Početna strana > Rubrike > Ekonomska politika > Oslobodimo se neoliberalnih zabluda
Ekonomska politika

Oslobodimo se neoliberalnih zabluda

PDF Štampa El. pošta
Jovan B. Dušanić   
petak, 25. april 2014.

Kritika neoliberalizma i tranzicije dr Jovana B. Dušanića prva je knjiga jednog ekonomiste iz Srbije koja je, posle više od dve decenije, nedavno objavljena u Hrvatskoj. Odluku da je ponudi tamošnjem čitateljstvu zagrebački izdavač objašnjava činjenicom da je neoliberalna teorija poslednjih decenija potisnula sva druga ekonomska mišljenja, a knjigu profesora Dušanića vidi kao „značajan doprinos otporu takvoj okupaciji svesti i afirmaciji alternativnih škola ekonomskog mišljenja”.

Srbija i Hrvatska su, kaže autor, kao i većina zemalja u tranziciji, pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena. Ovim programom zemlje u tranziciji trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolažu i dovesti ih u takvu dužničku zavisnost, dužničko ropstvo, da budu bespogovorni poslušnici moćnih i bogatih. Ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage i tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. Posledice su poznate: urušene ekonomije, visoka nezaposlenost i ogromna zaduženost, kako građana, tako i privrede i države.

Tvrdite da su Srbi i Hrvati žrtve revnosnog sprovođenja mantri iz „Vašingtonskog dogovora” – liberalizuj,  privatizuj, stabilizuj. Kako da se vade?

- Moraju da odustanu od pogubne neoliberalne ekonomske politike. Da napuste nametnuti model privređivanja koji se zasniva na (ras)prodaji imovine, zaduživanju i potrošnji uglavnom robe iz uvoza. Sada je u prvi plan isturena nova neoliberalna mantra – strane investicije. Vrši se glorifikacija stranih investicija i ubeđuju nas da sve mora da se čini i na sve da se pristaje kako bi svake godine privukli po nekoliko milijardi evra stranog kapitala. U suprotnom, nema nam opstanka. Tako se širi i defetizam u sopstvenom narodu, jer smo tobože nesposobni da se sami staramo o sebi. U Srbiji se stranim investitorima isplaćuju hiljade evra po zaposlenom, daju velike poreske povlastice, besplatna infrastruktura... Postavlja se pitanje: Ko u koga više ulaže – stranci u Srbiju ili mi u njih?

Ali ekonomija nam je u ruševinama, država pred bankrotom…

- Zemlje koje su uspele da modernizuju svoje privrede prevashodno su se oslanjale na sopstvene snage. To potvrđuje iskustvo Japana, koji je u modernizaciju krenuo 50-​ih godina dvadesetog veka, ali i Južna Koreja (i druge manje istočnoazijske  zemlje) 60​-ih, kao i Kina krajem 70-​ih godina. Impresivan rast njihovih ekonomija počeo je, reklo bi se, u nemogućim uslovima. Japan je iz rata izašao kao poražena država, u Koreji je 50-​ih godina došlo do građanskog rata i raspada zemlje,  a Kina je posle „Velikog skoka” imala „Kulturnu revoluciju” 60-​ih i 70-​ih godina prošlog veka. Bile su to nerazvijene zemlje, bez kapitala, sa veoma siromašnim stanovništvom, čiji se standard poredio sa afričkim. Južna Koreja je 60-​ih godina prošlog veka imala dohodak od 82 dolara po glavi stanovnika, dvostruko manji nego Gana – 179 dolara. U modernizaciji svojih privreda ove zemlje su se oslanjale na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje.

Kako očekivati da više štedi narod koji je na ivici bede?

- I građani ovih država su na početku modernizacije živeli na ivici bede i sigurno nemaju genetsku sklonost da štede. Učešće štednje u bruto domaćem proizvodu Japana u periodu 1885-1939. godine iznosilo je oko tri odsto, a od sredine 50-​ih godina kreće se između 30 i 35 procenata. Ovi narodi su bili spremni da podnesu žrtve za obnovu zemlje. Verovali su svojoj vlasti, jer se država obavezala da obezbedi pravedno učešće svih u plodovima obnove. Postojala je kolektivna svest o odgovornosti za društvo i državu, odnosno odgovorno ponašanje svih socijalnih partnera: radnika, (domaćih) poslodavaca i države. Pravednost u raspodeli bila je čak veća nego u Švedskoj. Poznata su i iskustva zemalja koje su odgovornom monetarnom politikom podstakle privredni rast i novo zapošljavanje bez dodatnog zaduživanja države i privrede. Nažalost, danas u Srbiji vladajuće elite imaju mali interes da podstiču štednju, pošto se to ne može izvesti bez krupne državne vizije, bez jačanja nacionalnog duha, odnosno bez nekog oblika nacionalizma.

Na primer?

- Početkom 30​-ih godina prošlog veka Nemačka je, pod kancelarem Šlajherom, kreditirala velike investicione projekte izdavanjem menica kojima su isplaćivani domaći izvođači radova i dobavljači. Pošto su menice pokrivene izvedenim radovima, emitovani novac se automatski usmerava u investicije i stvaranje novih materijalnih vrednosti, tako da ne postoji opasnost od inflatornih potresa. 

Znači li to da bi stranom kapitalu trebalo zauvek okrenuti leđa?

- Zagovaranje oslanjanja, pre svega, na domaće izvore finansiranja ne isključuje ulaganja stranog kapitala, kao što su koncesije, pa i zaduživanje u inostranstvu, ali bez ekonomskog i političkog ucenjivanja i uz striktno poštovanje zlatnog pravila zaduživanja - da novac uložen u domaću privredu donosi prinos veći od kamate na kredit i da ulaganje povećava izvoz i omogući otplatu kredita. Moramo se osloboditi iluzija da će nam probleme rešavati drugi, vodeći računa o našim interesima.

Znači li to da su pozitivna iskustva Irske, Poljske, Mađarske, baltičkih zemalja... izuzeci?

- Do sada smo često slušali o raznim „privrednim čudima”, odnosno pozitivnim iskustvima zemalja koje su uspešno privlačile strane investicije, ali su ona kratko trajala i neslavno se završavala. Setimo se samo argentinskog, mađarskog, baltičkog, irskog... privrednog čuda. Sa druge strane, Poljska je (uz Sloveniju) među zemljama u tranziciji imala najmanje strane investicije. Arhitekta uspešne tranzicije u Poljskoj, G. Kolotko, tvrdi da strane investicije, po pravilu, imaju kratkoročan spekulativni karakter i negativne posledice za zemlje u koje dolaze. Na bazi obimnog empirijskog istraživanja, koje je obuhvatilo evropske zemlje u tranziciji, J. Mencinger je utvrdio da strane investicije ne samo da ne podstiču privredni rast, nego da među njima postoji čak negativna veza (veće strane investicije – manji rast i obratno).

Jože Mencinger

Nedavno je Komisija za rast i razvoj (nobelovac Majkl Spens je bio na njenom čelu) proučila iskustvo i razvojne modele najuspešnijih svetskih država, koje su u dužem kontinuiranom periodu (od najmanje 25 godina) ostvarile prosečnu godišnju stopu rasta iznad 7 odsto. Iz ovog Izveštaja je vidljivo da su se svi uspešni modeli bazirali na visokoj stopi domaće štednje i investicija, a slično istraživanje, na primeru velikog broja zemalja u razvoju, obavio je i jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista R. Radžan (Univerzitet u Čikagu, nedavno izabran za guvernera centralne banke Indije). Njegovo empirijsko istraživanje pokazalo je da su brzi i održivi rast imale samo one zemlje u razvoju koje nisu imale značajnije strane investicije.

Intervju je u skraćenom obliku - bez poslednjeg odeljka, objavljen u listu Politika, 25. 4. 2014. godine.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner