Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Šta kapitalizam ne garantuje
Ekonomska politika

Šta kapitalizam ne garantuje

PDF Štampa El. pošta
Boško Mijatović   
sreda, 08. oktobar 2008.
Američka finansijska kriza izazvala je provalu negativnih emocija prema kapitalizmu, a još više prema slobodnom tržištu i liberalnom pogledu na svet. Jedni, kao Čaves i njegova latinoamerička sabraća, mrze Ameriku i žele joj sve najgore, pa projektuju sopstvene želje i tvrde da je kapitalizam više-manje mrtav.

Drugi, kao Putin, gledaju stvari geostrateški i, takođe, priželjkuju promenu odnosa snaga u svetu, što takođe razumem. Kinezi ćute, kao i uvek.

Najzabavniji su Evropljani, do pre neki dan vrlo samouvereni. Tako je Sarkozi propovedao: „Sa samoregulacijom je svršeno. Sa lese-ferom je svršeno. Sa idejom o svemogućem tržištu koje je uvek upravu je svršeno”. A nemački ministar finansija tvrdio je slavodobitno da će „SAD izgubiti status supersile svetskog finansijskog sistema”, da bi samo par dana kasnije panično počeo da upumpava desetine milijardi evra ne bi li spasao posrnule finansijske institucije svoje zemlje.

Novinari, kao i uvek, vole žestoke paralele i već upoređuju ovu krizu sa onom velikom, iz 1929, mada stanje uopšte nije slično. Tu je i Fukujama: dok je nekada proklamovao kraj istorije, sada je samo proglasio „kraj SAD a.d.”. (Šta sve mora da radi čovek koji bi da se nađe u centru pažnje.)

I kod nas ima sličnih razmatranja. Jedni govore da je reč o „kataklizmi” (Katić), drugi se pitaju „Krah liberalizma, ili...” („Ekonomist magazin”), a treći tvrde da je Amerika već krenula putem „socijalizma” (Prokopijević).

O čemu se, u stvari, radi? Problem je inicijalno nastao na tržištu nekretnina u SAD. Simultano je došlo do priličnog pada cena nekretnina i znatnog procenta neotplaćivanja stambenih kredita. To je oborilo vrednost hartija od vrednosti koje su plasirane na osnovu hipoteka i hipotekarnih kredita, što je donelo gubitke bankama. U uslovima visoke neizvesnosti i manjka poverenja, kreditiranje presušuje i finansijski sistem postaje kočnica ekonomskog života.

O tome ko je kriv za ovakav razvoj događaja diskutovaće se još dugo, a ovde ćemo samo okvirno pomenuti glavne kandidate. Jedni krive pohlepne banke, koje su se bacile na nesigurno i visokorizično tržište nekretnina bez potrebnog opreza. Drugi nalaze uzroke u američkoj državi, i to na dva koloseka. Prvi je garancija hipotekarnih kredita koju su davale poludržavne banke „Fani Me” i „Fredi Mek”, što je ostale podsticalo na preuzimanje visokih rizika. Drugi kolosek je politički pritisak Kongresa i administracije na odobravanje stambenih kredita siromašnim građanima (više miliona), koji nisu u stanju da ih otplaćuju ni u normalnim vremenima. Poslednji kandidat je pad cena nekretnina, koji je, kažu, prirodna posledica njihove prethodne prenaduvanosti.

Bilo kako bilo, tu se ne vidi fundamentalna krivica slobodnog tržišta. Aktivnost države svakako je netržišna, ako ne i antitržišna. Preuzimanje visokog rizika od strane banaka nije besmisleno kada znaju da je tu država koja će se umešati da spasava hipotekarne kredite (moralni hazard). Verovatno su one potcenile rizike i bile preoptimistički nastrojene. Doprinos su, izgleda, dale i finansijske inovacije, to jest nove veoma kompleksne hartije od vrednosti, koje finansijski sektor nije uspeo da ,,svari”. A ciklusi cena na tržištu nekretnina i imovine uopšte poznata su stvar i nikoga ne mogu da iznenade.

Zatim, niko ozbiljan ne može da garantuje, i nije garantovao, da kapitalistički sistem zasnovan na slobodnom tržištu nikada neće doći u krizu, tj. da su privredni ciklusi, uključujući i recesije, stvar prošlosti. Ako ništa drugo, u ekonomskom životu psihologija igra važnu ulogu, pa se ponekad pojavljuje i psihologija krda. Tada investitori manje gledaju racionalno na stvari oko sebe, tj. na fundamentalne okolnosti, a više na ponašanje sebi sličnih, pa onda svi zajedno jurnu u lošem pravcu. Dobar primer je pomenuta navala banaka na hipotekarne hartije, ali i klasična navala ulagača na banke i onda kada su one suštinski zdrave, ali se u to više ne veruje. A zagovornici slobodnog tržišta samo tvrde da je taj sistem bolji od alternativa na dugi rok.

Kažu i da je američka finansijska deregulacija proizvela ovu krizu. Ne bih rekao, pošto je jedina ozbiljnija mera iz ove oblasti u SAD za duže vreme bilo omogućavanje spajanja investicione i kreditne funkcije u jednoj banci koje je ozakonjeno još 1999, što sa ovom krizom nema nikakve veze. Pa, kako je onda deregulacija dovela do krize?

Pored toga, finansijska kriza koju doživljava zapadna Evropa pokazuje da evropski, regulisaniji finansijski model uopšte nije otporniji od američkog. Visok procenat, verovatno najmanje trećina, zaraženih američkih hipotekarnih hartija završio je u zapadnoevropskim bankama, što pokazuje da ni manje liberalna finansijska regulativa nije donela potrebnu zaštitu. Usledila je kriza evropskih banaka i spasavanje uz pomoć države, uz delimičnu nacionalizaciju i upumpavanje ogromnih količina novca. I dve najveće švajcarske banke teško su pogođene, kao i nemačke landes (državne regionalne) banke. Pohlepa, izgleda, nije samo američka odlika.

Da će kapitalizam preživeti nema sumnje, makar zato što se alternativa ne nazire. Da parafraziramo Marka Tvena: vest o njegovoj smrti ponešto je preterana. Da li će anglosaksonski model ostati netaknut ili će regulacija biti pojačana zavisi od zbivanja i dubine verovatne recesije, kao i od toga ko će biti izabran za predsednika SAD.

direktor ekonomskih studija CLDS

 

Politika 


[objavljeno: 08/10/2008] 
 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će EU priznati rusku i kinesku vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner