среда, 16. август 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Случај ПКБ - наставак економских злочина
Економска политика

Случај ПКБ - наставак економских злочина

PDF Штампа Ел. пошта
Данијела Ружичић   
недеља, 21. мај 2017.

Влада Србије је дефинитивно до сада избегавала питања у вези са ПКБ-ом, али ускоро ће бити присиљена да се озбиљно осврне на последице свих одлука које су донесене у последње време. Актуелни режим никако неће моћи да занемари улогу у којој је био. Чињеница је да ће све режимске одлуке имати последице на све будуће генерације и то врло негативне, јер када се дође у ситуацију да се не могу отплаћивати дугови и камате, режим неће више моћи да одуговлачи осим да прогласи банкрот или ће то ММФ учинити уместо њих, јер јавни дуг Србије вртоглаво јасте сваког дана.

Мере економске политике о којима се говори су јасан показатељ да ”прича” већ постаје престара. Морају је некако учинити савременијом, па се пласирају разне друге теме како би се скренула пажњу са централних дешавања. На првом месту, продаја ”ПКБ-а” и осталих ресурса који су профитабилни. Најављену продају ”ПКБ-а” називам најбруталнијим економским злочином и за то постоји много аргумената. Ако овај режим ради у интересу свих грађана и заступају интересе свих, из ког разлога се крије како ће се приватизовати ”ПКБ”?! Такође, ако имају аргументе нека их јавно изнесу.

Режим дефинитивно није имао жељу да се суочи са реалношћу и целокупном јавношћу Србије, нити да бар покуша да решава дубље присутне проблеме, јер чини се да сву иронију наших дешавања пролазимо кроз трауматичну политичку збрку и обично се такве ситуације завршавају са вођом којем много тога недостаје. А сви смо видели да му недостоје много. Председник Владе, и сада председнички кандидат, Александар Вучић за укупно пет година ниједном није посетио ''ПКБ''.

СНС странка није испунила ниједно предизборно обећање до сада, а данас опет нешто обећавају. Та обећања се најбоље осликавају кроз растући егзистенцијални очај који свакодневно притиска већину грађана Србије и тешко да ће бити приквивен стварањем спиноване виртуелне стварности. Политика СНС је политика подвале, која би обичним људима требало да замени реалан живот.Није ништа чудно овакво стање у Србији са оваквим политичарима, али јесте чудно да се већ једном таквим људима који се политиком баве искључиво из личне користе, не покаже прави пут и место где припадају… на политичко ђубриште.

Где је проблем када су у питању стране инвестиције?

Годинама уназад слушамо како је Србија одлично место за живот и сјајно места за стране инвестиције. Сви политичари од 2000. године до данас ово понављају као напамет научену песмицу. Њихова излагања управо имају за циљ да нас контантним понављањем убеде да је то једини и најефикаснији начин за опоравак и развој српске привреде. Срећом, још увек има оних који у то не верују, јер најпре схватају да су поличитке гарнитуре људи мање-више врло променљива категорија, као и њихова поводљива политика склона наглим притисцима и међусобним уценама.

Стране директне инвестиције не могу и не смеју бити основа развоја наше економије. Савет страних инвеститора не може и не сме бити орган који захтева измене законских прописа и доношење економских мера. Њихове предлоге треба саслушати, размотрити и прихватити оно што је у интересу наше привреде. У принципу, страни инвеститори могу бити само персона грате (добри гости) у нашој земљи.

Последице транзиције у Србији, у којој су и стране директне инвестиције једна од њених актера, су више него катастрофалне. Одмах након друштвено економских промена 2000. године, наши вазални ,,реформатори’’ потрудили су се да муњевито примене ,,Вашингтонски консензус’’, односно да имплементирају инструменте глобализације. Све ове принципе настављају да примењују и на домаћи аграр, а јединствен пример је ПКБ.

Домаћи аграр и ''ПКБ''

Неизбежно је да се ствари овако дешавају, јер држава нема жељу ни вољу да заштити домаћи аграр. Од државе се и онако нико више ничему добром не нада. Ова држава је од пољопривреде само умела да отима и да је упропасти, тако да, са те стране, пољопривредници данас изгледа немају чему да се надају. За разлику од многих, који су на почетку приватизација пољопривредних комбината мислили да је то лак и једноставан посао, сигурно је да би се данас јако мали број људи сложило са оваквом констатацијом. Време је показало да је приватизација веома „скупа“, да неминивно доводи до смањења радних права, повећане незапослености, социјалне несигурности, промене структуре привредних субјеката, уништавања свега вредног…

Невероватно је да и даље постоји низак ниво економске свести политичке олигархије, случајно или намерно. Са аспекта економске струке, град Београд који је био већински власник ‘’ПКБ-а’’, а који је сада прекњижен у власништво Републике Србије будући да намерава да прода ову корпорацију и да се већ у јавности појављују спекулације око почетне цене, намеће се једно питање, а то је зашто прво није утврђена тржишна (берзанска) вредност?, па тек онда на бази те информације евентуално размотрити даље потезе! Даље, ако је утврђена вредност, ко је утврдио вредност, која метода је примењена, зашто јавност није о томе информисана, да ли ће јавност можда бити информисана, или јавност можда нема право да зна какве се одлуке доносе у име свих грађана?

Наставак пропале економске политике и распродаје је у току. По свим изгледима неће нам преостати ништа вредно од ресурса будућности који овај режим неће продати!

Комплетан пољопривредни систем у тржишним условима није увек довољно јасан. Тржиште треба да буде основ, а не монополистичко или тајкунско место где се убацују велике суме новца што врло често код нас изазива рестриктивну праксу и монолистичке тенденције. Таква је слика и прилика у Србији тренутно.

Влада Републике Србије у 2015-ој години је смањила финансијску помоћ (субвенције) пољопривреди. Пре свега, морају се дефинисати циљеви, анализирати пољопривредна структура, дефинисати јасна пољопривредна политика. Последњу деценицију по свим овим питањима се ништа није променило па можемо самим тим и закључити да наше опредељење у будућности није пољопривреда, што је веома забрињавајуће.

Основу система у почетку развоја чинила је примарна пољопривредна производња, ратарство и сточарство, која је изградила прерадне капацитете на основним производним линијама: прерада млека, прерада меса, производња концентроване сточне хране, прерада воћа и поврћа, прерада житарица и других производа. Упоредо са развојем прерадних капацитета, развијена је сопствена мрежа трговинских и туристичко угоститељских објеката чиме је заокружен систем производње, прераде и пласмана производа исхране из програма ПКБ-а.

Са чиме располаже ''ПКБ''?

ПКБ Корпорација је највеће пољопривредно Друштво у Србији, има правни субјективитет, своју имовину и делатност. ПКБ Корпорација запошљава око 2.000 радника. Производња ПКБ Корпорације чини главну сировинску базу индустрије млека и меса, сточне хране, индустијског и другог поврћа, а представља веома значајног произвођача сировине за млинско пекарску индустрију и индустрију шећера и уља у Србији.ПКБ Корпорација се може сматрати генетским центром јер је и један од најзначајнијих произвођача семена ратарских култура и приплодних јуница у Србији.

ПКБ Корпорација располаже[1] са 30.500 хектара земљишта од чега је:

земљиште у државној својини – 23.000 хектара

земљиште у својини друштва – 7.500 хектара

У ратарству 20.500 хектара обрадивих површина.

У сточарству капацитети за одгој:

– 9.000 музних крава са припадајућим подмлатком за ремонт сопственог стада и продају ВСЈ на тржишту Србије.

– 3.500 грла јунади у тову

– 6.000 свиња

– 2.000 оваца свих категорија

– биковски центар и ВО станица, чији капацитети покривају потребе ПКБ

Корпорације и значајан део тржишта Србије:

– фарма кока носиља капацитета 30.000, 7.000.000 јаја на годишњем нивоу

Техничка инфраструктура за подршку основне производне делатности (радионице, технички центри, админстративни простор, магацини и др.) укупне површине 38.000 м2.

Складишни и дорадни системи:

ПКБ “Агросеме” – фабрика за дораду семена , пун капацитет фабрике је 15.000 тона семена стрних жита и соје до 1.000 тона. Сушара у сезони може да осуши до 6.000 тона кукуруза у клипу.

Фабрика сточне хране, капацитета 120.000 тона концентрата на годишњем нивоу, силоси капацитета 53.000 тона, подне магацине капацитета 1.500 тона џакиране робе, сушаре за житарице, 32 тона/х и 16 тона/х.

Погони за производњу воде (сопствени водовод) за снабдевање санитарном водом:

Производних погона и фарми ПКБ Корпорације Прехрамбене индустрије у индустијској зони ПКБ-а (предузећа ранијих чланица система ПКБ) МЗ Падинска Скела и седам сателитских насеља, у којима живи 25.000 становника.

Погон за производњу индустријске паре за потребе прехрамбене индустрије у индустријској зони ПКБ-а. Пољопривредна механизација и транспортна средства:

– трактори свих категорија 295 комада

– комбајни за убирање усева 33 комада

– утоварних машина 17 комада

– линије за балирање сена 12 комада

– преко 1.000 свих врста прикључних машина

Поред производих, ПКБ Корпорација покрива и витални део комуналних функција у насељима и индустријској зони у Панчевачком Риту. ПКБ Корпорација је важан пољопривредни ресурс, продаја корпорације би представљала велику штету за државу, мора се зауставити погубна продаја и приватизација свега што је остало вредно.

Најважније питање је: Откуд властодршцима или било коме у овој земљи право и слобода да продају ‘’ПКБ’’, када га нису они стварали деценијама, нити им је неко дао на поклон?

Познато је да пољопривредни циклуси, у уређеној и стабилној пољопривреди, трају три до пет година, па је готово немогуће током тог циклуса оцењивати краткорочно стање. Оно што се може истакнути јесте да је српска пољопривреда тренутно у хаотичном стању. Једино што би сада било исправно је проценити јесмо ли усмерени на сређивање тих хаотичних прилика или не. Колико ја пратим не постоје, ни у најмањим траговима, покушаји за сређивање темељних проблема у нашој пољопривреди. Евентуални улазак у ЕУ сам по себи неће допринети сређивању пољопривреде, јер је у Европи углавном завршен процес развоја пољопривреде и предстоји борба за очување оствареног положаја произвођача развијених земаља – посебно оних који су достигли висок ниво конкурентности.

Када је то тако, нашим политичарима остаје да поштено реше дилему – или ћемо одустати од сопствене пољопривреде и продати ”ПКБ” или ћемо нашу пољопривреду развијати да би била конкурентна до нивоа производње која подмирује сопствене потребе и једног дана омогућава спољнотрговински суфицит….или ћемо да уништимо све комплет…

Ако се политички јавно не определе за решавање ове дилеме и ако се истовремено не реше питања како остварити тај постављени циљ, шта закључујемо? Све што политичари чине, причају и раде је чиста превара и заглупљивање народа.

Због тога је неопходно јавно да им поручимо да немају право да рапродају остатак стратешких ресурса странцима и да једино могу да продају само оно што су они лично створили! А да ли су нешто створили?

Продајом ПКБ-а би се онемогућио утицај државе на креирање аграрне политике, посебно за производњу говеда и свиња, као и да у том случају Србија може да се "опрости" од целокупне производње семена. ПКБ је највећа компанија агробизниса у Европи и због тога мора да буде под посебном пажњом државе и јавности – да буде "начисто" који је то је јавни интерес у продаји те компаније, ако га режим уопште има.

Синиша Мали и Александар Вучић, директни учесници у економском злочину продаје ПКБ-а

Питање за Синишу Малог, градоначелника града Београда и председника Владе, Александра Вучића: Да ли знате шта продајете када говорите о ПКБ-у, и да ли вам је јасно да сте директно саучесници у економском злочину? Одговоре на ова питања никада нисам добила.

На основу разних чланака који су се у последње време појавили у многим дневним новинама у вези ПКБ-а, у њима се много тога може прочитати, а најмање истине. У овом тексту, желим да укажем да је економски злочин у току, и користићу се објективним чињеницама и основним економским постулатима.

У јавности се често може наћи лажан податак да је ПКБ прошле године продао компанијама ”МПЦ” и ”Лидл” укупно пет хектара пољопривредног земљишта у грађевинској зони (код насеља Греда и Борча), што је тачна информација. Цена коју подмећу је да је продато за 700,000 евра по хектару, што је неистина! Права цена је 7,000 евра по хектару. И то је свакако испод цене, јер цена земљишта на тој локацији се сигурно креће око 9,000 евра по хектару!

Од дела Панчевачког моста до Ченте, сва земља ПКБ-а је изузетно високе вредности. Највреднији капитал корпорације у материјалном смислу јесте пољопривредно земљиште. Нетачне информације су да је цена земљишта по хектару од 10,000 до 14,000 евра. Тачно је следеће, цена која се наводи је цена једног ара када би се продавала као пољопривредно земљиште, али та иста земља, има знатно вишу цену, не испод 8,000-9,000 по једном ару! Дакле, јавност се обмањује о правој цени и вредности земљишта. Не прави се разлика између грађевинског и пољопривредног земљишта!

Како се наводи, приликом продаје ПКБ-а, оглашена је ”продаја практично свега што је могуће продати”

Истина је да је оглашена продаја дела имовине, да би се пре продаје ПКБ-а изузео од продаје земљишта око приступних саобраћајница новом мосту и целој тој ”северној тангенти” од 21 км дужине. Колико је то тачно хектара и којих, тек треба да одреде урбанисти, па да се то претвори у грађевинско земљиште. Прве, незваничне процене су да се ради од 400-700 хектара. Све остало се продаје, зграде, машине, стока, па чак и земљиште. А то је највероватније око 5,000 хектара у власништву ПКБ-а, али сво остало земљиште које се помиње до цифре од 25,000-35,000 хектара је званично државно земљиште, које ПКБ рентира по пречем праву закупа! А Закон јасно забрањује продају државног земљишта.

Покушај Скупштине града пре неколико година да „Ал Дахри” прода око 5.000 хектара газдинства „7. јули” је пропао. Мало ко зна да су Арапи побегли када су видели тоталну конфузију и недефинисане власничке односе над земљиштем.

И данас и даље је потпуно нејасно ко је прави власник над бројним хектарима земље услед незавршене реституције, незавршених судских спорова око власништва задруга и уласка и изласка, тј. уноса и издвајања земље из тих задруга, међусобних спорова мештана и сурчинских комбината који су улазили и издвајали се из комбината који данас постоји као ”7 Јули” – газдинство ПКБ, које је требало бити продато. Чак ни званичан Катастар нема те податке, нити је икоме у овој држави стало да то реши и да јавности предочи реално стање. Битно је да су објавили продају, а шта продају, као што сам написала, ”све што се може продати”…

Раније су приватизована издвојена предузећа „Фриком”, „Имлек” и кланица „Имес”. Вероватно је сада прекасно, али ипак треба поставити питање: КАКО ЈЕ УОПШТЕ ДОШЛО ДО ИЗДВАЈАЊА ТИХ ПРЕДУЗЕЋА, али и још многих других, као ‘’Пекабета’’, ‘’ПКБ Банка’’, ‘’ПКБ воћарске плантаже Болеч’’, ‘’Визељ – фарма свиња’’, … Како је ‘’Визељ’’ постао акционарско друштво, зашто је кланица ‘’ИМЕС’’ доведена до стечаја?

Продају се и удели ПКБ-а у предузећима – „Еколаб”, ПКБ Агроекономик – Институт за научно истраживачки рад и трансфер технологије у пољопривреди, Пољопривредна авијација и Ветеринарска станица ПКБ. Овде се отвара питање статуса запослених у тим зависним друштвима. Када генералном директору одговара, запослени су део ПКБ-а и његови радници, када му то не одговара, онда нису. У децембру 2015. год. изненада је био добровољни социјални програм за одлазак из ПКБ-а, уз колико-толике разумне услове, 200€ од дрзаве + 100€ од ПКБ-а = 300€ / по години радног стажа. Неколико запослених из ових зависних друштава је хтело да узме програм и оде, али им је речено да НЕ МОГУ ДОБИТИ НОВАЦ, ЈЕР НИСУ РАДНИЦИ ПКБ-а.

Оправдање за продају ПКБ-а им је огроман дуг. Ко је крив за настанак дугова? Са ким је све направљен договор да се угрози пословање ПКБ-а, како би дошао до стечаја и неком продат за неку мизерну цену, можда као и шећеране који су продаване за 1 евро?!

Неопходно је спречити продају ‘’Пољопривредног Комбината Београд – ПКБ’’

Код нас је некако настало затишје, вуче се већ неколико година. Наш народ, заузет борбом за преживљавање, не примећује да му се узимају апсолутно сви основи из којих би једног дана могао да проистекне мало бољи живот, односно економско побољшање.

Код нашег народа, који делује помало уморно, нема напада хистерије, нити јецања, ни жалопојки. Народ само посматра и аминује. Наши принчеви из владајуће касте направе повремено два, три, дрска испада, потпуно неприхватљива, продају по нешто, народ то прихвати, а не види да ће следећим генерацијама остати на располагању веома мало. Ми смо у фази тоталног заглупљивања, сервирају нам потпуно лакомислене, гадне подвале које нам онда протуре као пут прилагођавања наше привреде на “светлом путу у ЕУ”.

Ово је у ствари непристојна, срачуната, смишљена безочна пљачка онога што је преостало. Шта ћемо, можда нисмо боље ни заслужили. Храбро напред у суноврат, важно је да су наши “западни пријатељи” задовољни.

Ово што се у Србији дешава је право лице капитализма у коме је новац закон, и корупција основа система. То лице се може мало нашминкати, али ће основа (неправда и експлоатација већине) увек остати иста.

Свестан народ ће реаговати, док још може, да спасава и заштити преостали део своје имовине (макар богати морали да смање луксуз и допринесу више), уместо да мирно гледа како хунте живе од продаје (по налогу запада), а земља истовремено тоне у све веће дужничко ропство.

Поред тога, за нас смртоносне, системске омче капитализма, чињеница је исто да ће католички запад наставити да нам ради о глави – то се никад неће променити.

Шта нам преостаје је сасвим јасно, ако је интерес богате мањине – корупција и диктатура капитала макар земља пропала, а интерес већине народа сасвим супротан. То се народу мора јасно предочити, и посао свих добронамерних и поштених људи је да разоткрију неман обавијену са седам велова владине и медијске обмане.

Још једна потврда да диктатор продаје народну имовину, а да при томе ни не пита власника да ли је сагласан са продајом, нити икоме полаже рачуне. Ова власт је наставила посао претходне и довела привреду Србије до потпуне пропасти, па пошто држава нема прихода од привреде, та иста власт у недостатку здравих идеја налази једино решење у распродаји државе и новим задуживањима по систему “држи воду док мајстори оду”.

Да ли Србију воде нормални људи? Ко у свету има тако богатство на само 12 километара од главног града? ПКБ је и буквално – центар аграра Србије. Свака нормална држава субвенционише аграр. То једноставно мора да се ради. А не да сипа паре као сулуд у италијански Фијат, или у Звезду и Партизан.

Престаните више да лажете народ. Која домаћа фирма, у бранши са ПКБ-ом, има 150 мил. евра!? Њега ће “кроз” неког тајкуна купити безимени, уствари јеврејски фонд из Лондона, као што је купио Имлек, Књаз Милош,…и још стотину важних српских фирми. Или “наш брат” из Емирата. Није џаба премијер рекао “ЈА и њихов Шеик смо невероватно сличне особе”.

Пошто ће купаца бити, ми му поклањамо и добар део – суверенитета. Ко ће спречити Арапина да жито не одвезе у С. Арабију, иако је оно нама преко потребно!? Или, да на свом имању зида џамије, кампове..

Јавност у правом смислу овде више не постоји; постоје медији, који креирају јавно мњење. Тако се формира “став” народа и мишљење; тако се одређује и ко ће бити власт, ко опозиција, шта народ о нечему или некоме треба да мисли, коме да верује, а кога да игнорише.

Нема овде довољно народа, још увек способног да препозна интерес који треба да брани. Последњи пут кад је то препознао, 1999. добио је бомбе, рат и мало касније државни удар контролисан споља, преврат који је на власт довео оне који су све ово и започели, да би се спровеле овакве ствари.

Дакле, када Вучић каже “све је у реду”, он мисли да је приватизација, тај деминутив од пљачке – део је мастер-плана који подразумева отимање свега од овог народа, који је стицао својим радом.

Овај режим је без премца по штеточинству! Уосталом, овде није реч само о суверенитету, већ о прехрамбеној безбедности Београда и Србије. То је оно што се овим напада, а то је далеко озбиљније, јер је реч буквално о сигурности снабдевања храном Београда, односно Србије.

Верујем да су се сви становници Србије хранили из ПКБ-а, да апсолутно сви знају рекламу “од њиве до трпезе” и да знају да је то заиста било тако, да је ПКБ био наугледније пољопривредно добро не само у Југославији, него верујем, једно од најбољих у Европи.

И поред својског труда да га упропасте, преко отимања његових виталних делова и дељења криминалцима од зла оца и још горе мајке, нису успели да га униште.

Онда само замислите колико је ПКБ солидна и озбиљна организација.

Хоћемо ли апатични и незаинтересовано да пустимо незасите тајкуне да нам отму ПКБ, да га продају некој компанији из белог света, да нам храни децу и унуке преко ГМО хране?


[1] Званична интернет страница ПКБ-а

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер