четвртак, 04. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Економска политика

Србија на Балтику

PDF Штампа Ел. пошта
Небојша Катић   
четвртак, 01. мај 2014.

Ако је судити по најавама нове владе, пут ка економском оздрављењу Србије би могао следити балтичке узоре. Болне реформе би требало спровести брзо и одлучно, онако брзо како је то учињено, на пример, у Естонији у периоду од 1992. до 1994. године. Када се реформски процеси окончају, и Србија би уз мало среће могла постати тако чудесно успешна као што су то данас балтичке државе.

Чему нас може научити балтичко искуство, шта су кључни елементи тог успеха, и на каквим идејама тај успех почива [1]?

1. Вишак знања шкоди. Реформе су најуспешније када их спроводи неко ко о економији не зна ништа.

Најпознатији балтички реформатор и премијер Естоније у два мандата Март Лар (Mart Laar; на слици) је по струци историчар. Према сопственим речима, за Естонију је била велика срећа управо чињеница да он није економиста. Лар је прочитао само једну књигу о економији, а смисао и поруку те књиге је погрешно разумео. Реч је о Фридмановој Слободи избора. У погрешном уверењу да се Фридманови радикални предлози већ примењују у западним економијама, Лар је спровео једну од најрадикалнијих и најконзистентнијих неолибералних реформи – приватизација свега постојећег, либерализација, пропорционалне и јединствене пореске стопе итд. [2].

2. Да би се болне реформе спровеле, важно је променити свест грађана.

Како Март Лар подучава, проблеми и отпори реформском путу почивају на ретроградној социјалистичкој свести. Отуда је од највеће важности да се то ментално наслеђе мења. Без промене свести реформе се не могу спровести. Срећом, у транзиционим земљама увек постоји део политичке елите неинфициран социјалистичком или социјалдемократском пошасти и они су лидери промена.

3. Реформе у почетку морају страшно болети – толико страшно да све касније муке и болови изгледају готово пријатни. Што се данас више обори БДП, то ће каснији резултати изгледати импресивније.

Током деведесетих година прошлог века, у јеку транзиционих реформи, балтичке републике су доживеле нешто што се граничило са хуманитарном катастрофом. Реална примања су смањена за око две трећине, а у потрошњи домаћинстава трошкови исхране су порасли са 34 на око 62 одсто. Животни век мушкараца се почетком деведесетих смањио за четири године, док је морталитет новорођенчади порастао за 60 процената [3].

На самом крају XX века, када је процес реформи почео да даје резултате и када су се економије опоравиле, реална примања су достигла чак половину нивоа на коме су била на почетку транзиције.

За перцепцију и мерење будућег успеха кључно је кренути од што ниже базе, а шок терапија је увек најбољи начин да се то постигне. Што је економски пад током реформи дубљи, што је губитак БДП већи, то ће касније стопе раста изгледати импресивније у самеравању са тако ниском базом.

4. Опседнутост индустријом је само још један социјалистички мит. Ефикасније је када се кључне гране продају странцима.

Индустрија није битна. Индустријско наслеђе је део промашених погрешних инвестиција, које су у балтичком амбијенту, бар према речима Марта Лара, биле само део процеса совјетске колонизације. У том смислу је деиндустријализација истовремено и процес националне еманципације. За разлику од совјетске индустријализације, финске индустријске инвестиције нису облик колонизације, већ су нешто сасвим друго и на њих је Естонија поносна.

Када су индустријски сектори у питању, кључно је приватизовати и продати странцима телекомуникације, енергетику и део инфраструктуре коју они желе да купе. Продаја странцима ће помоћи да ови сектори раде ефикасно.

5. Уместо индустрије, треба се ослонити на финансије, стамбену изградњу и промет некретнина.

Модерни тржишни концепт развоја је могућ само ако се финансијски систем преда у руке страних банака. Уместо домаће штедње и домаћег новца, странци ће донети потребни капитал. Кључ успеха су зато кредити, приватна потрошња и инвестиције, поготово оне које су усмерене у некретнине. У периоду од 2002. до 2006. године, цене некретнина на Балтику су расле по стопама које су се кретале између 24 и 36 процената годишње.

Уосталом, нема ни бржег нити краћег пута до бољег стандарда но што је то живот на кредит.

6. Пензионери су увек проблем, али и решење увек постоји.

Пензије су увек превелико оптерећење за транзиционе државе, и том проблему ни скраћивање животног века не може довољно помоћи. У процесу пензионе реформе акценат није на животним потребама пензионера, већ на финансијским потребама и ограничењима буџета.

Како држава мора радикално смањивати пензије, она то мора и радикално правдати. Некадашњи летонски министар за социјално старање је својим пензионерима то лепо објаснио: „Вама не требају велике пензије јер сте радили под комунистичким режимом, и ваш рад није дао никакав резултат“ [4].

У Србији би се пензије можда могле смањити на бази овакве аргументације: Вама не требају велике пензије јер сте радили у јавном сектору и ваш рад није дао никакав резултат.

7. Када се анализирају економски резултати, важно је бити селективан и инсистирати само на резултатима који се добро уклапају у неолиберални скрипт.

Балтичке републике су постигле солидан успех у борби против инфлације, а у појединим периодима су имале и веома високе стопе раста БДП. Од 2000. до 2007. године овај регион је без конкуренције имао највеће стопе раста у Европи.

Још важније по углед балтичких држава била је висина јавног дуга сваке од њих, као и висина јавне потрошње. Јавни дуг балтичких држава ни данас, у посткризном периоду не прелази 40 процената БДП, с тим да је тај показатељ за Естонију фантастичних 11 процената у односу на БДП. Ни у једној од балтичких држава учешће јавне потрошње у БДП не прелази 40 процената.

С друге стране, превисока приватна потрошња никада није проблем, бар не из неолибералног угла. Отуда, огромни хронични дефицити текућих биланса (какви нису забележени у Европи) не угрожавају сјајну репутацију балтичких држава. Да би се дефицити могли финансирати, балтичке државе су кумулирале огромне дугове према иностранству. Укупан спољни дуг овог региона, који има око 6,2 милиона становника, данас је близу 100 милијарди долара. Тај резултат је спектакуларан чак и за високе источноевропске стандарде, али то никако не угрожава економску репутацију Балтика.

8. Високе стопе незапослености нису проблем, а емиграција је добродошла. Што више грађана напушта балтичке републике, статистике незапослености су све боље.

Стопе незапослености балтичких држава остају веома високе и у правилу су двоцифрене. Ово је помало чудно за економски успешне држава које при томе имају и огроман одлив становништва.

Демографска статистика Балтика је катастрофална и на ивици је имплозије. У последњих двадесетак година, број становника је смањен за преко 20 процената. Само у периоду од 2004. до 2007. године процењује се да је емиграција из Естоније износила око 5,4 процената укупне популације, из Летоније 8,7, а из Литваније чак 12,6 процената. Стопа незапослености на Балтику су тих година (и само тада) биле јако ниске [5].

9. Када криза избије, кључно је заштити интересе страних кредитора.

Велика рецесија је највише погодила баш ове узорне балтичке републике. У 2009. години Естонија је забележила негативну стопу раста од око 14 процената, Летонија око 18 процената, а Литванија око 15 процената. Балтик је у том смислу светски рекордер.

Када се допадне мука, као што је то био случај 2008. и 2009. године и када долази до финансијског колапса, интересе банака увек треба ставити испред интереса грађана, па колико год да кошта, грађани ће платити. Отуда је кључно не дозволити да девизни курс депресира и тиме доведе у питање сервисирање кредита са девизном клаузулом. То би се јако лоше одразило на билансе и профите банака.

У том контексту, балтички рецепт за излазак из кризе није било само стезање каиша већ ампутација, како је то констатовао лондонски Фајненшл тајмс [6]. Ваља приметити да се чак ни балтичке државе нису досетиле да уведу субвенционисање каматних стопа. Тај моћни инструмент и сјајни пример државне дарежљивости остаје ексклузивно српски.

10. Последње и најважније – ко ће вас хвалити ако сами себе не хвалите. Наравно, помоћ пријатеља и овде добро дође.

Какви год да су стварни реформски резултати, квалитетна међународна медијска кампања може учинити чуда. Док су грађани Естоније грцали у транзиционим мукама, док су се примања топила а беда повећавала, медијска кампања коју су на западу спровели Март Лар и његова влада дала је фантастичне резултате. Креиран је мит о „естонском чуду“, а ту тезу су (без економске анализе и цепидлачења) подржавали светски медији, као и моћне неолибералне институције. Недуго затим, лансирана је и географски шира прича о „балтичким тигровима“.

Да би се резултати транзиционе државе прогласили тријумфом, много су важнији процеси и правац реформи но економски резултати и привредне перформансе. Најхваљеније државе нису оне у којима људи најбоље живе, већ оне које су најдаље отишле у реформским процесима и нормативном регулисању тржишног амбијента. Економске слободе су на највећој цени, много већој него што је то квалитет живота грађана. То је и логично, будући да су реформе у транзиционим земљама најчешће окренуте према споља, према страним инвеститорима. Они су ти који ће дати коначни, мериторни суд о држави и њеној економији.

Што се грађана тиче, они су транзиционе поруке разумели. Немоћно се повлачећи у своју приватност, грађани се неће мешати у политичке процесе, и само око половине популације ће наставити да гласа на изборима. А када се појаве на гласању, тамо ће затицати стара лица у новим странкама, програми ће бити популистички и без идеологије, и обећаваће жестоку борбу против корупције и злоупотребе службеног положаја [7]. Све ће бити другачије и све ће бити исто.

__________

Напомене:

[1] Овај текст је базиран на књизи Capitalist Diversity on Europe’s Periphery, Dorothee Bohle & Byla Greskovits. Информације садржане у тексту су директно преузете из ове књиге.

[2] http://www.brusselsjournal.com/node/202

[3] http://www.oecd-ilibrary.org/economics/oecd-economic-surveys-

baltic-states-2000_eco_surveys-bst-2000-en

[4] http://www-wds.worldbank.org/external/default/WDSContentServer/IW3P/IB/1995/11/01/000

009265_3961019155736/Rendered/PDF/multi0page.pdf

[5] http://www.eestipank.ee/en/publication/working-papers/2009/martti-randveer-tairi-room

-structure-migration-estonia-survey-based-evidence

[6] http://www.ft.com/cms/s/0/03715cf2-5ec0-11df-af86-00144feab49a.html#axzz304qaAych

[7] Овде је реч о балтичком искуству како је описано у књизи из фусноте 1.

(Блог Небојше Катића)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер