уторак, 16. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Може ли Америка да поремети руски извоз гаса у Европу?
Економска политика

Може ли Америка да поремети руски извоз гаса у Европу?

PDF Штампа Ел. пошта
Невенко Шкрбић   
понедељак, 31. март 2014.

Западна дилема - како Русији увести санкције, а не нанети штету себи?

У тренутку када је Русија обзнанила своју спремност да уведе војску у Украјину како би заштитила ондашње руско становништво, а нарочито након муњевите сецесије Крима и његовог припајања Русији, Западом су почели да одјекују захтеви да се „Русија казни“, „да се изолује санкцијама“ и да се „натера да зажали за своју одлуку“. При томе су изјаве званичника водећих западних земаља, попут САД, Немачке, Француске или Британије, биле чак и трезвене, разумне и суздржане у поређењу са често хистеричним, агресивним и на моменте једноставно бесмисленим претњама, које су излазиле из уста званичника земаља источног блока пословично ненаклоњених Русији, попут Пољске или балтичких република.

Ни западним медијима, ни јавностима није било јасно како њихове државе уопште могу да уведу санкције Русији а да их, ни кривим, ни дужним, не уведу и својим сопственим компанијама које са Русијом сарађују (и од Русије често живе). Исто тако, по питању санкција Русији, Запад се први пут истински суочио са већ добро познатом чињеницом да његова самопрокламована „међународна заједница“ у ствари представља мањину на светској политичкој сцени, и то мањину која са све мање права може да се назове „најбогатијим и најперспективнијим делом планете“.

Наравно, последице су биле очигледне – „обухватне економске санкције“ свеле су се на шаку појединаца и понеку руску компанију, а Запад се суочио са хором номинално западних, а у ствари мултинационалних компанија (које нису лојалне никоме, осим профиту и капиталу), које су, једна за другом, изјављивале да не намеравају да престану пословање са Русијом. На тај начин се, први пут, указала далековидост руске економске политике која је, пласирањем сопственог капитала у иностранство (уместо да га, како су је небројено пута критиковали, улаже у стандард сопственог становништва), спречила подизање нове „гвоздене завесе“ и понављање хладноратовског сценарија који ју је већ довољно коштао.

Међутим, док је за велике земље Запада све то само део „велике игре“ у којој се са својим геополитичким ривалом (ривалима) надмећу око улога који за њих никако нису витални, за један број земаља бившег Источног блока, које су после пада Берлинског зида „сва јаја ставиле у западну корпу", питање санкција против Русије за њих је постало питање живота и смрти. Јер, док Русија за моћне земље запада представља моћног, али у суштини равноправног пословног партнера, у овим острашћеним антируским државама Русија представља (благонаклоног) спонзора, који сопственим енергентима веома често кредитира економије тих држава, а који је у стању да једним потезом пера и подизањем цене сваку од тих земаља уведе у рецесију. Економска зависност ових земаља од Русије обрнуто је пропорционална проруској реторици и политици њихових политичара – када је постало јасно да је Украјина остала без Крима, њихови политичари углас су повикали да Русија мора да се казни, и да мора да се казни радикално и одмах, између осталог и зато што ће они сами без тога тешко моћи да одржавају прозападну и антируску идеологију међу сопственим разочараним и незадовољним грађанима.

У својим радикалним захтевима они су пре свега инсистирали на томе да се „Русија удари тамо где је боли“, а то су приходи од нафте и гаса, који се у највећој мери продају управо на европском тржишту. И док је један број руководстава „нове Европе“ препознао овакву политику као погубну (попут Бугара и Мађара који су отворено устали против ње, односно Чеха и Словака који су се мудро суздржали од антируских корака), остали су, уз подршку политичких радикала у моћним земљама Запада, углас повикали да се „блокирају руски нафтни и гасни пројекти“.

Амерички ТНГ као спас

Наравно, идеолози „затварања руске славине“ одмах су се суочили са питањем како то учинити. Русија никога није натерала да купује њену нафту и гас, она једноставно располаже са изузетно траженим ресурсима, које продаје по веома конкурентним условима на тржишту целе Европе, што је управо разлог због кога се овај њен посао развија огромном брзином. Одговор на ово питање наметнуо се природно, заснивајући се на енергетској идеологији и реторици која се већ дуже време номинално супротстављала „руској експанзији“, али никако није заживела и у пракси. Наиме, у европску јавност пласирана је теза да се источноевропске земље могу учинити независним од руског гаса тако што ће Европа почети да увози амерички течни природни гас (ТПГ, LNG). Наиме, природни гас је на америчком тржишту и до 50% јефтинији него на европском, пре свега захваљујући „шкриљчаној револуцији“, која је преко неконвенционалних (и еколошки проблематичних) метода вађења природног гаса из уљних шкриљаца (тзв. „хидрокрекинг“, односно „фрекинг“) омогућила САД да постану један од највећих произвођача гаса на свету, који у потпуности подмирује своје сопствене потребе из властитих извора.

Из перспективе европских политичара, само две препреке стоје на путу увоза јефтиног ТНГ из САД – чињеница да централна Европа још увек нема озбиљан увозни ТНГ терминал, који би могао да прими потребне количине гаса, као и рестриктивна америчка политика према извозу гаса, која настоји да јефтини енергент очува на америчком тржишту. Што се тиче првог проблема, Пољска и Хрватска су одмах истрчале са готовим пројектима ТНГ терминала, преко којих би се америчким гасом снабдевала „цела централна и источна Европа“.

Хрвати поготово безуспешно већ годинама покушавају да пронађу инвестититоре за изградњу терминала у Омишљу на Крку, али на сва уста најављивано партнерство са Катаром завршило се са обећањем да ће им Катар продавати гас ако сами саграде терминал (као и изградњом огромне џамије на Истри). Наравно, хрватски медији одмах су потрчали да најаве како ће им „Американци“ саградити терминал, односно како ће Хрватска ускоро да постане „европска гасна велесила“. Истовремено, увођење олакшица за извоз америчког гаса за Европу скоро да се подразумевало. Најзад, чак се и немачка канцеларка придружила позиву да САД помогну Европи преко извоза гаса, док су острашћени антируски медији источне Европе тријумфалистички најавили да ће извозом америчког гаса „руска привреда бити упропашћена“.

Ограничени домети америчког гасног извоза

Наравно, на овом месту се природно намеће питање – када већ САД могу са таквом лакоћом да осакате и развале руску економију, шта су до сада чекали? Није тајна да Америка никада није одустала од виђења Русије као „оријенталне деспотије“ која представља стални фактор ометања америчких интереса у Европи и Средњем истоку, свакако они не би пропустили прилику да им нанесу непоправљиву штету, и при томе још зараде. И ту се, наравно, показује како ствари заиста стоје. Наиме, САД би могле да зараде на извозу ТНГ у Европу, али не ако би га продавали јефтиније него што Русија већ продаје свој гас у источној Европи. Да, гас у Америци је знатно јефтинији него у Европи, али да би се тај гас превезао преко Атлантског океана, није довољно само да Конгрес скине забрану са извоза, потребно је инвестирати новац у извозне терминале у САД (где се природни гас „утечњава“), у увозне терминале у Европи (тј. терминале за „регасификацију“), а најзад, и у сам транспорт ТНГ танкерима од САД до Европе (у зависности од локације терминала, раздаљина је преко пет хиљада километара), а све се то урачунава у коначну цену, и пре него што извозне америчке компаније и увозне европске компаније урачунају своје марже.

Није тешко израчунати да би амерички гас, након што прође целу ту процедуру (а она би у најоптимистичнијим сценаријима трајала неколико година), у Европи био скупљи од руског. Међутим, чак и та рачуница није ваљана, с обзиром на специфичну природу трговине течним гасом. Наиме, природни гас је у савременом свету један од најважнијих енергената, пре свега за снабдевање крупних индустријских погона јефтином енергијом. (Од гаса је повољнији једино угаљ, али се он теже транспортује и неупоредиво више загађује.) Земље које настоје да себи обезбеде јефтин природни гас то, по правилу, чине преко гасовода, који повезује њихове потрошаче са најближим извором овог енергента. У случају Европе, то су Русија, Алжир и Либија, и све ове земље су већ повезане гасоводима са централном Европом.

С обзиром на то да се гас преко гасовода може слати само на једну дестинацију, и да су купци по правилу унапред дефинисани, то оставља знатно више простора за преговарање и спуштање цене, јер снабдевач једнако не може да бира купца, колико и купац снабдевача. У случају ТНГ, међутим, гас може да се пошаље било коме ко има увозни терминал, и продавац по правилу бира оног купца који може да понуди највишу цену. Један добар део богатих западних земаља снабдева се преко ТНГ (добрим делом и са норвешких и британских изворишта у Северном мору, али такође из Катара и Нигерије), али су њихове индустрије довољно моћне да изађу на крај са већом ценом, односно потреба за енергијом им је већа од потребе да на енергији уштеде. Источноевропске земље, које из године у годину мољакају Русију да им смањи цену гаса, не би никада могле себи да приуште куповину ТНГ на отвореном тржишту, будући да од јефтиног гаса најчешће зависе њихови крхки буџети и још крхкији социјални мир.

Са друге стране, саме САД нису постале светска велесила тако што су спонзорисале науштрб сопствених економских интереса социјалне политике својих сиромашних политичких сателита (ако се сећате, тако је пропао СССР, и Руси су из тога такође научили вредну лекцију). Иако амерички гасни лоби поздравља идеју да се америчке границе отворе за извоз гаса, Конгрес није увео забрану извоза из чиста мира. У интересу америчких законодаваца је да се обиље домаћег гаса задржи на домаћем тржишту, како би пољуљана и све мање конкурентна америчка индустрија задржала ту компаративну предност у односу на растуће азијске економије. Истовремено, гасне компаније имају интерес да гас продају што скупље, и зато их услови на америчком тржишту не задовољавају. Али када би им се дозволио слободан извоз, они свакако не би похитали да свој гас шаљу у Европу, већ пре свега у Јапан, Кину и Кореју, где га могу продати по неупоредиво вишим ценама него у богатим европским земљама. У том контексту, говорити о америчком снабдевању гасом сиромашних земаља попут Пољске, Хрватске, Украјине, или балтичких република потпуно је илузорно.

Имајући то у виду, амерички аналитичари сугерисали су да би САД могле да подрже нове власти Украјине не тако што би им слале јефтин гас, већ тако што би им послале инструкторе, који би их научили како да штеде гас који увозе из Русије, и тако компензују један део својих губитака. Наравно, да је Украјина у стању да штеди на гасу, била би у стању и да доведе своју економију у ред, и свакако данас не би била на граници грађанског рата и привредног колапса. Али ова „понуда“ америчких стручњака изузетно лепо илуструје који су тачно домети америчке подршке новом режиму у Кијеву.

Нова реалност на европском гасном тржишту

На примеру приче о „увозу америчког ТНГ“ јасно се показује цели проблем са размаженим и неспособним антируским режимима бившег источног блока – Русија је за њих увек била дежурни кривац за њихове сопствене политичке и економске неуспехе, али, променивши господаре, они никако нису били спремни и да промене своје навике. Окренувши леђа Русији и бројним економским привилегијама које су од ње добијали (што је делимично упропаштавало саму руску привреду), они сада очекују исте такве привилегије од својих нових западних газда. Али земље Запада, а међу њима поготово САД, као државе са дугом традицијом економског либерализма (који је на европском истоку само идеологија, али је далеко од реалне економске праксе), једноставно нити су спремне, нити располажу инструментима да својим компанијама наложе да праве губитке како би источна Европа могла наставити да живи онако како је живела под Русима. Источна Европа је Западу потребна да би Запад на њој зарађивао, а не да би на њој правио губитке. При томе, западне земље нису чак показале склоност ка дугорочним инвестицијама у развој својих нових колонија, већ су се одмах бациле на максималну експлоатацију њихових ресурса, преостале живе привреде и тржишта.

Како би онда Запад реално могао да поремети руски извоз гаса у Европу? Постоји неколико опција, и све су хипотетичке, и све су на дугом штапу. Економска логика у овој ситуацији је кристално јасна – потребно је да централна и источна Европа добију приступ локалним (или регионалним) изворима гаса који нису руски. На том плану постоји већ неколико пројеката, као што је истраживање нових налазишта конвенционалног гаса у Црном мору (Румунија и Бугарска) и источном Медитерану (Грчка, Кипар, Израел, Турска), изградња алтернативних путева снабдевања (гасоводи TAP и TANAP), односно покушај да се на територији Европе дуплира америчка „шкриљчана револуција“ (Британија, Пољска, Румунија, потенцијално и сама Украјина). У првом случају још увек није јасно о којим количинама енергената је реч (и да ли се њихов транспорт до централне Европе исплати), у другом је реч о одрживом пројекту који није у стању да до Европе доведе довољно велике количине гаса да би направио битну разлику, док се трећи суочава са низом проблема, као што су забрана спорне технологије „хидрокрекинга“ у Француској и Бугарској, односно протести еколошких организација у Британији и Румунији, преко корупцијских скандала у Пољској, па све до указивања аналитичара да још увек није извесно да су залихе уљних шкриљаца у Европи комерцијално употребљиве.

Наравно, у целој овој причи често се заборавља да Русија у Европи не зарађује само на гасу, већ пре свега на нафти, а цене нафте одређују се на основу кретања на светском тржишту. На тај начин, похлепа западних компанија које подстичу нестабилност глобалне економије и спонзоришу политичка трвења у земљама богатим нафтом како би још више зарађивале од продаје овог енергента посредно наноси штету Западу јер истовремено омогућава додатни прилив новца Русији, која их опет обилато користи да подигне своју властиту економију. То је разлог због кога неки аналитичари инсистирају на томе да САД ни по коју цену не треба да улазе у авантуру са извозом властитог гаса, већ само задржавајући сопствени гас на локалу могу учинити своју економију довољно конкурентном да би парирала Русији која се убрзано развија. Истовремено, Америка би требало да тежи смиривању ситуације у земљама-извозницама нафте, будући да би се озбиљан ударац руској привреди могао нанети у случају да цена сирове нафте значајно падне. Наравно, више је него очигледно да, с обзиром на актуелне ефекте америчке спољне политике у Ираку, Либији и Сирији, од тог сценарија нема ништа у догледној будућности.

Дакако, не треба заборавити да Русија у овој игри никако није пасиван играч, као и да она антиципира све ове западне кораке са којима се у наредном периоду може суочити. Руске енергетске компаније у Европи тренутно врше агресивну експанзију, која укључује повећавање капацитета „Северног тока“ и његово настављање до Британије, активни рад на изградњи „Јужног тока“, руски кредит од 10 милијарди евра за модернизовање мађарске нуклеарне електране „Пакш“, најаву сличних пројеката у Бугарској, као и недавну куповину немачке гасне компаније „RWEDEA“ од стране руског олигарха Михаила Фридмана. Оваква енергетска политика показује да Руси јачају своје присуство на енергетском тржишту Европе и настоје да чисто економским аргументима, успостављајући директну сарадњу са западним компанијама, затворе уста оних европских бирократа који би биле спремни да делују против Русије, чак и на сопствену штету. На њихову жалост, Русија је постала знатно вештија од њих самих у играма тржишта и профита, понуде и потражње, и тренутно их убедљиво туче њиховим сопственим оружјем. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер