уторак, 30. мај 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Документи > Завршна реч одбране пред Хашким трибуналом 20. марта 2012.
Документи

Завршна реч одбране пред Хашким трибуналом 20. марта 2012.

PDF Штампа Ел. пошта
Војислав Шешељ   
среда, 21. март 2012.

Секретар: Молимо устаните. Међународни кривични суд за бившу Југославију отвара заседање. Можете сести.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Молим секретара да најави предмет.

Секретар: Добар дан. Часни суде, ово је предмет ИТ-03-67-Т. Тужилац против Војислава Шешеља. Хвала.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Захваљујем секретару. Поздрављам све присутне, лица која заступају тужилаштво, као и господина Шешеља. Још увек смо у фази оптуженог, преостало вам је још 3 часа и 40 минута, као што сам рекао прошли пут. Уколико не желимо да потрошимо нимало времена данас без преке потребе, укључујући и ту паузу, можда ћемо бити у могућности да завршимо завршну реч данас, осим уколико тужилаштво можда неће у оквиру реплике имати да изведе неке доказе или изнесе неке аргументе у оквиру реплике, као да је ова завршна реч, али не видим шта би могло да се каже, јер све што нам је до сада господин Шешељ већ рекао било нам је познато и преко поднесака, а и с обзиром и на завршни поднесак. Тако да се надам да ћемо можда бити у могућности да завршимо данас. Господине Шешељ, изволите, имате на располагању још 3 сата и 40 минута.

Др Шешељ: Нисам ја баш сигуран, господине Антонети, да је вама све већ било познато ово што сам до сада рекао, а што се тиче тужилаштва, оно је вероватно остало без речи, па зато неће имати реплику. Јер шта оно може заправо одговорити на ово што сам ја изнео? Ништа. Сада је ред да се мало детаљније разјасне политичке околности које су утицале на овај предмет.

Ми смо видели да постоје документована сведочанства по захтевима да се против мене подигне оптужница, да се све учини да би ме спречили да победим на српским изборима, и тако даље. Карла дел Понте је за двојицу људи навела да су тражили подизање оптужнице против мене. Главни међу њима је свакако Зоран Ђинђић, али ту је, само из Србије, било још неколико водећих досманлијских лидера попут Горана Свилановића, Небојше Човића, Мирољуба Лабуса, и других. И оптужница је подигнута а да није била адекватно поткрепљена. Она гомила папира која је пратила оптужницу само је, ваљда, судији О-Гон Квону била довољна као подстрек, а оптужница ником нормалном не би била. И тужилаштво је тек након дизања оптужнице почело да води истрагу, и то ви видите на основу датума изјава сведока које је тужилаштво овде изводило. Било је ту неколико сведока који су раније сведочили код Милошевића, па су искористили њихове изјаве или су их позвали да дају нове. Огромна већина сведока, тек након подизања оптужнице, дала је изјаву. Што значи да није оптужница коју је подигло тужилаштво заснована на доказима и изјавама сведока, него је већ подигнута оптужница била путоказ како да се дотерују изјаве сведока и како да се томе прилагођавају други доказни материјали. Дакле, сваки разговор са евентуалним сведоцима вођен је циљно, истражитељи имају у виду текст оптужнице, и сада траже само оно што би могло да поткрепи ту оптужницу. Наравно, неки су у томе успешнији, неки су мање успешни, неки се у сопственој лажи заплићу као пиле у кучине, а неки су у стању да то добро упакују и подведу под одговарајући параграф оптужнице.

Зато је овај процес био процес на задану тему. Унапред је постављен задатак. Тај задатак о коме је говорио Морис Гордо Монтањ у децембру 2006. године постављен је већ почетком 2000. године, када се видело да после 5. октобра, доласком издајничке гарнитуре, такозваних досманлија, на власт уз помоћ западних обавештајних служби и огромног новца који им је дат на располагање, све могуће логистичке подршке, не може да уништи Српску радикалну странку.

Када сам се већ нашао у Хагу, није било, наравно, ни говора о брзом почетку суђења, иако је то Карла дел Понте обећавала још у фебруару 2003. године у Београду. Ја сам овде једноставно остављен на чекање. Редале су се статусне конференције, свака четири месеца, ту су бар били уредни. И ништа. Они су се надали да ће у једном тренутку успети да ме сломе и приволе ме да прихватим браниоца по њиховом избору, и трибунал, и секретаријат, и тужилаштво. Већ прве године почињу против мене једну врсту политичког и психолошког рата 11. децембра 2003. године, заменик секретара Дејвид Толберт доноси одлуку у којој се, замислите, заменик секретара у својој одлуци која је административног карактера, позива се на Резолуцију 827 од 25. маја 1993. године, којом је Савет безбедности основао међународни суд да гони особе одговорне за тешка кршења међународног хуманитарног права до поновног успостављања мира. То је сад, изгледа, и задатак заменика секретара из секретаријата. Шта има секретаријат са успостављањем и одржавањем мира? А онда се позива на Статут и Правилник о притвору који уопште та питања не третирају, позива се и на потребу заштите индивидуалних права притвореника. Кршећи моја права, позива се на моја права.

Говори да је Савет безбедности изразио крајњу забринутост, а то је 1993. година, због извештаја о ратним злочинама, о етничком чишћењу, освајању, задржавању територије, и аргументе за оснивање овог међународног суда, па каже: “Имајући у виду да се против господина Војислава Шешеља, на овом међународном суду тренутно води поступак по оптужбама за дела која је наводно починио док је био на политичкој функцији у бившој Југославији; имајући у виду да је оптужени кандидат на парламентарним изборима у Србији, заказаним за 28. децембар 2003. године; имајући нарочито у виду да је управник притворске јединице Уједињених нација обавештен о томе да је оптужени недавно давао изјаве средствима јавног информисања, користећи притом просторије притворске јединице, те да су те изјаве потом објављене у средствима јавног информисања”.

А узгред, шта се десило? Ја сам са извесним људима, наравно, разговарао, звао сам телефоном пријатеље, познанике, и сад ми неко од њих нешто препричао за новине из садржаја нашег разговора, “узимајући у обзир правило 63б Правилника о притвору, у складу са ваљаним спровођењем правде,

Преводилац: Молимо да читате спорије због превода.

Др Шешељ: предвиђа да секретар може некој особи да одбије дозволу да посети притвореника, ако има разлога да верује да је сврха посете да се прибави информација која касније може бити објављена у средствима јавног информисања, и да из овог правила и начела на којем се оно темељи произлази да се комуникација између оптуженог и других лица може забранити ако има разлога да се верује да ће таква комуникација за последицу имати објављивање изјава притвореника у средствима јавног информисања. А нарочито ако је последица таквих изјава подривање мандата овог међународног суда да допринесе поновном успостављању и одржавању мира у бившој Југославији.”

Заменик секретара уопште овде не наводи о којој је изјави реч. Ја сам до тада имао неколико посета, породичних и од стране страначких пријатеља, и чланови моје породице и остали посетиоци кад се врате у Београд, новинари их питају какво ми је здравствено стање, одговарају – добро, па како се сналазим у притвору, одговарају да се добро сналазим, шта радим највише, читам књиге, пишем, и тако даље. Шта су они још имали да кажу? Ништа више. И секретар уопште не наводи шта је то што је био проблем. Звао сам ја одавде двојицу-тројицу новинара, звао сам и пријатеље, разговарао и са њима, зовем још увек понекад, зовем, на пример, Владана Бинића, главног уредника листа “Сведок”, зовем и још неке. И зашто да их не зовем и скренем им пажњу на одређене ствари? А нисам давао интервју, нисам давао изјаву за новине, нити то заменик секретара наводи. И с обзиром да сам изазвао велику пажњу средстава јавног информисања и “извештај о томе да је особа оптужена за злочин против човечности и ратне злочине, као што је оптужени у позицији да без потешкоћа помаже актуелну кампању за парламентарне изборе у Србији”.

Е, ту је проблем. Значи, проблем је што ја из затвора помажем актуелну кампању за изборе у Србији. Па, ја је помажем и данас. И данас сам ја носилац листе Српске радикалне странке на парламентарним изборима, и данас сам ја први кандидат на листи. И како ми то можете забранити? Никако. Дошао је српски конзул, потписао сам све формуларе, ја сам неосуђено лице, све до правоснажности пресуде ниједно моје грађанско право не може се ускратити, осим права на слободу кретања. Ја сам овде узапћен, јер је постојала бојазан да бих могао да побегнем, да утичем на сведоке, да починим ново кривично дело исте врсте, и тако даље. Ниједно друго моје право не може бити ускраћено, али секретар сматра да може. И каже још да је “намена просторија притворске јединице да се обезбеди добробит оптуженог, а не да се овај међународни суд омете у својим напорима да допринесе успостављању мира и безбедности у бившој Југославији”, те да ће “чињеница да неки притвореник у притворској јединици може да комуницира користећи се просторијама притворске јединице, како би учествовао у актуелној кампањи за парламентарне изборе у Србији, вероватно омести међународни суд у спровођењу тог мандата”.

Ја позивам чланове секретаријата да вам доставе тај документ од 11. децембра 2003. године, како бисте могли на енглеском језику да га пратите, ако вас интересује. “Узимајући у обзир да при успостављању равнотеже”, каже се даље у тексту, “између права оптуженог на комуникацију и посете, и права међународног суда да ефикасно остварује свој мандат и функције, треба узети у обзир да конкретне околности овог притвореника изискују примену неопходних мера како би се избегло потенцијално штетно извештавање средстава јавног информисања, проузроковано тиме што до сада нису уведена ограничења на право оптуженог на комуникацију и посете.”

А шта је то штетно извештавање средстава јавног информисања? Па, штетно је за вас, за трибунал све оно што је корисно за Српску радикалну странку. Јер вама се највише наноси штета ако Српска радикална странка има добар резултат. Јер, ваш је циљ да она буде уништена, а не да победи на изборима. И онда на основу свега тога, заменик секретара Дејвид Толберт, одлучује да се “забрани свака телефонска комуникација оптуженог и других особа, осим са члановима уже породице, правним саветником уколико га има, са дипломатским или конзуларним представницима; да се прате сви дозвољени телефонски разговори, осим комуникације са одобреним правним саветницима, да се свим особама забране посете оптуженог, што се неће односити на ужу породицу, правног саветника уколико га има, дипломатске и конзуларне представнике; да се надгледају све одобрене посете, онако како одреди управник притворске јединице, или службеник којег он именује”. И то се, како се напомиње, не односи на писмену комуникацију.

То је, дакле, прва одлука те врсте. Сад ћете видети какве су тек биле следеће одлуке. Ово су све за мене непобитни докази да сам ја овде изложен политичком прогону и да је цели процес политички мотивисан. Ја сам на католички божић, дакле, 25. јануара 2003. године, негде после подне, то је могла бити недеља, како ме сећање служи, звао, или петак, петак је био, звао централу Српске радикалне странке, и тамо разговарао са неким највишим страначким функционерима, укључен је био спикерфон, ту је било неколико новинара. И ја сам изрекао свега неколико реченица о предстојећим изборима. Дакле, нисам одавао имена заштићених сведока, нисам ни помињао никаква имена, или заштићених докумената, чак нисам прозивао ни хашке судије и тужиоце, и све остало. То је петак негде по подне. Долази субота и недеља, преко суботе и недеље, вероватно ови који преслушавају прислушкиване телефонске разговоре и састављају транскрипте поднели су извештај, и ујутру пре осам сати, ја добијам на парчету папира у једној реченици да ми се до даљњег забрањује свака употреба телефона.

А онда у току дана, 29. децембра, стиже одлука Ханса Холцијуса, секретара трибунала. Каже: “Узимајући у обзир да је секретаријат устрајан у спречавању оптужених лица у злоупотреби привилеговане комуникације у медијске и политичке сврхе, а нарочито у вези са изборима у Србији, будући да би то могло негативно да утиче на задатак међународног суда да допринесе успостављању мира и безбедности у бившој Југославији”. Прво, није било речи о привилегованој комуникацији, него о коришћењу јавне говорнице, и да је била привилегована комуникација не би могли да ме прислушкују. Тада ја нисам имао правне саветнике, нису били регистровани. Имао сам двоје правних саветника, два адвоката, два професионална адвоката, али нису хтели да их региструју јер су хтели да ми утрапе своје људе да глуме да ме бране. Па даље: “Имајући у виду да су парламентарни избори у Србији одржани 28. децембра 2003. године; имајући у виду да је господин Војислав Шешељ био један од кандидата на тим изборима; имајући у виду да је управник притворске јединице Уједињених нација сазнао да је оптужени 25. децембра 2003. године, уочи поменутих избора, искористио могућност комуникације у притворској јединици за давање изјава за штампу, те да су те изјаве потом нашироко објављиване; узимајући у обзир да је оптужени тиме флагрантно прекршио одлуку; одлучује да се у периоду док је одлука на снази до 10. јануара забрани свака телефонска комуникација оптуженог са другим особама, осим са правним саветником (то се увек наводи), уколико га има (а зна се да га нема), и дипломатским конзуларним представницима” (који ми у том случају не могу ништа помоћи).

То је, дакле, одлука од 29. децембра и видите чиме је мотивисана. Нема ниједног од оних класичних разлога, него потпором на изборима Српској радикалној странци ја угрожавам мандат овог трибунала да успостави и сачува мир на Балкану.

Затим, 8. јануара заменик секретара Дејвид Толберт доноси нову одлуку. Имајући у виду све оно претходно, констатујући и одредбе статута и резолуције и тако даље, каже: “Имајући у виду да резултати парламентарних избора у Србији, одржани 28. децембра 2003. године, говоре да је политичка странка на чијем се челу оптужени налази освојила 82, од укупно 250 места у Народној скупштини Републике Србије; узимајући у обзир да ће активности у постизборном периоду вероватно довести до тога да политичка странка и присталице оптуженог затраже његово даље ангажовање у постизборним политичким активностима повезаним са парламентарним изборима у Србији одржаним 28. децембра 2003. године; узимајући у обзир да велика пажња средстава јавног информисања и извештаји о томе да је оптужени у позицији да без потешкоћа помаже кампању за парламентарне изборе у Србији док је била у току или постизборне политичке активности у оба случаја, за последицу имају подривање мандата овог међународног суда да допринесе поновном успостављању и одржавању мира у бившој Југославији (дакле, мојим помагањем кампање угрожава се успостављање и одржавање мира у бившој Југославији. Мојим постизборним политичким активностима, дакле консултацијама о евентуалном саставу владе, о уласку Српске радикалне странке у владу и слично, угрожава се такође успостављање и одржавање мира. То је све формулација Дејвида Толберта), одлучује да се током периода од још 30 дана забрани, уколико управник притворске јединице не одреди другачије, свака комуникација оптуженог и других особа”. И опет: уз ове изузетке правних саветника “ако их има”, а ја их нисам званично имао јер нису регистровани, и дипломатских конзуларних представника. Дакле, свака комуникација ми је тада забрањена. Нисам могао имати ни породичне посете. Истина, нудио је управник два пута недељно из његове канцеларије у његовом присуству и у присуству преводилаца да се јавим породици. Ја сам то с презиром одбио.

Дана 6. фебруара, опет заменик секретара доноси нову одлуку и позива се на све оно на шта се редовно позива, од резолуције Савета безбедности, статута и прокламованих циљева међународног суда, подсећа да је у претходним одлукама приликом оцене фактора који ће вероватно ометати мандат међународног суда узета у обзир велика пажња средстава јавног информисања и извештај о томе да је особа оптужена за геноцид (чујте – за геноцид), злочине против човечности и ратне злочине, као што је оптужени у позицији да без потешкоћа помаже актуелну кампању за парламентарне изборе у Србији. Овде ми убацују и оптужбу за геноцид. Ја сам онда морао да погледам изворни документ на енглеском језику, и тамо није било геноцида. Дакле, неко ко је преводио, убацио је геноцид. Неко ме толико волео да му је било мало ово што сам оптужен за ратне злочине и злочине против човечности, па је и са своје стране морао да допуни. То само да вам успут ставим до знања какве су вам преводилачке службе и у оно и у ово време.

Опет Дејвид Толберт понавља: “Имајући у виду да је на парламентарним изборима у Србији, одржаним 28. децембра 2003. године, странка на чијем је челу оптужени освојила 82 од 250 места у Скупштини Републике Србије, узимајући у обзир да ће активности у постизборном периоду вероватно довести до тога да политичка странка и присталице оптуженог затраже његово даље ангажовање у политичким активностима (дакле, понавља се све из претходних одлука, па се додаје); имајући нарочито у виду да оптужени и даље показује склоност да пркоси у вези са овим питањем, те да то и даље изазива забринутост”, прокламује нову забрану сваке комуникације између мене и других особа. То је 6. фебруара 2004. године.

Све сам ја то објавио у својој књизи “Геноцидни израелски дипломата Теодор Мерон”. Та књига је у јавној продаји, никада није забрањена.

Имамо сада одлуку од 9. марта 2004. године, коју је такође потписао Дејвид Толберт. Он понавља све оно из претходних одлука, па каже поново да имам склоност у вези са овим питањима и овом одлуком и даљим одлукама у вези са правом на комуникацију, да се забрана продужи на нових 30 дана.

Следећа одлука је 8. априла. У њој се понављају све те бљувотине из претходних одлука и одлучује да забрана буде продужена за још месец дана.

Па онда од 7. маја одлука, исто потписао Дејвид Толберт, све се понавља и све се продужава. И одлука од 9. јуна садржи све исте формулације и продужетак забране. Одлука је укинута тек 30. јуна 2004. године.

Ево вам очигледних доказа, нових очигледних доказа, ово вам никада овако пластично нисам овде у судници приказао иако сам више пута помињао ове одлуке, да је ово изразито политички трибунал, да је његово деловање искључиво политички мотивисано, и показао сам вам какви су циљеви у мом случају. Дакле, ово је све у складу са оним што пише у књизи Карле дел Понте о политичкој природи овог трибунала и наруџби хапшења и подизања оптужнице. Ово је све у складу са оним што пише у књизи Флоренс Артман, о мешању западних обавештајних служби у рад трибунала, заправо о инструментализацији Хашког трибунала од стране западних обавештајних служби.

Упоредо с тим иде хајка на Српску радикалну странку у Србији и широка акција врбовања неких њених истакнутих функционера, и понека информација дође до мене. Прва информација те врсте коју сам добио била је да се 2004. године Александар Вучић састао са чувеним америчким обавештајцем Мортоном Абрамовицем. Знате ко је одао Вучића? Џејмс Лајон, тадашњи председник Међународне кризне групе, једне такозване невладине организације која је изразито шпијунског карактера. Почиње хајка на Томислава Николића. Наташа Кандић 2005. године излази у јавност са тврдњом да је Томислав Николић као добровољац Српске радикалне странке 1991. године у источној Славонији, да ли у Ернестинову или Ласлову, поубијао неке бабе, и Томислав Николић сав успаничен. Наравно да се то није никада ни десило. Ја бих сигурно знао, он би ми, на крају крајева, поверио јер смо тако блиски пријатељи били. Али, он се уплашио реперкусија, свестан да, када се тако пласира оптужница у јавност, тешко се од ње одбранити. Овде у Хашком трибуналу много је невиних људи осуђено, јер од лажних оптужби нису могли да се одбране. Био је толико успаничен да је почео да даје несувисле изјаве за јавност. Ја сам интервенисао из Хага, чак дрекнуо на њега и довео га поново у неко нормално стање.

Онда је ишао други удар, с обзиром да је Слободан Миљковић Лугар дошао са једном групом обучених добровољаца, међу којима је био и наш Срећко Радовановић, хеликоптерима ЈНА на подручје Шамца и прикључен 17. тактичкој групи, па онда оптужен за злочине на локацији Црквина и вратио се у Србију. Након повратка из Шамца, те 1992. године, он се изгледа учланио у Српску радикалну странку, и онда прави договор са локалним органима власти у Шамцу да се поново ангажује на фронту, али овог пута за новац, и да дође са неком групом добровољаца да би испунио неке конкретне задатке. Томислав Николић у Крагујевцу организује свечани испраћај те јединице, а ратни штаб странке у Београду нема појма о томе. Љубиша Петковић никада није ни обавештен да та група иде на фронт. И рекао сам вам већ да је већ 2003. Слободан Миљковић искључен из странке када је ошамарио председника општинског одбора Јована Савића. Ово су два елемента која су послужила у нападу на Томислава Николића, који су га психички уздрмали. Нити је он могао знати шта ће Миљковић урадити у Шамцу, нити је он имао икакве везе, није уопште доказано да су неке старице убијене на подручју Ласлова и Ернестинова, а камоли да је Томислав Николић умешан. Јер, да је ту било доказа, то би се нашло и у мојој оптужници.

Тако већ психички поколебаног, окружују га припадници западњачког дипломатског кора у Београду, представници Хашког трибунала, и он ступа у контакт са Карлом дел Понте. Он се најмање једном сусрео са Карлом дел Понте, у Стразбуру, приликом заседања Парламентарне скупштине Савета Европе. Ја имам сведоке очевице, толико је њихов сусрет био срдачан пред посланицима, да су очевици закључили да се они већ добро познају. Онда се Томислав Николић сусрео, изгледа, у Будимпешти са Дејвидом Толбертом, који је прво био заменик секретара, са функције заменика секретара ускоро премештен на функцију заменика тужиоца. Може ли то тако? У Хашком трибуналу може. С њим се Томислав Николић састао у Будимпешти опет приликом неке сесије Савета Европе или неког његовог органа. Ја сам чуо за тај сусрет. Кад сам га питао, он ми је одговорио као, ето, он се интересовао за овај мој процес и питао га зашто сам ја уопште оптужен пред Хашким трибуналом. Спетљао се мало. Био је присутан Драган Тодоровић том разговору и није дао адекватан одговор, али ми је потврдио сусрет.

На сву срећу, појавио се један врло храбар човек који се зове Жилијен Асанж, у англосаксонском подручју га зову Џулијен Асанж, који је преко свог интернет сајта Викиликс разоткрио огромну количину докумената из америчке дипломатске преписке. Ја сам пре неколико дана објавио књигу на више од хиљаду страна под насловом “Викиликс ми јавља”. У тој књизи сам објавио све дипломатске депеше до сада обелодањене, где се помиње моје име, где се помиње Српска радикална странка, где се помињу ови издајници Томислав Николић и Александар Вучић, и избор депеша где се помиње Хашки трибунал. Да би то стало у хиљаду и нешто страна, нисам све депеше где се помиње Хашки трибунал, него само оне које највише компромитују Хашки трибунал. Па видимо како је бивши управник затвора Тимоти Мекфаден за рачун Американаца шпијунирао Слободана Милошевића, писмено износио податке о његовим приватним релацијама са супругом, податке из прислушкиваних разговора у соби за посете, сопствену карактеризацију Слободана Милошевића, оцене његових карактерних особина и слично.

Има ту мноштво других доказа из којих се може сагледати да је Хашки трибунал пуко средство у рукама западних обавештајних служби. На сву срећу, појавила се ова депеша из америчке амбасаде у Паризу, где ми је учињена непроцењива услуга уз помоћ тог неспретног Морис Гордо-Монтања. Ја имам кључни доказ шта стоји иза мог процеса. Да је ово прави суд господо, да се ви понашате као праве судије, чим се појавила та депеша, ви бисте одмах донели одлуку да се овај процес обуставља због уништења његовог интегритета. Након депеше америчке амбасаде у Паризу са изјавом Морис Гордо-Монтања, нема више интегритета овог процеса. Све је завршено. Овај процес је завршен, само вас нису обавестили. Ја сам тријумфовао у овом процесу. Ја сам доказао да је све ово једна велика политичка смицалица и ништа више. Ви сте вољно у томе учествовали, то је ваш проблем.

У оним Николићевим документима налазимо још много података и детаља о начину врбовања Томислава Николића и Александра Вучића, о очекивањима њихових газда са запада, ако се случајно дочепају власти или учешћа у власти, нашта су све спремни. Спремни су на много горе ствари него Борис Тадић и Демократска странка. Они више немају никаквих моралних скрупула, а у томе је директно учествовао познати француски обавештајац Арно Данжан. Он их је повезао са Станком Суботићем Цанетом Жапцем. Станко Суботић је учествовао великим сумама новца у њиховом финансирању. Учествовала је и немачка влада из својих диспозиционих фондова, које обично пласира преко такозваних невладиних организација, преко одређених фондација. Сам Данжан је у томе учествовао. Изгледа и део пара који је извучен од Гадафија да је дат за Томислава Николића и Александра Вучића. Највећи део пара је отишао Николи Саркозију,наравно. Све су то тајни фондови, све је то тешко разоткрити, али у време Гадафијевог пада имали смо информације у јавности, да је то било веома распрострањено.

Ти издајници су по налогу својих газда, за мене пласирали пре две године да сам наручио Николићево убиство. Знате зашто је то било срачунато? Сви медији у Србији објаве, постоји податак да сам наручио Николићево убиство. Као – један од ухапшених припадника земунског клана је то дао у својој изјави, и требало је тада да трибунал донесе одлуку да ми се обустави свака комуникација са спољним светом. Моја супруга је била оптужена да је она пренела наруџбу извесном Симовићу да се убиство изврши, па се чак Томислав Николић присетио како сам раније преко Александра Вучића наручивао нечије убиство.

Међутим, трибунал овог пута није реаговао. Ја сам дуго размишљао зашто трибунал није реаговао, и дошао сам до закључка да је то зато, што је већ увелико кренула акција уништења мога срца, па би ово било сувишно и дегутантно. Много је ефикасније, јер какве год дисциплинске мере против мене примене, ја увек пркосим, ја се увек одлучно супротстављам и нема стварног ефекта. Међутим, кад ми оштете срце не могу да дишем. Пркосим ја и даље, и даље се ја борим, али тешко долазим до даха. То је то. Лакше ме је зауставити физичким средствима него психичким, психички сам и даље неприкосновен у односу на цели Хашки трибунал и све те мрачне силе које стоје иза њега.

У тој политичкој позадини интересантно је да су све западне силе учествовале у завери, и Сједињене Америчке Државе, и Велика Британија и Француска, и Немачка, да су њихове обавештајне службе пружиле велики допринос, да су учествовале у покушају разбијања Српске радикалне странке, да протежирају Томислава Николића и Александра Вучића, иако Томислава Николића третирају као нешто што је за једнократну употребу, у својим интерним комуникацијама разоткривају га као човека који је купио факултетску диплому. Мислите да је неко у Србији (имамо у Србији неколико агенција за борбу против корупције, формално), да је неко интервенисао и да се испита где је он то, и како дошао до дипломе мастера економије, а да ни један једини испит није регуларно полагао. Не, ни садашњи режим то неће. Не би волео садашњи режим да је Николићева странка јака, али им одговара као странка која би ушла у парламент и нашла се ту да им закрпи неку рупу у постизању скупштинске већине ако затреба. То им је улога. А Томислав Николић ће урадити све што му наложи Арно Данжан или неки од других западних обавештајаца за које ја још не знам. Ја сам сазнао само за ове који су офирани. За оне који још нису офирани, ја немам довољно података. Ниједно име не помињем ако немам доказа. Е за ово све, ја имам и те како валидне доказе. Мојим се доказима не може ни опепелити. Ко може негирати аутентичност депеше америчке амбасаде из Париза послате у Вашингтон? Ко може оспорити улогу Арно Данжана у свим овим прљавим радњама? Ко може оспорити улогу било ког другог учесника, Морис Гордо-Монтања на пример? Нико. То је нешто на шта можете само ћутати.

Кренуо бих сад на другу једну област, коју нисам до краја детаљно разрадио у почетним фазама моје завршне речи. Тужилаштво се жестоко труди да докаже да мој наводни говор мржње може представљати кривично дело прогона. На руку му иду и чланови судског већа, посебно већина судија у судском већу. И тужилац се позива на процес Нахимани и другима. И судије се позивају на тај процес. То је пракса Међународног суда за Руанду, где се судило за геноцид, за неспорно утврђени геноцид, а по Конвенцији о геноциду и јавно и директно позивање на геноцид, па макар се геноцид не догодио, је кажњиво. Али то је само кад је реч о геноциду. Додуше, у другостепеној пресуди Нахимани и другима, она иста кривична дела која су оквалификована као геноцид додатно су оквалификована као прогон, као истребљење, као убиство и шта ја знам, поодавно сам читао ту пресуду.

Да видимо каква је пракса Хашког трибунала по том питању. Ја вас подсећам на процес Дарију Кордићу и Марију Черкезу. Против њих је подигнута оптужница Хашког трибунала 30. септембра 1998. године и у тој оптужници под тачком 1, третирају се прогони. Прогони су злочин против човечности. Прогони су шира дефиниција свих злочина против човечности, заправо појам суи генерис, а прогон ин специ може бити појединачни злочин против човечности. У 37 параграфу њихове оптужнице под тачком ц, каже се да је кампања распрострањених или систематских прогона почињена, извршена и проведена на следеће начине – наводи се читав низ тих начина, а под ц: охрабривањем, подстицањем и пропагандом мржње, неповерења и раздора на политичкој, расној, националној или верској основи путем пропаганде, говора и на други начин. Дакле, све обухвата оптужба, као да је за мене спремана. Међутим, 26. фебруара 2001. године, претресно веће које су чинили судије Ричард Меј, Мохамед Бенуона и Патрик Робинсон, доноси пресуду у чијем се 209 параграфу третира охрабривање и пропаганда мржње на политичкој и другим основама, па се каже: “Претресно веће напомиње да је оптужница против Дарија Кордића, прва оптужница у историји међународног суда у којој је ово дело терећено као злочин против човечности (ваљда за које је ово дело терећено као злочин против човечности) Претресно веће међутим, сматра да ово дело, онако како је наведено у оптужници, не чини само по себи прогон као злочин против човечности. Оно није нигде другде у статуту међународног суда наведено као кривично дело. И што је најважније, оно не досеже исти степен тежине као и друга дела набројана у члану 5. Надаље, кривична забрана, мисли се на говор мржње, није постигла статус међународног обичајног права. С тога би осудити оптуженог за такво дело, терећено као прогон, представљало кршење принципа легалитета. Овде се судило истакнутом хрватском државнику, једном од највиших функционера хрватске заједнице Херцег-Босна”. У напомени 271 се каже: “Претресно веће прихвата да је директно и јавно подстицање на геноцид, кривично дело по члану 4(3)(ц) статута. Али дело за које се оптужени терете у овом предмету, у великој мери је испод нивоа тог кривичног дела”. Ни ја не оспоравам да директно и јавно подстицање на геноцид представља кривично дело прокламовано Конвенцијом о геноциду.

Међутим, не може директно и јавно подстицање на ратне злочине и на злочине против човечности имати исти третман као кривично дело подстицања на геноцид. То је суштина. То све проблеме решава. У новој напомени каже се (то је напомена 272): “Кривично гоњење дела говора, која не досежу ниво подстицања има слабу подршку у међународној судској пракси. У предмету Штрајхер, Међународни војни суд је оптуженог прогласио кривим за прогон, јер је подстицао немачки народ на активан прогон. Међународни војни суд је закључио да су његова дела, објављивање екстремног антисемитског часописа, представљала подстицање на убиство и прогон. Слично као у првостепеној пресуди у предмету Акајесу, Међународни кривични суд за Руанду је пресудио да је оптужени крив за директно и јавно подстицање на почињење геноцида. Надаље, једино дело говора које је изричито криминализовано, по Статуту Међународног војног суда, закону број 10 Контролног савета, Статута Међународног кривичног суда за Југославију, Међународног кривичног суда за Руанду и сталног Међународног кривичног суда, јесте директно и јавно подстицање на почињење геноцида. У овом делу, пресуду је потврдило и жалбено веће. Ово тужилаштво у жалбеном поступку није ни покушавало да оспори.

Даље се у истој напомени каже – Оштра противљења (односно оштре опреке, како кажу овде, оштра супротстављања) у конвенционалном праву у односу на то подручје, показују да се такав говор не мора нужно сматрати кривичним делом према међународном обичајном праву. По Међународној конвенцији о елиминацији свих врста расне дискриминације, на пример: стоји да стране обухваћене конвенцијом морају прогласити кривичним делом, кажњивим по закону, свако ширење идеја које се темеље на расној супериорности или мржњи и подстицање на расну дискриминацију. Дакле, по међународном обичајном праву, издваја се расна мржња и расна дискриминација. То ради и британски Дом лордова. Само таква мржња је инкриминисана и санкционисана, а не препуцавање између политичких, националних, верских група и тако даље. Међу њима не постоје расне разлике. Нема расних разлика између Срба, Хрвата, муслимана, Албанаца, Македонаца. Ту апсолутно расне разлике не постоје.

Члан 20 Међународног пакта о грађанским политичким правима, који се бави забраном ратне пропаганде, одређује да се свака ратна пропаганда мора забранити законом, да се свако заговарање националне, расне или религијске мржње које представља подстицање на дискриминацију, сукоб или насиље мора забранити законом. То стоји у Међународном пакту. Међутим, овде се и даље каже, мада је према првобитном нацрту члана 20, подстицање на расну мржњу кривично дело, по његовој коначној формулацији, оно се мора само забранити законом, али не кривичним законом. Погледајте, тако стоји на 58. страни пресуде. Законом се мора забранити, али не кривичним законом, којим законом? Можда законом за прекршаје, можда мандантна новчана казна, можда затвор до 60 дана. Суд за прекршаје је орган управне власти а не судске власти. У Србији, на пример, суд за прекршаје као орган управне, односно извршне власти, може изрећи казну затвора, али до 60 дана.

Упориште за ово налази се у књизи Манфреда Новака, “Пакт Уједињених нација о грађанским, политичким правима из 1993. године”, а додаје се још овде да је велики број држава приложио ограде или изјаве о тумачењу тих одредби. Дакле, то је нешто што још није неспорно у међународном обичајном праву. Ако није неспорно, онда не може овде бити примењиво. У напомени даље стоји: широки спектар правних приступа заштити и забрани охрабривања, подстицања или ширења мржње, неповерења и несугласица на политичком расном, националном или верском основу, пропагандом, говорима или на други начин, такође показује да нема међународног консензуса о криминализацији тог дела на нивоу међународног обичајног права. Ви сте као судско веће помињали закон бивше Југославије. И у садашњем Кривичном закону Србије, вероватно је таква одредба, или слична. Забрањено је ширење, расне, националне и верске мржње, била је до 1990. године, запрећена казна до 10 година, па је смањена до 5 година, али то је југословенско, односно српско национално законодавство, то није уздигнуто на ниво међународног обичајног права да би ви могли да примењујете. Не можете ви мене овде гонити и за угрожавање јавног саобраћаја у Србији зато што сам евентуално некада возио у пијаном стању, нисам, не пијем ја, али вам дајем тај пример као драстичан.

Немачка и Канада су на супротним странама тог спектрума. Мада у многим другим земљама, укључујући бившу Југославију и Сједињене Државе постоји неки вид регулације говора којим се шири мржња. Устав још до Афричке Републике из 1996. године, члан 16ц, искључује заговарање мржње, која је заснована на раси, нацији, полу или религији и која представља подстицање да се нанесе штета. Кривични закон Канаде, члан 319, став 2, забрањује изношење тврдњи које свесно шире мржњу против одређених група које се разликују бојом, расом, религијом или националношћу. И Кривични закон Француске у члану 32 каже: “Они који путем неке публикације, или на било који други начин, изазивају дискриминацију, мржњу или насиље, према некој особи, или групи особа због њиховог порекла, или њиховог припадања или неприпадања некој етничког групи, народу, раси или религији, биће кажњени затворском казном од годину дана и новчаном казном”. Ви одлично знате, много боље од мене, господине Антонети, да то стоји у Кривичном закону Француске и да то не може представљати, дакле, кривично дело против човечности. И овде се помиње тај фамозни члан 133, Савезног кривичног закона Југославије који забрањује објављивање информација које би могле нарушити братство и јединство и равноправност народа. А према немачком кривичном закону, како даље стоји, кажњавају се они који подстичу на мржњу, на насиље или на произвољна дела против неких група становништва, или вређају, злонамерно деградирају или клевећу део становништва на начин на који је вероватно да ће узнемирити јавни ред и мир. Сједињене Државе ипак представљају изузетак у опсегу гаранције говора. Говор који шири мржњу заштићен је у уставном режиму Сједињених Држава, под условом да не досеже ниво подстицања, што је врло висок праг у америчкој пракси, а ја сам покушао да вам објасним, да се ниво подстицања постиже само онда кад је подстицање битно допринело извршењу кривичног дела, а не претпоставка, ја држим говор у Београду или Пироту а неко тамо убија или силује с друге стране Дрине и то је негде у исто време – некада је он силовао пре мог говора, некад после, уопште се не доказује на који начин је мој говор могао на њега да утиче, али ето, ја сам одговоран зато што је тамо неко извршио кривично дело. То су глупости.

Хоћете ли ви сада овом пресудом да оповргнете пресуду Дарију Кордићу и Марију Черкезу? Можда се судско веће у предмету Кордићу и Черкезу поставило овакво принципијелно по питању инкриминације говора мржње, зато што је имало мноштво других аргумената за изрицање пресуде, па није морало да се позива на говор мржње. У мом случају ви немате ништа друго. Учешће у рату није кривично дело, доприношење српским ратним напорима није кривично дело, нису Срби били агресорска страна у овом рату. Можете ли из мојих говора наћи иједан фрагмент који представља битан допринос извршењу једног кривичног дела?

Тужилаштво није озбиљно водило истрагу, то смо већ видели. Његова истрага је била и прилично закаснела. Прво је подигнута оптужница па је онда вођена истрага, па су онда допуњавали оптужницу, па су се морали делови избацивати из оптужнице. Тужилаштво је пренебрегнуло једну ствар, мрзело га је да гледа видео снимке мојих јавних говора. Да су били мало вреднији, мало ажурнији, дошли би до податка, до доказа, да сам на преко стотину митинга цитирао једну моју омиљену песму, песму стару двеста година. И док ја цитирам ту песму, наилазим на френетично одушевљење публике, јер песма је снажна, борбена, одлучна. Прочитаћу вам неколико стихова те песме коју сам ја врло радо рецитовао, тада сам је знао напамет. Међутим, овде се више не могу баш тако уздати у своје памћење, па боље да је прочитам:

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Молимо да читате спорије због пријевода.

Др Шешељ: Ево, упозоравају ме да читам спорије, учинићу тако: “Хајдемо децо отаџбине, дошао је дан славе, против нас подигнут је крвави барјак. Чујете ли тутањ крволочне војске која долази. Реч је о непријатељској војсци, да нам у наручју покоље децу и жене. На оружје, грађани, формирајмо батаљоне, напред, напред и нека нечиста крв, а сада је непријатељска крв, напоји наше трагове. Љубави света за отаџбину, води, ојачај наше осветничке мишиће. Слободо, слободо драга, бори се са својим бранитељима, под наше заставе нека победа похрли на твоје храбре позиве. Нека твоји непријатељи на самрти, значи прижељкује се смрт непријатеља, виде твој тријумф и нашу славу. Уђимо у редове, када наши очеви не буду више, наћи ћемо њихов пепео и трагове њиховог поноса, мање љубоморни да смо их надживели, него да делимо њихове ковчеге. Имаћемо врхунски понос, да их осветимо или пратимо. На оружје, грађани, формирајмо батаљоне, напред, напред и нека нечиста крв напоји наше трагове. Шта хоће та руља робова, каже се за непријатеља, издајника, од њихове власти заведених, за кога ти гнусни окови, ти ланци одавно припремљени? То су окови и ланци који су припремљени за Србе на подручју некадашње хрватске федералне јединици или босанско-херцеговачке федералне јединице да се Срби томе нису супротставили. Ви сте, господине Антонети, вероватно одмах препознали ове стихове. Ово је француска национална химна, Марсељеза. Ово је песма коју сам целу знао напамет, нисам је сада целу цитирао, и коју сам често рецитовао.

Зашто су избегли да помену да сам ову песму рецитовао у својим говорима, шта их је то спутавало, спречавало? Па, овако се говори када смо у ратном стању. Нећемо ваљда хвалити непријатеље. Замислите шта сте ви Французи говорили 1940. године за Немце када су вас Немци напали. Или ви Данци, које вас оно године нападоше? Или ви Италијани када су Немци окупирали пола Италије? Не може се лепо говорити о непријатељу. А дуго, ево, у затвору се збијају шале са мном откада се прочуло да ми је уграђен пејсмејкер, а видело се да није него нешто друго, нешто што супротно делује, и онда су ме многи почели тамо звати писмејкер. Као, ја сам неко ко прави мир. Јел’ ви мене судите овде зато што нисам мирољубив човек, зато ме судите, па нисам мирољубив. Јел’ ме судите зато што сам агресиван као карактер, као личност? Па, то је моје право да будем агресиван. Ако је некад нешто од моје агресивности кажњиво, онда је кажњиво пред мојим локалним судом у Београду, а не пред међународним судом.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Добро, господине Шешељ, дошло је вријеме за паузу, идемо на паузу од 30 минута. Наставићемо са радом у 16.00 сати.

Секретар: Молим устаните.

(После паузе)

Секретар: Молим устаните. Изволите, седите.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Настављамо са заседањем.

Др Шешељ: У наставку ћу се позабавити опет неким конкретним освртима на тезе оптужбе које су сасвим неумесне и неодрживе. Тужилаштво на потпуно неразуман начин покушава да представи да је одбрана западних Срба и помагање те одбране злочиначки подухват. Јел’ требало бранити Србе на подручју Хрватске федералне јединице кад им је Туђман још 1990. године изменом устава, упркос њиховој супротстављеној вољи, одузео основно право, елементарно право, право на конститутивност? Шта је после тога могло да уследи? Је ли можда оно што је рекао судија Молото у процесу Милану Мартићу? Зашто ви Срби када сте видели да вас тамо Хрвати не воле нисте се једноставно спаковали и напустили Хрватску? Отприлике је тако рекао. Лако је судији Молоту. У његовом крају човек све што има натовари на магарца, на мазгу, и путује где хоће. Срби на подручју бивше хрватске јединице живе више од 400 година и они тамо нису дошли истреујући Хрвате, него су вољом Бечког двора, аустријске власти, дошли на територије које су претходно Турци опустошили, а са којих су се Хрвати разбежали широм Европе. Па и данас живе у Словачкој. Данашњи словачки председник Иван Гашпаровић је заправо Хрват пореклом, па живе у огромној групи испод Беча, такозвани градишћански Хрвати, па у Мађарској. Маса је хрватских имена које данас говоре Мађари који не знају ни речи хрватске, па у Италији. Донедавно је било села која су насељена била искључиво од Хрвата који су побегли пред Турцима.

И сад Срби су тамо позвани да бране аустријску империју. Штитили су остатак Хрвата, штитили су целу Европу од турске најезде. И када је турска опасност прошла, почео је процес дуализације аустријске монархије, после пораза у бици код Садове. Када је Аустрија изгубила могућност да предводи уједињење Немачке, и морала то да препусти Турској, Мађари су искористили слабост и изнудили дуалну поделу монархије. А онда су постигли нагодбу и са Хрватима, предајући Хрватској и целу Славонију. Хрватски сабор као сталешка племићка установа,вековима је био Сабор Далмације, Хрватске и Славоније. Од Хрватске, Далмација и Славонија су биле стриктно одвојене. Нису Далматинци били Хрвати. Далматинци су Романи блиски Италијанима, а не Словени, али су својевољно и вољом римског папе, његовом подршком, када је Византија изгубила примат у северном делу Јадранског мора, припојени Хрватској као посебна њена провинција у време краља Томислава. Славонија је, накадно, такође припојена, а то није променило етничку структуру славонског становништва. Славонци су и даље остали исто оно што и Словенци. Славонија је Словенија, то је исто.

И сад, Срби су насељени на потпуно опустошене земље да би бранили Аустрију. Створена је такозвана Војна граница, или Војна крајина, као привилегована административна област под директном управом Беча. Минула је турска опасност 1881. године, постигнута је сагласност и српског народа да се укине Војна граница, да се Војна крајина припоји Хрватској и Славонији, јер је Далмација била под диригентском палицом Беча, а Хрватска и Славонија под диригентском палицом Угарске, да се, дакле, Војна граница припоји Хрватској и Славонији, под условом да Срби буду равноправан, конститутивни народ са Хрватима. И то су комунисти потврдили формирајући хрватску федералну јединицу пред крај Другог светског рата. То прокламовано српско право нико није могао ефектно да доведе у питање, иако су се водећи хрватски политичари у комунистичко време трудили у том правцу, и онда је дошао Фрањо Туђман да једним потезом то избрише. Шта су могли Срби друго да ураде него да се побуне? Да се супротставе. А свеже су им успомене на Други светски рат. Срби су у Другом светском рату трпели геноцид од разних фашистичких сила. Од Немачке и од хрватске квислиншке државе. Срби су дошли у ситуацију да их фашистичка Италија спашава од хрватских злочинаца четрдесет прве године. Па су Италијани морали поново да окупирају целу своју интересну зону у саставу такозване Независне Државе Хрватске да би зауставили злочине.

Гледам синоћ, на хрватској телевизији нападају четнички покрет Драже Михајловића као фашистички и кажу – сарађивао са фашистичком Италијом. Јесте, али фашистичка Италија није вршила геноцид над Србима, геноцид је вршила фашистичка Хрватска и фашистичка Немачка, а Италија није вршила геноцид ни над Јеврејима ни над Србима. И ту је разлика. Између два зла увек се бира мање. Јесте зло што је Италија окупирала део наше земље, а опет није била геноцидна. А Хрватска је била геноцидна.

И ви мене оптужујете што сам то говорио српском народу. Ја сам износио само истину, чињенице. Стотине и стотине томова је написано на ту тему. Небројене хиљаде докумената сачувано, и сада треба да се правимо као да се то није десило. Чим је Туђман дошао на власт, обновио је наше успомене на усташку Хрватску, и трудио се да обнови својом сарадњом са усташком емиграцијом, својим програмом, својим ставом према српском народу. И да не помогнемо угроженим Србима? Злочиначки подухват је био отимање Србима њиховог конститутивног права, права конститутивног народа. Тако исто на подручју Босне и Херцеговине, муслимани, уз помоћ Хрвата, оспорили су Србима право конститутивног народа.

Пред крај Другог светског рата и комунисти су се колебали да ли да се цела Босна и Херцеговина припоји Србији, или да буде посебна федерална јединица. Превагнула је одлука да буде посебна федерална јединица. А онда је прокламовано – то је федерална јединица равноправних конститутивних народа Срба, Хрвата и муслимана. Муслимани, додуше, нису названи нацијом, али су били у ситуацији да се опредељују у националном погледу између Срба и Хрвата, све до 1971. године, али били су врло бројна верска група. Имали су своју посебност. Сви босанскохерцеговачки муслимани су пореклом Срби. Срби који су у време турске окупације прихватили ислам. Већина је ислам у почетку прихватала из интереса, због привилегованог положаја у турској царевини. А онда њихова деца, и њихови унуци, бар владајуће класе, аристократије, ишли су на школовање у Цариград, у Египат, у Багдад, учили су турски, арапски и персијски језик, могли су да читају муслиманске свете књиге и велики број је, дакле, заволео ислам својим разумом, својим приступом његовим вредностима. У почетку нико није разумео нову веру, али је део људи прихватио да би сачувао земљу, имања, да би добио привилегован положај. После, учењем ових оријенталних језика, сазнаје се вредност вере и развија се таква једна аутентична љубав према тој вери. И обичан народ временом научи нешто о вери иако не зна све, иако му је све на арапском језику и турском било недоступно, али препричавањем од стране свештенства, од стране учених људи и слично.

И сад ти муслимани српске националности који су примили ислам, били су војници турске империје, учествовали у скоро свим даљим турским освајањима, борили се и под Бечом, на разним ратиштима у Азији, у Африци, ко зна где су се све боили и стекли су углед и поштовање добрих бораца. И то им је дало економску моћ и утицај, али увек су били у огромној мањини у односу на православне Србе, а поготову у односу на католике. До великог турског пораза под Бечом 1690. године. Тада Турци морају да напусте целу Мађарску, целу Славонију, целу Лику. И где одлазе? Одлазе у данашњу Србију, негде доле до Македоније, и одлазе у Босну и Херцеговину. Аустријски војсковођа Еуген Савојски упао је на челу једног великог одреда у Босну и Херцеговину, попалио Босну и Херцеговину, ушао у Сарајево, попалио у Сарајеву, све џамије, сва утврђења срушио, и онда када је умро главни командант, генерал Пиколомини, када се аустријска морала повући, повукао се и Еуген Савојски из Босне и Херцеговине. И знате шта је урадио? Скоро комплетно католичко становништво из Босне и Херцеговине преселио на подручје испражњене Славоније. У Босни и Херцеговини је тада остало мање од 10.000 католика и доста православних Срба се са њим иселило. И тако је насељена Славонија, која је вековима била турска провинција. Ту, кад су Турци отерани, испражњена је и насељена босанским католицима и православцима.

У Хрватској се нешто слично десило. Рекао сам већ, Хрвати изворно имају свој хрватски језик, који се у лингвистици зове чакавски и разликује се од штокавског, односног српског, и од кајкавског, односно словеначког. Лингвистика данашњи македонски језик сматра староштокавским дијалектом. Постоји староштокавски, средњештокавски и новоштокавски. Новоштокавски се дели на екавски, ијекавски и икавски. И све је то српско.

Може господин Маркусен да се смеје до миле воље, јер не знати, то је заиста смешно. Зашто се упуштао у овај процес? Не може овај процес да се води онако олако као што је водио процес против групе српских политичких војних и полицијских функционера оптужених за наводне злочине на Косову. Тамо је успео да завади одбране оптужених, да их сукоби међусобно и онда истераше до пресуде. Овде му то не пролази тако. Овде се сусреће са неким ко је апсолутно супериорнији од њега, и који има право да буде арогантан зато што је супериоран. Ја заиста не могу да одолим својој ароганцији која извире из те велике супериорности.

Хрвати, готово уништени као народ, и расељени по целој Европи, а њихово племство, Аустрија насељава на западним обронцима Славоније, у данашњем Хрватском загорју. И кроз векове ти хрватски племићи натерали су своје кметове кајкавце да се изјашњавају као Хрвати. 1848. године у време Илирског покрета, Људевит Гај, предводник Илирског покрета, своје новине “Даница” почиње да штампа на кајкавском језику, а онда после на штокавском. Јосип Јурај Штросмајер, бискуп, Ђаковачки, наступа са тезом да су Срби и Хрвати један народ, а да их само вера дели, да су Срби православци, а Хрвати католици. И сада он покушава све Србе католике да представи као Хрвате. И није му ишло. То није могао ни у Далмацији, то није могао поготову у Славонији. Код Славонаца, додуше, није била развијена српска национална свест, осим код појединих учених људи, какав је Антун Матија Рељковић, на пример, али су имали свест о славонском идентитету. Њихов главни политички предводник је био Мато Топаловић, и он је објавио више текстова у којима се супротставио покушају да се Славонци прогласе Хрватима. Та борба је трајала у првој фази до 1850. године, а у другој фази до 1900. године. Године 1850. на иницијативу хрватских интелектуалаца, међу којима је био и Мажуранић, на пример, долази до такозваног Бечког договора на коме су српску страну заступали Вук Караџић и Ђура Даничић, и по договору Срби и Хрвати су почели да говоре један књижевни језик, српски, а да га називају српско-хрватским или хрватско-српским и тако даље. И није се ни осушило мастило на том договору, а Хрвати су одмах почели систематски да кваре тај језик како би се разликовао од српског. А 1900. године, на првом католичком конгресу у Загребу прокламовано је да су сви штокавци католичке вере Хрвати и ту почиње велико зло које ће се манифестовати страшним злочинима у Првом светском рату, где су Хрвати, индоктринисани од стране Римокатоличке цркве и њених бискупа, најтеже злочине извршили на простору Србије, поготову у Мачви, у лозничком крају, и на другим местима и у Другом светском рату, где су највећи злочинци били ти индоктринисани заправо Срби католици, који су се окренули против своје православне браће, јер су уништавајући православце заправо уништавали оно што их је подсећало на њихово порекло.

Не можемо ми без сагледавања свих тих историјских чињеница да судимо о садашњем стању, о садашњој ситуацији. Прошлост свих мртвих генерација као мора оптерећује мозак живих. Не можемо се ми понашати као да свет и историја почињу од нас. Памтимо оно што су памтили наши дедови, наши очеви и све то проживљавамо, и зато смо, чим је дошло до обнове усташких традиција у Хрватској, под вођством Фрање Туђмана, алармирали српско јавно мњење. Чим је дошло до буђења панисламских тенденција у Босни и Херцеговини, алармирали смо српско јавно мњење. Ја сам још од 1981. године упозоравао на панисламске тенденције у Босни и Херцеговини. Године 1986. ми је забрањена моја књига “Хајка на јеретика” због тога. На аргументован начин сам на то указивао. И није био проблем Изетбеговић и његова група, него режим у Босни и Херцеговини који је још у комунистичко време будио панисламистичке идеје и покушавао Босну и Херцеговину да уоквири као превасходно муслиманску државу.

Једном сам већ одговарао за све оно зашта ми овде судите, и за захтев за реконструкцијом југословенске федерације, и за укидање вештачких нација, и све остало. Суђено ми је у Сарајеву 1984. године. Ви ми по други пут судите за те ствари. Па, можете ме судити сто пута, али истину не можете убити. Истина је јача од свих нас. За разлику од вас, ја сам убеђен у истинитост онога што говорим и зато сам више релаксиран, а ви сте у проблемима. Ви сте у раскораку између савести и притисака и задатка ових мрачних сила који је пред вама постављен, па ви сад видите како ћете тај задатак да обавите.

Каже тужилаштво да је формирање српских аутономних покрајина, односно српских аутономних области, на подручју Хрватске и босанско-херцеговачке федералне јединице био први корак у стварању свесрпске државе. И то није истина. Стварањем српских аутономних области Срби су, пре свега, покушавали да спрече отцепљење Хрватске и Босне и Херцеговине, и да принуде и Хрвате и муслимане на преговоре са тезом: ако останете у Југославији, ми остајемо у Хрватској и Босни и Херцеговини; ако се ви отцепљујете од Југославије, ми нећемо, ми остајемо у Југославији. То је била српска политика, и у Српској Аутономној Области Крајина, која је обухватала Далмацију, Лику, Банију и Кордун, и у Српској Аутономној Области Западна Славонија, и у Српској Аутономној Области Источна Славонија, Барања и Западни Срем. То је била основна политика у свим српским аутономним областима које су формиране на подручју Босне и Херцеговине. И зашто да не буду формиране. Срби, када су формирали те аутономне области, нису никога протеривали, никога нису прогонили, нису ни говорили о свесрпској држави. Само су једну ствар непрекидно истицали – хоћемо да останемо у Југославији. Југославија је створена 1918. године и ми желимо да она опстане. Ништа више.

Ко је био реметилачки фактор на Балкану? Онај ко је разбијао Југославију, а не онај ко је желео да задржи Југославију. Ја сам био један од оних малобројних српских интелектуалаца који су схватали колика је српска грешка садржана у акту стварања Југославије. Да нисмо 1918. прихватили Југославију, сада би Србија обухватала целу Славонију, целу Босну и Херцеговину и Јадранску обалу до рта Планка негде изнад Сплита. То би све била Србија. Не би се ни звала Велика Србија, него једноставно Србија. Наши политички предводници и регент Александар Карађорђевић хтели су више, хтели су уједињење јужних Словена и тако упропастили српске националне интересе. И нису знали с ким се уједињују. Требало је да се уједине Срби православци, Срби муслимани и Срби католици, па да не бринемо за праве Хрвате и Словенце. Нека се брину сами о себи и нека се договарају са Италијанима, са Немцима, са Мађарима шта је чије и како ће ко. Нажалост, није тако урађено.

Мени тужилаштво спочитава набрајање шта је све српско. То имамо и у првом програму Српског четничког покрета и у програму Српске радикалне странке, па касније и у програмској декларацији, и то је до данас остала наша оријентација. Неоспорно је српска данашња Србија цела, са Војводином и Косовом и Метохијом. Отимате нам Косово и Метохију. Нећете успети. То никако нећете успети, па макар опет текле реке крви, једног дана. Ако ми, садашња генерација не успемо, успеће наши синови, успеће наши унуци.

Македонија је међународно призната као део српске територије након Првог балканског рата. По Букурештанском споразуму то је неспорно. Након Другог светског рата по Версајском уговору нико није доводио у питање да је Македонија српска. Сами Срби су допринели извесној етничкој афирмацији Македонаца. Ако нису баш били исто што и остатак Срба, јесу нам веома, веома слични. Ми Срби немамо сличнијег народа на свету од Македонаца. Па су им Срби омогућили федералну јединицу, па кад су хтели Македонци да се отцепе, од стране Срба нико то није покушао насилно да спречи. Јесам ја мало галамио против тога, али ништа нисмо учинили да то спречимо. Рачунали смо – мало ће се осамосталити, иживеће те своје прохтеве, а онда ће се вратити у заједничку државу. Али тамо се умешаше Американци, преузеше војну базу у Кривој Паланци, базу Криволак, дадоше могућност Албанцима да се побуне, и ево опет је сада дошло до заоштравања македонско-албанских односа, што ће вероватно у перспективи довести и до цепања Македоније. Да је Македонија остала у заједничкој држави са Србијом, нико не би могао довести у питање њену територијалну целокупност.

И не заборавите, данас је Македонија само оно што је ослободила српска војска у Балканским и Првом светском рату. Само они који живе на тој територији коју је ослободила српска војска имају право да се називају Македонцима. Оно што су Бугари освојили одавно је увелико Бугарска. Оно што је Грчка освојила, одавно је увелико Грчка. Нико више тамо и не поставља питање постојања Македонаца. А тужилаштво мени и у завршној речи спочитава што сам 1990. године на Илиндан, велики српски национални празник који славе и Македонци, отишао у манастир Прохор Пчињски и са зидина српског православног манастира порушио атеистичке сатанистичке плоче са црвеном петокраком, српом и чекићем, на којима је писало да су ту македонски комунисти имали неки састанак и договорили се о подизању устанка и стварању комунистичке Македоније, наводно. Па, шта ће те плоче на зидинама српског православног манастира, шта ће сатанистички знакови на зидовима манастира. И вођен је против мене прекршајни поступак. Ја сам на Илиндан 1990. године, негде у пет сати ујутру, порушио те плоче. И сад, води се прекршајни поступак, саслушавају се сведоци, прекршајно могу да ме казне само ако је дошло до узнемирења јавности, сведоче калуђери из манастира и кажу – ми нисмо били узнемирени, чули смо чекиће и то је пријало нашем уву. Окупљени људи тамо, који су већ били у пет сати, из Србије и из Македоније, пошто је то велика слава Илиндан, изјавили су – ми нисмо били узнемирени, баш нам се свидело кад се појавио Војислав Шешељ и када је те плоче скинуо. И морали су да ме ослободе. И сад тужилаштво кроз то приказује да сам ја лош човек, шта ли. Ја немам Македонију у оптужници.

Црна Гора је одувек била српска, и када је имала државну самосталност и независност уставом се прокламовала као српска држава, и то нико није доводио у питање. Па, на подручју данашње Црне Горе и северне Албаније створена је прва српска држава, још у време краља Часлава, краља Стефана Војислава, краља Михајла Бодина, краља Јована Владимира. То је све до краја 10. века. И негирам црногорску нацију? Па наравно. Сваки частан и поштен човек негира постојање црногорске нације, јер црногорска нација је подвала српском народу. Само нечасни и непоштени људи могу за себе да кажу да су Црногорци по националној припадности.

Питање Босне већ смо размотрили. Босна је у срењем веку скоро непрекидно била у саставу Србије. Оно што није било, то је само мали појас у централној Босни, можда данашње Сарајево, Кисељак, Фојница, најдаље до Завидовића. Северно од тога Усора и Соли, то је земља краља Драгутина. Српски манастири о томе сведоче. Херцеговина Светог Саве дедовина. Први српски херцег, херцег Стјепан, додао је својој титули од Светог Саве и прогласио се за херцега, што значи војводу (на немачком је херцег војвода, дакле колега ми је на неки начин), у српском манастиру Милешева, у данашњој Србији.

Дубровник, прво је био романски град, а цела околина српска. Сталним насељавањем променила му се етничка структура. Романско становништво је словенизовано, задржало положај аристократије, али маса грађана су били Срби. Дубровник је био католички, а у њему су живели Срби католици. Сви истакнути дубровачки интелектуалци су Срби католици, међу њима Иван Гундулић, међу њима Руђер Бошковић. Руђер Бошковић је из мог рода. Његов отац Никола се доселио из истог села из ког и мој отац Никола, из Орахова Дола. Само 200 година раније он се доселио у Дубровник и тамо оженио Италијанку. Из брака Србина и Италијанке родио се Руђер Бошковић, а сада га Хрвати својатају.

Далмација је у време досељавања Срба и Хрвата обухватала само појас далматинских градова између Задра и Сплита. Омиш је већ био српски. Граница између Србије и Хрватске била је на реци Цетини, а Хрватска је била у дубокој позадини далматинских градова. У свим тим далматинским градовима живело је романско становништво и оно се дуго одржало, све до иза Другог светског рата, а онда су хрватски комунисти протерали око 300 хиљада Италијана са јадранске обале.

Лика јесте изворно била хрватска, чак можда аварска, јер Лика, Крбава и Гацка су у време средњовековне Хрватске имале извесну аутономију и на њиховом челу се налазио бан. Постојао је кнез Хрвата и бан Лике, Крбаве и Гацка са положајем другог човека у држави. Кордун јесте некада био хрватски и Петрова гора, која се звала планина Гвозд. Банија јесте некада била хрватска, али су Хрвати одатле нестали. Турци су их што побили, што одвели у ропство, што протерали. И Срби су се населили на празну земљу на позив аустријског цара. И онда, чија је то земља.

Славонија није била српска, али није била ни хрватска. Била је словеначка. Славонија и Словенија то је исто, и то је био саставни део државе некадашње Велике Моравске, која је обухватала и Чешку, и Словачку, и целу Панонску низију.

Кад су Мађари улетели у центар Панонске низије потиснули су Чехе и Словаке на север, а сузбили Словенце доле на југ. Сами топоними говоре. Словенија, Славонија, Словачка, то је идентично по свом извору. Е сад, Славонци кајкавци су сузбијени из Славоније све до оне линије коју су држали Турци, а то је до огранака данашње Западне Славоније. Турци су ту пре свега насељавали муслиманско становништво, али и доста православних Срба, да буду кметови или граничари. И шта ја онда присвајам? Ја ништа не присвајам. То су српске земље. И имам доказе да су то српске земље. И сад не смем да говорим да су то српске земље. Да се од неког устежем да то кажем јавно. Због чега бих? Зато што ми прети опасност да ме ви осудите? Па баш мене брига хоћете ли ме ви осудити или нећете. То сам вам првог дана ставио до знања. Па мене уопште ваша пресуда не интересује. Ја сам ово суђење искористио као јавну политичку целину, да се обрачунам са Хашким трибуналом и мрачним силама чији је инструмент овај Хашки трибунал. Ја сам то веома успешно обавио. Не могу замислити да би неко то успешније од мене урадио. А убеђен сам, не можете ни ви. Били сте сведоци тога.

Тужилаштво говори да су на почетку рата Срби настојали да заузму стратешки важне тачке. Па шта је ту чудно? У сваком рату противничке стране пре свега настоје да заузму стратешки важне тачке. За нас Србе стратешки важне тачке су постојале широм Српске Крајине, а поготово у Босни и Херцеговини. За нас је стратешки важна тачка коридор између Босанске Крајине и Семберије. Морали смо пробити тај коридор или Србе Босанске Крајине и Републике Српске Крајине осудити на пропаст. И пробили смо тај коридор. У пробијању коридора су учествовали и добровољци Српске радикалне странке, и ја сам на то поносан. У целој операцији пробијања коридора, ви нисте могли да нађете ништа што би представљало инкриминацију. Ми смо Срби били успешни и пробили смо коридор и сад би западне силе да нам отму тај коридор супервизијом за Брчко, манипулисањем такозване арбитраже око Брчког и поквареним и лажним тумачењем Дејтонског споразума који је је арбитражи оставио да одреди међуентитетску линију на подручју Брчког, а арбитража у којој су учествовале западне силе (један је био представник западних сила, један муслиман и један Србин), надгласали су Србина, и уместо одређивања међуентитетске границе, одредили су да Брчко буде посебан дистрикт, да би, кад затреба, једног дана покушали на подручју Брчког да поцепају Републику Српску на два дела.

Чудите се што је река Дрина имала велики стратешки значај за Србе. Па наравно. Река Дрина протиче кроз центар српске земље. Веома је важна. Морали смо да спречимо евентуално рушење хидроцентрала на Дрини. Морали смо да спречимо планирано уништење бране, такозваног црвеног муља у близини Зворника, за које су се спремали муслимани.

Стратешки циљ изласка на Јадранско море – па то је стратешки циљ Србије одвајкада. Прво, Велика Британија је 1915. године гарантовала Србији излазак на Јадранско море. То је 1916. такозваним Лондонским пактом било предвиђено, а 1918. амерички председник Вилсон подноси декларацију Америчком конгресу у 14 тачака. У 11. тачки декларације стоји: окупиране територије Србије и Црне Горе морају се обновити, дакле, оно што су Аустроугари и Немци окупирали, а Србији се мора обезбедити слободан и сигуран прилаз мору. То је гарантовао амерички председник Вилсон 1918. године. Нама је сад одузет тај слободан и сигуран прилаз мору.

Ми нећемо никад одустати од слободног и сигурног прилаза мору. Мораћемо то опет да добијемо. Како? Откуд ја знам унапред како, али од тог циља не можемо одустати. Кад се укаже прилика, кад данашње западне силе пропадну. Ево само криза око евра и око буџетског дефицита неких чланица Европске уније, све је довела у питање. Или ће Европска унија уложити стотине милијарди евра у спашавање Грчке, или ће све пропасти. То је зачарани круг. А ја се надам да ће врло брзо пропасти и Европска унија, свакако ће пропасти пре него што евентуално Србију принуде да буде њена чланица, а мора пропасти и Америка.

Америка опстаје искључиво на штампању долара. Једина доминантна америчка индустријска грана је штампање долара. Оног тренутка кад остатак света престане да прима доларе као еквивалент вредности свих роба, пропаде Америка. Америку нема шта друго да сачува. Цела империја је заснована на доминацији долара. Дакле, од изласка на Јадранско море никад нећемо одустати. А мене можете да осудите на 100 година затвора.

Мени још спочитавате подржавање Српске демократске странке. Тачно. У почетку, то је било 1990. године, када је формирана Српска демократска странка у бившој хрватској федералној јединици, тад је била јединствена, и формирана Српска демократска странка у Босни и Херцеговини, ми припадници прво Српског четничког покрета, 1991. године Српске радикалне странке, сматрали смо да тамо не треба да формирамо своју партију, него треба сви Срби да буду уједињени око Српске демократске странке. То је био наш став 1990. и почетком 1991. године. Међутим, како је дошло до цепања Српске демократске странке на подручју бивше хрватске федералне јединице и до издвајања њеног крајишког дела од остатка странке, и како нисмо били задовољни неким аспектима политике Српске демократске странке у Босни и Херцеговини, одлучили смо да тамо формирамо своју партијску организацију.

У Босни и Херцеговини у почетку била су формирана само три огранка. У Бања Луци на челу је био адвокат Никодин Чавић, у Бијељини, на челу је био Мирко Благојевић и у Сарајеву на челу је био Бранислав Гавриловић Брне. И 1992. године смо имали само то, нигде више нисмо имали структуру наше странке у Босни и Херцеговини. Негде у мају 1992. мени долази Никола Поплашен. Он је био професор на истом Факултету политичких наука на коме сам ја раније био. Знали смо се из Сарајева. Био је истакнути интелектуалац, у оно време био је мало врше црвен, излечио се од те комунистичке болести, и ја сам ту највећи кривац, мени је изгледао као врло погодан да преузме иницијативу за формирање Српске радикалне странке Републике Српске. На сличан начин смо Радету Лесковцу поверили да формира Српску радикалну странку Републике Српске Крајине. Тамо смо имали једну подружницу у Книну, на чијем челу је био Тоде Лазић, и имали смо 1991. формирано неко језгро више Српског четничког покрета него Српске радикалне странке у Источној Славонији и ништа више. Онда је почело формирање озбиљних политичких партија. Оне су биле везане за Српску радикалну странку у Србији, односно у Савезној Републици Југославији, али имале су својеврсну аутономију и биле су регистроване у Републици Српској, односно у Републици Српској Крајини као самосталне странке.

Дакле, тај наш период подршке Српској демократској странци је трајао прилично кратко. Поновила се подршка Српској демократској странци Босне, односно Републике Српске 1996. године, јер нисмо хтели да истакнемо своје кандидате за председника републике и за члана Председништва Босне и Херцеговине, а да не бисмо делили српске гласове, истакли смо само своју листу за парламентарне изборе и освојили десет процената, а нажалост, подржали Биљану Плавшић за председника Републике, што се врло брзо показало као огромна грешка Караџићева и његових сарадника, али и наша што смо то подржали а знали смо ко је и каква је Биљана Плавшић.

Проблем за тужилаштво је што је Србија помагала западним Србима. Па тужилаштво тамо наводи чиме је све Србија помагала. Па Србија би била земља хуља и издајника да није помагала своју западну браћу. Замислите, Америка је помагала такозване контраше у Никарагви. Контраше, који су се борили против сандинистичког режима и починили страшне злочине. Никарагва је тужила Америку Међународном суду правде. Амерички суд правде је одбацио тужбу, и рекао: јесте Америка помагала али није их она помагала да чине злочине, него да освоје власт у Никарагви, отприлике тако. И сад кад се одбрана, ваљда је то било у предмету Душко Тадић, позвала на пресуду Међународног суда правде, судско веће Хашког трибунала је закључило да се тај прецедент Међународног суда правде не може овде применити, јер овде Србија мора бити одговорна што је помагала своје Србе на западу. Америка је помагала бандите, криминалце, издајнике никарагванског народа, а ми смо помагали своју браћу. Америка није крива што је помагала бандите, а ми смо криви што смо помагали нашу браћу, која су већ једном искусила крвави усташки нож у Другом светском рату, па је требало то да им се понови. А већ је почело убијање Срба по градовима, малтретирање, отпуштање с посла. У Сарајеву убијају пред сами рат, у сватовској колони, пред старом српском црквом, старијом од свих џамија у Сарајеву, младожењиног оца, Николу Гардовића. Полиција не реагује. А убица ускоро постаје један од главних муслиманских команданата у Сарајеву. Ликвидиран је тек у неком обрачуну после рата. Криминалац сарајевски.

Тужилаштво се позива и на улогу ЈНА, која је у почетку покушала да сачува целу Југославију, а онда редуковала своје циљеве на заштиту Срба, што је отворено написао и генерал Вељко Кадијевић у својој књизи. Па шта је друго могла да уради ЈНА? Ми смо осуђивали руководство ЈНА што је уопште улазила у неке сукобе у Словенији. А они су послали голоруке младиће против наоружаних словеначких територијалаца, шумара, ловачких удружења, криминалаца и тако даље. Кад кажем ненаоружани младићи, шта то значи? Имали су оружје а нису имали бојеву муницију. Представљали су глинене голубове за словеначке побуњенике. Није вам пало на памет да било кога из Словеније оптужите за тај злочин, а резолуција Савета безбедности и мандат Хашког трибунала обухватали су и подручје Словеније. Што сте то избегавали? Па бар неко из Словеније да буде осуђен за тај масакр. Нисте, наравно, вама су циљ Срби, а не било ко други.

Видите још једну ствар. У случају угрожености граница, свака би војска на свету наоружала лојално становништво у пограничним областима, свака, да се брани, да се лакше организује и тако. И шта је онда проблем што је ЈНА снабдевала српско становништво оружјем? Објаснио сам вам како смо испочетка улазили у војна складишта и износили, а после је ЈНА давала модерније оружје. После су тек Срби добили калашњикове. То је било након 1. августа 1991. године. До тада смо им доносили оне отписане, расходоване аутомате “томсон”, руске аутомате “шпагин”, пушке “М 48”, и слично наоружање. Све је то било планирано да се уништи, и чак проведено кроз документа да је уништено. Ако је задатак ЈНА био да сачува територијалну целокупност Југославије, па се показало да је то немогуће, онда спашавај шта се да спасити. И то је то редуковање циљева ЈНА. Не можемо сачувати Словенију у Југославији. Па добро, напуштамо Словенију. Чувамо оно што треба. ЈНА је страшно каснила у напуштању неких територија које нису биле српске. На пример, Вараждина. И тамо је генерал Трифуновић предао цели Вараждински корпус Хрватима, 120 најсавременијих тенкова и других оклопних возила. Уместо да то дигне у ваздух, да се с тим пробија, то је имало огромну ватрену моћ, па да каже – или ћете ме пропустити или Вараждина више неће бити као града, он предаде све. И уместо да буде стрељан на сред Београда, осуђен је на неку благу казну, и садашњи издајнички прозападни режим у Београду га потпуно амнестира. Ето и то нам се дешавало. ЈНА је каснила, ЈНА је била неспособна. Ви хвалите ту Гардијску бригаду у завршној речи, да је била елитна, имала најбоље обучене војнике. Смешно. Низашта ти војници нису били обучени, осим да држе стражу по градовима, или да буду у почасним јединицама у случају посете неког страног државника. Да није било добровољаца и територијалаца, и данас би Моторизована гардијска бригада била у блату око Вуковара.

И баш зато што нису имали обучене војнике, зато су користили тешко наоружање и онда када је то било несврсисходно. Нажалост, таква је била ЈНА и онда је ЈНА морала да прође унутрашњу селекцију. У први план су избијали способни официри, они неспособни углавном су се сами повлачили, одлазили. Када је ЈНА претворена у војску Југославије, дошло је до њеног опоравка и већ 1992. године, у време НАТО агресије смо имали заиста озбиљну војску. Толико озбиљну војску да се НАТО никад не би усудио да копненим снагама интервенише. Нажалост, државно руководство је прихватило полукапитулацију, улазак НАТО на Косово и Метохију. Српска радикална странка се једина томе доследно супротстављала и једини смо у Народној скупштини гласали против тога јер нисмо били спремни да се боримо против НАТО копнених трупа, па да онда виде какви су војници Срби. Никад се не би усудили да нападну.

Тужилаштво каже да сам био фанатични пропагандиста који је допринео противправном подухвату, да сам водио кампању мржње и подстицао кампању прогона. То су глупости. Нисам фанатични пропагандиста, моја пропаганда је била реална, заснована на чињеницама. Тужилаштво, поводећи се за својим наводним експертом Обершалом, стално би да доказује да је пропаганда ширење лажи. Код вас на Западу можда је свака пропаганда лаж, код нас није. Најуспешнија пропаганда у Србији је пропаганда заснована на истини и такву пропаганду од самог оснивања води Српска радикална странка. Увек смо српском народу говорили само истину, целу истину и ништа осим истине, и то је тајна нашег успеха и наше виталности, и то је тајна огромног поверења које српски народ има уназад. Чак и они који не гласају за нас, поштују нас због наше принципијелности, доследности, искрености и оданости циљевима за које се боримо. Кампање прогона нигде није било јер се није десио прогон који би био резултат те кампање. Прогона у Србији није било, то смо видели на примеру Хртковаца. Ниједан становник Хртковаца није депортован из Србије. Није принудно пресељен. Знате шта је принудно пресељење? Као што су Американци принудно присиљавали Јапанце из држава близу Тихог океана и смештали их у концентрационе логоре док се рат заврши, то је принудно пресељење. Знате шта је депортација? Видите на примеру депортованих Немаца из Пољске, Чешке, то је депортација. Када стигнете да понесете неке завежљаје имовине или не стигнете. А не кад три-четри пута путујете у Хрватску, па меркате коју ћете кућу заменити. То није депортација. Поготову што су се званични фактори и у Југославији и у Хрватској за то залагали. Туђман се залагао за размену становништва, Добрица Ћосић, говорили су о цивилизованој размени становништва, па ништа друго ја нисам заговарао. Цивилизована размена становништва у замену имовине. Ја нисам рекао ни када сам обећавао, када сам говорио о нашем програму, бићете протерани. Не, него ћете добити адресе српских кућа и станова и онда ћете се мењати. То не може бити кривично дело прогона. Може бити непријатно као чињеница, а то није кривично дело прогона, јер то није депортација.

Дошло је до промене етничке структуре територија, то је тачно. Али, како је почела та промена етничке структуре? Почела је тако што су Срби бежали из Хрватске чим је Фрањо Туђман 1990. године победио на изборима и тај је процес непрекидно трајао. Он траје и данас, нема повратка Срба на њихову земљу, враћа се само понеки старац, старица, да продају имовину и да оду опет у Србију, или да умру тамо на својим огњиштима, због носталгије или немогућности да опстану на другом месту. Нико се други не враћа и нема гаранција за повратак. И нема враћања српских станова и ништа ви од тога што се Србима дешавало на подручју Хрватске нисте процесуирали. Ви покушавате да процесуирате последицу једног нечовечног дела а не узрок.

Етничка структура територија се мењала и у Босни и Херцеговини, али како? Прво је почињао српски егзодус, највише из Сарајева, па из других градова, из Тузле, из Зенице, Завидовића, Маглаја, Мостара, па онда нагрне маса српских избеглица и прогнаних лица у делове Републике Српске где је још живело муслиманско становништво. И наравно, сама појава тих избеглица једна је врста притиска, али не организованог и смишљеног притиска, него објективног притиска, притиска по себи, и рат је довео до спонтане размене становништва врло често. Свака птица је летела своме јату, тамо су се људи осећали сигурније. Ако десетине хиљада Срба нагрне у Зворник са подручја Тузле и околних места, па шта ви да радите ту? Ко то може да спречи онда? И нигде нисте процесуирали ниједног муслимана због прогона Срба. Јесте овде судили Хазима Делића и Есада Ланџу, за злочине у логору Челебићи узели сте онако људе са дна друштвене лествице, да бисте дали привид равнотеже извесне, судили сте генерала Сеферовића и ослободили га, судили сте Хаџихасановића и Кубуру и дали им симболичне казне. Прво им је господин Антонети одрезао по пуне три године, колико ме сећање служи, па је Жалбено веће и то смањило на 2,5 или годину и по, шта ја знам. Па је суђен Насер Орић, првостепено на две године па ослобођен, па је осуђен Расим Делић на три године, судила га је и госпођа Латанци, па смо очекивали жалбено веће да му потпуно укине казну, да га ослободи, међутим, он нажалост, умро пре другостепене пресуде, е то вам је резултат ваших процеса босанско-херцеговачким муслиманима. А Србима доживотне робије, огромне казне, јер Срби су за све криви. Нису муслимани криви што су први формирали паравојне организације на подручју Босне и Херцеговине. Већ 1990. године формирали зелене беретке, као оружану формацију такозване Патриотске лиге. Па доводили муџахедине из арапских и других исламских земаља. Па свирепе злочине широм територија под својом контролом вршили. Кога сте процесуирали за казане у Сарајеву, за Пофалиће и друге српске масовне кланице? Никога.

У Сарајеву је градом, унутар града ишла линија фронта. Једни су друге гађали, Срби муслимане, муслимани Србе и артиљеријом, и снајперима, и другим оружјем и само су Срби криви, а муслимани нису, муслимани су се бранили, од српских варвара. И ко то може да вам поверује? Неко сасвим неупућен. Ви овим лажним пресудама које доноси Хашки трибунал настојите унапред да фалсификујете историју. Ви мислите да ће се историја писати према вашим пресудама. Не, ваше пресуде ће бити предмет историјске обраде, па ће се на вашим пресудама компромитовати овај покушај институционализовања међународног правосуђа, додатно компромитовати, већ је то компромитовано у огромној мери.

Већ сам поменуо првог дана да се тужилаштво позива на моје говоре ван опсега оптужнице, од пре 1. августа 1991. године и после септембра 1993. године. Чак се позива и на моју књигу “Идеологија српског национализма”, која је објављена 2002. године. Јер тужилаштво бауља у мраку, оно жели да ја будем осуђен, али не зна како, ни данас не зна како. Напабирчили су ту неке у почетку врло самоуверене правнике који заправо не могу да се носе са предметом, који овде декламују фразе, политичке тезе, а не могу ништа правно да уобличе, све им је испало фалш.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Господине Шешељ, ја не бих желео да држим некакве дуге говоре са своје стране, само да вам кажем да је време за паузу. Наставићемо у 17.45 и по томе колико вам је времена преостало, имате још увек сат и десет минута на располагању, тако да би требало да завршите са изношењем своје завршне речи у пет минута до седам, таква је бар теоретска прилика.

 

Секретар: Молим устаните. Можете сести.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Настављамо са радом.

Др Шешељ: Тужилаштво је у свом завршном поднеску и завршној речи нарочито инсистирало на наводној поузданости изјава које су сведоци њему давали, а те изјаве су крајње непоуздане, јер их је само тужилаштво састављало. И није их само тужилаштво састављало у време док је водило истрагу и истраживало има ли елемената за подизање оптужнице, него када је оптужница већ била готова, састављена. То је двоструки разлог што су такве изјаве непоуздане. Прво што их је састављало тужилаштво, а друго што их је прилагођавало већ подигнутој оптужници, а да вам не понављам све оне аргументе који дисквалификују разне категорије сведока којима је тужилаштво прибегавало. Тужилаштво ми спочитава што сам Туђмана називао новим усташким поглавником, што сам отварао питање ранијег геноцида над Србима, и сличне ствари. А Туђман јесте био нови поглавник, само да га не би баш потпуно идентификовали са Павелићем, уместо поглавник, он се називао врховник. То је новокомпонована реч која раније није постојала у српском језику – врховник. А све је друго било подударно, и униформе, и симболи, и обележја. Мојим речима сам тукао као хаубицом, а сваки озбиљан политичар то ради. Мој пријатељ Жан-Мари Лепен, такође је својим речима тукао као хаубицом, па га је то одржало деценијама на француској политичкој сцени и изазвало против њега одијум свих глобалиста западне Европе. Политичари који туку као хаубицом имају шанси за успех.

Шта значи вербално тући као хаубицом? Значи гађати у средиште проблема, разорном снагом мисли разбијати противничку позицију, побеђивати у дуелима са противницима, доказивати неприкосновеност сопственог политичког програма, доказивати своју супериорност у знању, политичком умећу, вештини. Све то значи гађати као хаубицом. А ја овде, у хашкој судници, већ девет година гађам као хаубицом. Ви сте, ваљда, свесни колико сте растурени као тужилаштво, ваљда и судско веће је свесно одавно на каквим се мукама налази. Е, то је хаубица. То је тешка артиљерија. Ја сам тукао хаубицом од 203 милиметра. И због тога сте сви разорени, и Хашки трибунал у целини, и ова лажна оптужница против мене, и судско веће које је у раскораку између онога што му налаже савест, правничко знање, и онога што му налажу газде Хашког трибунала. Ви испливајте из тога како знате и умете, мене то не интересује.

Тужилаштво на једном месту износи како сам у једном говору рекао да у случају поделе муслимани имају право на 18 одсто Босне и Херцеговине, а то је чињеница. По катастарским књигама Срби су имали 74 одсто власништва над земљом, зато што и у време турске окупације, српски православни народ живео је на селима, а муслимани су били концентрисани у градове. Представљали су посаде турских утврђења, представљали су градске занатлије, трговце, и тако. И немају власништва над земљом. Кад су укинути кметовски односи, остали су без тога. Краљевина Југославија је чак чак муслиманским беговима надокнађивала вредност земље коју су изгубили укидањем кметства. Ваљда знате шта је кметство? Кад сељак ради на својој земљи а има обавезу да властелину одваја одређен део својих прихода, као да је земља властелинова а не сељакова. Као да земља није онога ко је обрађује, него онога који има власт и утицај. Дакле, нема ту грешке никакве. Муслимани су заиста имали 18 процената по катастарским књигама, 74 одсто су имали Срби, а остало су имали Хрвати.

Спочитава ми се касније да сам Вуковар називао најјачим усташким упориштем. Па, то је истина. Вуковар је био најјаче усташко упориште. Према хрватским подацима, 1.600 добровољаца из свих делова Хрватске ушло је у Вуковар да се супротстави снагама ЈНА. Дакле, с једне стране смо имали високо мотивисане и усташком идеологијом задојене хрватске борце, а с друге смо имали једну полутрулу ЈНА. А Вуковар је српски град, одувек је био српски, мада последњи резултати пописа уочи рата су показивали да Срба има испод 50 одсто. А томе треба додати и оне који се изјашњавали као Југословени, јер су махом Срби у питању, и оне који су морали под разним притисцима ранијих деценија да оду из Вуковара. Тужилаштво опет, ваљда да би ме увредило, каже да сам био самозвани војник, носио униформу и панцирну кошуљу. Ја никад у животу нисам носио панцирну кошуљу. Никада. Јер сам и на тај начин вршио морални утицај на борце, чак критиковао официре који носе панцирну блузу, а сви њихови војници немају панцирну блузу. Такав официр не може да има ауторитет међу својим војницима. Ја никад нисам носио панцирну блузу, јесам униформу. Униформу сам носио од 1. октобра када је проглашено стање непосредне ратне опасности до повлачења ЈНА из Босне и Херцеговине, односно до формирања Савезне Републике Југославије.

Био сам војник отаџбине и сматрао сам се војником отаџбине. И данас сам војник отаџбине иако не носим униформу. Борим се против овог зла, Хашког трибунала, против најгорих српских непријатеља који су ову нелегалну институцију формирали. И данас сам војник отаџбине. Али, после стварања Савезне Републике Југославије униформу нисам облачио. Фронтове сам обилазио у цивилном оделу, што не значи да сам био ненаоружан. Увек сам имао пиштољ за појасом.

Тужилаштво инсистира на српском преузимању власти у општинама Босне и Херцеговине и подручју бивше хрватске федералне јединице. Срби јесу преузимали власт у свим општинама у којима су могли, а то исто су радили и Хрвати и муслимани. Где год су муслимани на подручју Босне и Херцеговине били у стању да преузму власт, они су преузимали. Малопре сам изгледа направио једну грешку, после сам се сетио: није онај муслимански генерал Сеферовић, него Сефер Халиловић. Чини ми се да сам направио грешку, није битно сада. Онај што је ослобођен. Па, шта су муслимани урадили у Зворнику? Потпуно преузели власт. Још 1991. су тамо формирали јединице зелених беретки. Из полицијских магацина и територијалне одбране наоружали локалне криминалце. Прво су муслимани заузели Зворник, па су га Срби преотели. И по свим тим градовима је било – или ће Срби превагнути или муслимани. Вама је проблем само где су Срби превагнули. Тамо где су муслимани превагнули, за вас је то природно јер ви сматрате да је такозвана Армија Босне и Херцеговине регуларна војска Босне и Херцеговине, а да је Војска Републике Српске паравојна формација. И ви отворено тако наступате у свим процесима који се овде воде.

Армија Босне и Херцеговине се лажно представљала. То је била искључиво муслиманска војска, с понеким Хрватом у својим редовима, али Хрвати су имали своју војску, војску Херцег-Босне, Хрватског већа одбране, како су то звали.

Дакле, ниједна војска није била војска Босне и Херцеговине иако се муслиманска лажно представљала. Свака нација у Босни и Херцеговини имала је своју војску. Њихови официри су из исте школе, из југословенских војних академија, и Сефер Халиловић, и Хаџихасановић, и Кубура, исте су војне академије завршили које је и Ратко Младић и други српски официри. Једино ти криминалци које је Изетбеговић у почетку рата мобилисао у Сарајеву, почевши од Јуке Празине до осталих, нису завршили војне академије, али сам Изетбеговић после годину-две дана морао је да их се отараси, па је неке ликвидирао, неки су побегли, попут Јуке Празине, који је приступио Хрватима у Мостару, па одатле отишао у западну Европу, ваљда је негде у Белгији на аутопуту убијен. Стигла га муслиманска обавештајна служба АИД. Превише је знао и био сувише опасан. А тај Јука Празина на почетку рата је присуствовао седницама Председништва Босне и Херцеговине, крњег председништва. Кад је реч о Председништву СФРЈ, увек кажете крње председништво. А што када је реч о Председништву Босне и Херцеговине не кажете крњем председништву, када су га српски чланови напустили, Никола Кољевић и Биљана Плавшић. Што вам оно није крње? Где је ту принципијелан приступ?

Кажете да су шешељевци на лошем гласу. Где су на лошем гласу? У хрватској и муслиманској пропаганди, или фама волат, гласине круже, овакви су онакви су и тако. Па пазите, мене прво прати одијум некадашње комунистичке јавности, као најистакнутијег антикомунистичког дисидента. Једини сам у комунистичко време отворено за себе говорио јавно да сам антикомуниста. И други који су већ били антикомунисти устручавали су се да тако јавно кажу, него би да поправљају социјализам, да раде ово, да раде оно. Ја сам једини рекао – ја сам антикомуниста. И ти медији су сви били под комунистичком контролом и стварали о мени лошу слику у јавности. То још у комунистичко време. А кад сам формирао Српски четнички покрет, није реч само о муслиманским и хрватским медијима, него и о српским, одијум је био двоструко јачи, јер су комунисти деценијама четнике приказивали као фашисте, као кољаче, а заправо су четници били антифашистичка снага у Другом светском рату. Нису они били екстремисти, него су комунисти били екстремисти. И онда када је избио рат, та фама се даље ширила, међутим, нема ниједног случаја да су Хрвати или муслимани оптужили неког добровољца Српске радикалне странке, такозваног шешељевца за ратне злочине. Ниједног случаја. Падали су наши добровољци у хрватско заробљеништво, углавном ако би били рањени. И сви су били размењени. Ниједан није суђен. Тако исто кад је реч о муслиманима. Ниједан верски објекат добровољци Српске радикалне странке нису срушили. Кажете да је неки Врањанац срушио Римокатоличку цркву у Невесињу. Прво нисте доказали да је Врањанац био српски радикал, нити ико може да га идентификује. А што ту Римокатоличку цркву у Невесињу нисте ставили у оптужницу? Шта ви то радите? Нема тога у оптужници. Ви да сте мислили да је то заиста тако, ви бисте то пре свега у оптужници написали. Никад ниједан верски објекат нисмо ни срушили ни оштетили, никада. И увек су верски објекти рушени онда кад су борбе увелико завршене. И ко је то радио? То сад нека истраже други органи, не само ви, нека то истражују и српски органи. Али на хрватској и муслиманској страни да се истражује.

Тужилаштвво је недоследно у разним процесима. У предмету Мркшић и остали није доказано постојање удруженог злочиначког подухвата, а код мене постоји наводно удружени злочиначки подухват поводом онога што се десило у Вуковару. Дакле, командант Моторизоване гардијске бригаде и његови најистакнутији официри нису у удруженом злочиначком подухвату а ја јесам. Ја који сам био кад је Вуковар ослобођен, који сам био у Книну, и у Бенковцу сам био тих дана, имате видео снимак из Бенковца.

Даље, у пресуди Мркшићу, одбачена је оптужба о кривичном делу по члану 5 статута, о злочину против човечности. Тамо је прихваћено да је реч о злочину кршења закона и обичаја рата по члану 3 статута. А код мене је злочин против човечности, Мркшић и остали су осуђени због стрељања ратних заробљеника, а ја због стрељања цивила на Овчари. Па ко је стрељан на Овчари? Доказано је да је више од 80 посто ратних заробљеника стрељано, не рачунајући оних седам странаца који никад нису идентификовани. Има ту један турски назив који нам је остао, он би значио нешто као лумпенпролетаријат. Дакле људи без неког угледа у средини у којој живе, сиромашнији, беспосличари, склони криминалу, махом ситном криминалу и тако даље. Такав је избор прављен, и у том избору је помогла Весна Босанац, да се стреља 200 људи, 200 Хрвата, али да то и по хрватском мишљењу буде најмања могућа штета за Хрвате у целини. Нико угледнији није стрељан, нико на командном положају није стрељан, значи ни организован. А ви добро знате ко је тај злочин организовао.

Непрекидно понављате лаж да је Жућа, Војин Вучковић Жућа био командант добровољаца Српске радикалне странке у Зворнику. Овде смо имали безброј доказа. Чак има у изјавама муслиманских шефова полиције из Зворника, да је Жућа заједно са својим братом Душаном Вучковићем Репићем, Мирославом Богдановићем и Милорадом Улемеком Легијом, дошао аутом у Зворник пре почетка сукоба и да су их муслимани ухапсили на барикади. И да су их претукли. И да их је после један од тих муслиманских полицијских шефова Фадил Мујић ослободио, да би за узврат Срби њему омогућили преко Србије да се извуче из Зворника. И сад ви доказујете да је њих Ранкић довео. Ранкић није ни био у Зворнику. И то вам је рекао у сведочењу. Ви имате писмени доказ да је Ранкић поднео оставку на чланство у ратном штабу још у децембру 1991. А оно кад сте трговали, кад сте лицитирали, кад сте обећавали, могли сте какве хоћете изјаве прикупити. Да сте одржали она обећања која сте у почетку давали лажним сведоцима, ви бисте можда имали успешан процес. Можда би мени било много теже да раскринкам та лажна сведочења. Овако, слагали сте сопствене сведоке, и то вам се разбило о главу. Па и с криминалцем најгорим кад се о нечему договарате, морате да испуните своје обећање, иначе вам све пропаде. А ви сте хтели да будете већи криминалац од ноторних криминалаца. Разбило вам се о главу.

Слагали сте такође да су прво аркановци ушли у склониште у муслиманском насељу Хрид у Зворнику, па потом и шешељевци, да су из склоништа аркановци извели мушкарце, а шешељевци жене и децу. А доказ је у спису, и изјаве сведока говоре сасвим другачије. Само су аркановци ушли у склониште и истерали све из склоништа па одвојили мушкарце и стрељали, а разјурили жене и децу, па су тек на улазу у центар Зворника припадници Српске радикалне странке прихватили те муслиманске цивиле и покушали да им помогну и деци да обезбеде неку храну и тако. Што лажете да су шешељевци улазили у склониште? Где вам је то у спису? Који то доказ имате? Коју то изјаву имате? То сте слагали сад у завршној речи, нисте ни покушали да лажете о томе у току процеса. Ко вас скупи тако с коца и с конопца, да обављате прљави посао у овом процесу, ја не могу да схватим.

Позивате се на Младићев дневник, где Младић на једном месту бележи како му је, да ли Марко Павловић или неко други из Зворника, рекао на састанку на Палама, да су се шешељевци и аркановци показали добро у борбама у Зворнику. И шта то значи? Прво, Младић тада није био у Босни и Херцеговини кад су биле те борбе, није био никакав командант. Није ни постојала војска Републике Српске, постојала је ЈНА. У јединицама ЈНА били су прикључени наши добровољци. Нашим добровољцима је заправо командовао командант резервног састава милиције, полиције, Војислав Јекић. Имате у једном мом интервјуу на Радио Лозници, где ја то помињем. То сте ви уврстили у спис а не ја. То је интервју негде из 1993, 1994, које ли године, није битно. Много пре подизања оптужнице. Јесте, била је група од стотинак добровољаца Српске радикалне странке, били су прикључени резервном саставу полиције, и командант тог резервног састава био је Војислав Јекић. После, кад је освајан Кула град, онда је свим српским снагама командовао потпуковник Ступар, садашњи пуковник. То је једина истина. И на то указују спис и транскрипти са процеса.

Неколико пута помињете да је сведокиња 1062 оповргла изјаву коју је дала муслиманским властима 2003. године. Па и ви се, господо, ваљда сећате како је то јадно овде изгледало у судници кад сам је ухватио у лажи, а био сам врло обазрив према њој, зато што су јој убијени и муж и два сина, крајње образрив. Нисам покушао ничим да је повредим. Испитивао сам је оно што је најнужније, и потегнем тај документ, и она на лицу места (јер није била припремљена за то, и њу су спремали муслимани за сведочење, али није била припремљена за ово питање) каже – није потписивала, није то њен потпис. Па јесте потписала, јесте њен потпис и ви то знате. А тај сте ми документ ви дали. Није то била ваша обавеза. Кажете да су после заузимања града Зворника, добровољачке јединице постале део полиције територијалне одбране. И то није тачно. Где вам је доказ у спису? Добровољачка јединица Српске радикалне странке се повукла. Неколико појединаца је остало. Ја знам за једнога да је остао, али шта то после има са Српском радикалном странком. Он је остао на своју руку, и нашао посао, или у територијалној одбрани или у полицији. Било је наших чланова из Малог Зворника, који су се запослили тако у Великом Зворнику. Неки људи из Гогићеве групе били су у овој јединици наших добровољаца из Лознице, којом је командовао Цветиновић, Драган Цветиновић Стене, после проглашен за српског четничког војводу. И шта сад ми ту можемо, ако је неко био наш добровољац па више није, па отишао негде друго. Али платни спискови које сте ми ви дали, које сте тамо комплетне запленили, говоре да више нема после 26. априла добровољаца Српске радикалне странке у Зворнику и да их нико тако не третира. На страну то што сте слагали да сам ја Жућу пресељавао у Скелане и његове Жуте осе, а Жућа никад није био у Скеланима.

Зашто сам инсистирао на оној намерној грешци преводиоца у погледу песме која је овде имитована? Та песма је више пута пуштана у овом процесу, а једном и у току мог сведочења у процесу Слободану Милошевићу. Маршира група војника и у средини групе човек са четничком шубаром, са четничком заставом. Војници су у такозваним СБ униформама, што значи да су резервисти или војници Гардијске бригаде или ко зна који војници, ко зна у ком је то делу Вуковара, да ли је то у сектору Југ или у сектору Север. Неко је очигледно то режирао и војници певају “Аој Слобо, шаљи нам салате, биће меса, клаћемо Хрвате”, а ваш лажни преводилац преводи, сасвим другачије. “Ој Хрвати ал’ ће мо вас клати, пола клати пола псима дати”. Јесу песме обе огавне, али су потпуно различите песме: Е сад, зашто сам ја инсистирао да је то важно да се разграничи. Прво, они војници који су певали “Аој Слобо шаљи нам салате”, нису никако могли бити добровољци Српске радикалне странке. Прво, видимо по униформама да нису јер су наши добровољци добијали нове новцате маскирне униформе из складишта ЈНА, а ове су већ у то време застареле униформе. Друго, никада добровољци Српске радикалне странке не би певали песму која чак на овај начин афирмише Слободана Милошевића, аој Слобо. Они би певали. Ој Шешељу, шаљи нам салате, или Ој Војводо, шаљи нам салате, да су уопште то певали. Можда су певали и много горе од тих песама, али ви то нисте утврдили, ко ће сада улазити у то, шта се све певало на противничким странама. Погледајте какве песме и данас Хрвати певају, овај њихов Томсон, најистакнутији национални певач шта пева. Није то важно.

Српским добровољцима из Српске радикалне странке, још су свеже успомене на то да ме Милошевић хапсио више пута 1990. године. Ја сам три пута био осуђен. Ја сам се из Милошевићевог затвора кандидовао за председника Републике и одмах добио 100 хиљада гласова, на основу само једног представљана на телевизији. И што је најважније, наши добровољци су певали читав низ ругалица о Милошевићу, попут песме “Бранковић је устао из гроба, сад се зове Милошевић Слоба”, па онда “На бандери насред Теразија виси Слоба, кука милиција”, “Мани Слобо твоје партизане, четници ти отаџбину бране”. Ја имам огромно поштовање према Слободану Милошевићу за све оно што је овде урадио бранећи себе и српски народ пред овим нелегалним Хашким трибуналом. Имам пуно поштовање према његовој мученичкој смрти. Ми смо овде постали искрени пријатељи, за то време колико смо се дружили. Никада раније нисмо били пријатељи. Али овде вам говорим неке чињенице, које не вређају ни Милошевића, него само те чињенице показују колико је ваша оптужница са свим пратећим елементима на лажима заснована. Не можете против чињеница. Где добровољци Српске радикалне странке да певају о Милошевићу, осим подругљиве песме. Где добровољци Српске радикалне странке да носе црвену петокраку на својим униформама. То је незамисливо.

Проблем вам је Славко Алексић, а што не нађосте бар један једини злочин који би се могао њему приписати? Он је негде изјавио, ви сте то цитирали, да је 21. априла 1992. године ступио на Јеврејско гробље и чистио Грбавицу. Шта значи чистио Грбавицу? Чистио од муслиманских снага, то је војни израз и када се заузме нека територија, треба да се врши чишћење терена да би се сви евентуални џепови отпора ликвидирали. А муслимани никад нису протерани са Грбавице. Ја сам више пута посећивао Грбавицу код Шопинга у Грбавици 2 сам се једном затекао кад је велика група цивила, међу њима већина муслимана чекала следовање хлеба. Војска Републике Српске је сваког дана обезбеђивала за сваку породицу одређену количину хлеба. Ту су заједно у реду чекали и Срби и муслимани. Ја сам се ту задржао скоро сат времена причајући са онима које сам познавао пре рата којима сам био у добрим односима и тако. Е сад, било је злочина и на Грбавици, а злочине су вршили криминалци. Ако је неки од тих криминалаца, био повезан са неким из врха власти, онда то истрага и суд треба покажу. Али са Славком Алексићем није био у додиру ниједан од тих криминалаца.

Нападате и то што су Срби наоружавани. Србија их наоружавала, ЈНА их наоружавала. А ко је наоружавао Хрвате и муслимане? Што нисте оптужили неког истакнутог немачког политичара што је огромне количине наоружања и складишта бивше Источне Немачке испоручио Хрватима? То је оружје руске, односно совјетске производње. Што нисте оптужили неког мађарског политичара који је испоручивао оружје Хрватима и било ког другог. Помињали сте онај митинг који сам држао на Плитвичким језерима, тамо смо ишли као цивили. ЈНА је покушала да нас спречи. Велики број барикада које је припремила ЈНА сам заобилазио тамо. Држали су оружје на готовс, тешке митраљезе на борбеним возилима, са реденицима који су се сијали на пролећном сунцу. И кад смо све успешно обавили вратили смо се у Книн, Милан Бабић ме је похвалио пред Миланом Мартићем и Милан Мартић ми је поклонио калашњиков, и то калашњиков који је он истог или претходног дана запленио од локалних Хрвата у Книну, којима су калашњикови са комплетима муниције достављани у џаковима са брашном. Добио сам на поклон калашњиков мађарске производње, нов новцат.

Шта се још десило? Враћао сам се за Београд са Александром Стефановићем у ауту. Ја сам возио своје ауто “тојоту королу”, он је седео на седишту поред мене. И направимо неку грешку код Добоја и скренемо према Тузли, и прошли смо кроз Тузлу, где је могла на сваком кораку да нас заустави муслиманска полиција и договорили се ако нас случајно зауставе одмах пуцамо да што скупље продамо своју кожу. Рат у Босни још није избио. Али, смо знали шта нас чека ако нас негде ухвате. И прођосмо без заустављања кроз Тузлу, од Тузле према Бјељини и тад смо већ били сигурни. Ето, с том аутоматском пушком коју сам држао испод ногу, испод седишта. Дакле, опет једнострано – ко је наоружавао Србе? А ко је наоружавао Хрвате и муслимане и ко је први почео да се наоружава? Да и то видимо.

 

Потенцирали сте пример Хртковаца као наводног места из кога су протерани Хрвати, депортовани. А видели смо већ да ниједан Хрват није напустио Хртковце а да није претходно заменио имовину. Али, било је протеривања Хрвата са подручја Србије. Кад су ушле НАТО трупе на Косово и Метохију протерани су Хрвати из Јањева, којима је било неподношљиво да живе под албанском влашћу. И они су напустили сву своју имовину и главом без обзира побегли у Хрватску, а онда су их Хрвати насељавали у напуштене српске куће и станове. На пример, цело село Миоковићево, у западној Славонији, насељено је тим јањевским Хрватима који су избегли пред Албанцима. Ето вам пример депортације. Што то нисте процесуирали?

Тужилаштво још говори о неким отежавајућим околностима и сада долазимо на подручје где се ја потпуно слажем са тужилаштвом. Потпуно се слажем да нема никаквих олакшавајућих околности у мом процесу, никаквих. Постоје само отежавајуће околности. Моје понашање у притвору и пред судом, то је прва отежавајућа околност коју напомиње тужилаштво. Ја се потпуно слажем. Ја презирем овај суд и презирем затворску управу, и користим сваку прилику да напакостим суду и да напакостим затворској управи, и секретаријату и тужилаштву. И ту ваљда нема никаквих тајни. Видите како сам кооперативан, како се слажем са вама.

Даље, кажете као отежавајућу околност, да сам користио суђење као политичку говорницу. И то је тачно, јер ово је превасходно политички суд. Па, како ја да се супротставим овом суду и овом тужилаштву, него политичким говорима који ће бити паметнији, умнији од ваших говора, и где ћу вас тући као хаубицом и где немате никаквих шанси у сукобу идеја, у сукобу правних аргумената, у сукобу правних принципа? Немате никаквих шанси против мене. Остала вам је само гола сила. Ја вас, ето, изазивам, и вас судије и вас тужиоце, да ту голу силу примените до крајњих граница, да не оклевате у томе.

Кажете да сам износио програм српске националне надмоћи. Па јесам, и то је тачно. Ви тврдите да је то отежавајућа околност, немам ништа против. И јесмо ми Срби национално надмоћни. Који би други народ на свету издржао све ово што су Срби издржали, који би други народ на свету одолео свим овим мрачним силама којима одолева српски народ, мали српски народ? Па, ја српску националну надмоћ доказујем и у овој хашкој судници. Као истакнути српски националиста са вас черупам перје, лети вам перје небу под облаке, нисте ми ни до колена. Растурих све чега се дохватим, нико ми не може ништа. Разарам Хашки трибунал у целини. Објављујем имена заштићених сведока на свом интернет-сајту, изазивам вас да ме судите и за непоштовање суда, да се десет процеса против мене води. И ништа ми не можете, јер сам и морално и интелектуално надмоћнији.

Против мене лека нема. Ви само можете да ме убијете, и онда ће се и мој гроб борити против вас. Ви не разумете уопште шта то значи. Разумећете. Е, то вам је као оно што су Американци одглумили да су Осаму бин Ладена бацили негде у Тихи океан, да му се не би знало за гроб. Иначе су му тело однели у Америку на вишеструке анализе. Е сад, ви мене не можете после смрти одвући негде у океан и бацити, мораћете ме вратити у Србију и мој ће се гроб борити против вас. Борба се наставља.

Као отежавајућу околност наводите да сам ометао правилно функционисање суда. Овај суд никада није правилно функционисао, ни у једном процесу, а поготово не у овом. Какво је то правилно функционисање суда где притвор траје више од девет година, па се онда и ви и судско веће позивате на праксу Међународног суда за Руанду? Али, у Африци се примењује Афричка декларација о људским правима, а у Европи се примењује Европска декларација о људским правима. Да видимо има ли у Европи неки преседан да притвор тако дуго траје. Па сте ме онда спречили да изводим доказни поступак одбране. Ускратили сте ми права на основу члана 21 статута. А колико сте ме све са другим појединачним стварима малтретирали, то више не може ни да се наброји, од првог дана откад сам се овде појавио.

И није било потребе да оспоравате као олакшавајућу околност то што сам се ја наводно предао Хашком трибуналу. Нисам се ја никада предао. Ја сам у Хаг путовао 24. фебруара из сасвим другог разлога. Ја сам српском народу на више митинга обећао да ћу реализовати неки пројекат са холандском краљицом. И зато сам путовао у Хаг. Нисам уопште имао намеру да се предам. И кад се авион појавио на аеродрому главног града Холандије Амстердама, успостављен је онај коридор повезан са излазом из авиона, и одједном посада је рекла да аеродромска полиција инсистира да ја први изађем. Ја сам мислио да је то због званичних почасти, да ме тамо чека почасна гарда, да ће се интонирати химне, да ће се нешто слично десити. Кад ја излазим из авиона, или негде на почетку коридора, чека ме неколико холандских полицајаца. Један одмах узе ми из руку зимски капут да ми претреса, а неки човечуљак, метар и жилет висок, поче да ми чита налог о хапшењу. Ја одмах угледах она врата која директно из коридора воде на аеродром, нагло отворим та врата, истрчим доле низ степенице на аеродром, кад тамо стотинак полицајаца ме окружи и скеба ме, нисам имао никаквих шанси. Стрпаше ме у полицијско возило и у Шевенинген. Према томе, ту нема никаквих олакшавајућих околности, нити ја на њима инсистирам. А овде сам све учинио да вас растурим, и данас то чиним, с крајњим физичким напором можда, али са огромним уживањем у тој улози.

Е сад, тужилаштво предлаже казну од 28 година затвора. Наравно да не постоји никакав правни основ за било какву осуђујућу пресуду. Али вама правни основ и не треба. Да видимо која би казна била најпримеренија. Ако ми изрекнете 28 година, ја немам никаквих шанси да ту казну издржим до краја, а кад имате у виду колико сам ја енергичан противник Сједињених Америчких Држава и њихове глобалне хегемоније и доминације, колико сам непомирљиви непријатељ Северноатлантског пакта, колики сам противник Европске уније, и кад имате у виду колико мрзим Хашки трибунал, колико мрзим све хашке судије, све хашке тужиоце, онда је једина примерена казна доживотна робија. Али ако ми изрекнете доживотну робију, то је једина шанса да до краја одслужим казну, јер шта год бисте друго изрекли, ја не могу да одслужим, и чему онда то? Ово је најелегантније.

Наравно, ви ћете то морати на неки начин да образложите. А шта вас то кошта. То су образлагали и у другим хашким пресудама. Све су те пресуде, кад је реч о осуђеним Србима, препуне разноразних глупости и лажних доказа, лажних изјава, као да је проблем да се то и у овом случају ради. Ви имате стручне службе које то пишу. Некад је тешко уједначити оно што различити људи пишу. Чак има контрадикција, то сам читао у овој пресуди Србима првостепено осуђеним за наводне злочине на Косову и Метохији у току бомбардовања. Па, пошто је пресуда у четири тома, у једном тому се заступа једна аргументација, а у другом тому сасвим супротна тој, јер су различити људи писали, а они који су то на крају редиговали нису приметили главни проблем или га нису схватили. Дакле, то није никакав проблем, папир трпи све. У дилеми да поступите часно, савесно, да се докажете као прави правници професионалци, или да послушате газде овог Хашког трибунала, најисплативије је да послушате газде, и најизгледније, и с моје стране најочекиваније. Уколико ускоро умрем, и то морам да вам кажем, ја забрањујем над мојим телом да се врши обдукција. Обдукција може да се врши само у Београду, ако моја породица затражи, и никако не на Војномедицинској академији. То сам морао да вам нагласим за сваки случај.

И још једну ствар морам да урадим, бар формално, да бих вас ставио на још веће муке. Ја на крају ове завршне речи захтевам да укинете притвор, са аргументом да више нема ниједног разлога за притвор. Који могу бити разлози за притвор а кој и овде не постоје? Не постоји опасност да побегнем. Зашто бих бежао и где бих бежао? Не постоји опасност да утичем на сведоке, јер су сви сведоци оптужбе одавно саслушани. И не постоји опасност да поновим кривично дело за које ми се овде судило. Зашто не постоји та опасност? Зато што нема ратног стања на Балкану. А ви сте надлежни само за она кривична дела која су извршена у ратним околностима, везано за рат. Ви немате надлежности за нека друга кривична дела. Не очекујем ја од вас да донесте одлуку у којој се прихвата мој захтев. Знам ја да ћете ви то одбити, али вас стављам у позицију да морате о томе да одлучујете и да одбијете. То је суштина овога што ја сада износим.

Ја сам веома задовољан овим суђењем, иако сте ми ускратили бројна процесна права, иако сте ме спречили да изводим доказни поступак одбране. Ја сам овде на примеру сопственог процеса доказао да је Хашки трибунал нелегалан, да је антисрпски, да се служи лажима, најпрљавијим манипулацијама, и да није никакав допринос у успостављању правде, него успостављању безакоња и неправде. Да представља оружје тоталитаризма као новог светског поретка које је много горе од Хитлеровог нацизма. И ја на основу тога одох одавде директно у славу, Српска радикална странка ка политичком тријумфу на предстојећим изборима.

Мени је та Српска радикална странка важнија од самог живота. Нисте успели да је сломите иако сте покушавали све што сте могли. И мораће да остане разочаран и Морис Гордо Монтањ и сви његови пријатељи и сарадници западних обавештајних служби. Ви заправо ништа нисте урадили, али сте помогли мен, претходно обичном човеку, да постанем једна величина у сваком будућем проучавању међународног кривичног права и у сваком писању уџбеника из међународног кривичног права. Ево, ја бих с тим завршио. Чак сам мало краће говорио него што је требало, десет минута краће.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Тако је. Да ли тужилаштво, можда, у складу са правилником жели да изнесе неку аргументацију у оквиру реплике?

Тужилац Маркузен: Часни суде, као што је оптужени и сам данас рекао, он је користио ово суђење као јавну политичку говорницу, он је наставио своје пропагандистичке аргументе којима покушава да оправда своје криминално деловање и наставио је да заступа одмазду против невиних људи. Он је изнео лажне тврдње о постојању завера. Тврдио је да његово суђење није било фер, напао је тужилаштво, судије и овај суд и изнео је низ тврдњи које нису утемељене у записнику. Ништа од тога не односи се на његову кривицу за тачке оптужнице. Његова завршна реч није укључивала никакву правну аргументацију или аргументе који се односе на чињенице у односу на које би тужилаштво морало да изнесе неку реплику.

Часни суде, тужилаштво је доказало кривицу оптуженог за тачке оптужнице и ми тражимо да донесете пресуду да је он крив у складу са тиме, и да одредите казну која одговара многим жртвама које су пропатиле због његовог понашања. Што се тиче његовог захтева да буде условно пуштен на слободу, ви сте оптуженом више пута рекли да мора имати гаранције државе. Он то није учинио, али и те како је тога свестан и нема сврхе да он у овом тренутку поново треба да задовољава било какве захтеве.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: Хвала лепо тужиоцу. Да ли је оптужени, који има право да каже последњу реч, желео нешто да дода?

Др Шешељ: Слушао сам све до сада на превод. Па, морао бих једну ствар на крају да додам. Ја сам у току овог процеса имао велики хендикеп, и због тога дубоко жалим. Ја сам очекивао да ћу у овом процесу имати наспрам себе неке способне тужиоце, неке истакнуте правнике, неке интелигентне људе. И да ће то бити онда дуел на равној нози. Нажалост, ја сам овде у судници против себе имао слабо образоване људе, никакве правнике, никакве професионалце, људе без икаквих моралних скрупула. И то је тај хендикеп који сам све време осећао, и то је, по мени, помало умањило вредност овог процеса.

Овај би процес био много лепши да смо ми могли да водимо борбу на равној нози. Њих 10, 20, колико их је било, и питање колико је уопште у тужилаштву радило на овом предмету, нису ми били ни до колена. И као да их нисам много ни примећивао у судници. Разбио сам им у парампарчад сва лажна сведочења, све наводне доказе, и они и даље тртљају да сам крив за злочине, да сам одговоран, да сам за ово, за оно, и само гомилу глупости овде износе. То је тужно на шта се свела међународна правда, а ја сам радостан што је овај први покушај успостављања међународног правосуђа након Нинбершког процеса овако неславно пропао. И што је највише компромитован процесом који се против мене води.

Председавајући судија Жан-Клод Антонети: (на француском)

Др Шешељ: Ја уопште немам превода.

Председавајући судија Жан Клод Антонети: У реду, поновићу. Рекао сам да у складу са правилом 87 Правилника о поступку и доказима сада проглашавам ово суђење завршеним. Судско веће ће размотрити све иза затворених врата и када будемо све размотрили, издаћемо налог о распореду како бисмо изнели пресуду. Захваљујем. Сада смо завршили са радом.

Секретар: Молимо устаните.

 

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер