владу ушла Демократска странка Србије.

Убрзо после тога наша нова власт ће, такозваним Бриселским споразумом, добровољно да укине српске институције на северу Косова и Метохије, олакша стварање нове државе на сопственој територији и тако (грубо газећи сопствено предизборно обећање – што је и најмањи проблем у односу на последице које ћемо као народ и држава због тога имати) испунила вољу САД и ЕУ.