Pravoslavna civilizacija i naše vreme - da ne zaboravimo gde nam je mesto

Bog je Logos, smisao. Pre svega smisao života – čoveka uopšte i svakog od nas kome je stalo do smisla, dakle koji veruje; zatim svih ljudi, odnosno ljudske zajednice; i na kraju života uopšte. On je i smisao mirozdanja, vaseljene, kroz koju, stvaralačkim darom od Boga, saučestvujemo u pronošenju smisla, i u zajednici sa Bogom, tvorimo njenu samosvest.

Vera je i najpouzdaniji i najbolji način da se formulišu, šire i čuvaju opšteljudske (civilizacijske) vrednosti i moralni principi.

Vera je i imanentna potreba ljudske ličnosti.

Može se verovati u različite, efemerne i nekonzistentne stvari. Ali, onda nam izmiče smisao, a ni opstanak nam nije siguran. I smisao spoznajemo i svoj opstanak sigurno i trajno štitimo jedino verom u Boga.

Vera u Boga ne protivreči nauci i stvaralaštvu. Naprotiv, ona ih čini efikasnijim, korisnijim i pravednijim.

Dobro i zlo su, od Adama, specifičnost čovekovog postojanja i duha. Životinjski svet uspešno opstaje i bez ovih pojmova. Bića koja nemaju razuma uvek deluju u skladu sa opstankom vrste. Jedino čovek, i za najtrivijalnije postupke, mora da donese svesnu odluku. On može da pogreši, da bude zao i da sam ugrozi svoj opstanak i opstanak ljudske vrste. Vera ga štiti od greha, zla i samouništenja.

Vera u Boga podrazumeva i pokoravanje Božjem Zakonu.

Božji Zakon je najviši i najopštiji zakon. Zakoni prirode su, po prirodi stvari, u saglasnosti sa Božjim Zakonom.

Mojsije je primio Zakon u obliku 10 zapovesti, kojima su zabranjena, odnosno ograničena sva čovekova ponašanja koja vode grehu i zlu.

Pokazalo se da odredbe Zakona, formulisane kao negativni program, nisu dovoljne. Čovekov pad se nastavio i zlo je zapretilo da ovlada čovečanstvom i uništi ga.

Hrišćanska vera postaje vera u Sveto Trojstvo i ukazuje na put spasenja.

Naš Spasitelj, Isus Hristos, Sin Božiji, čija pojava među ljudima dokazuje bezgraničnu dobrotu i ljubav Božiju prema ljudima – svojoj deci, i spremnost da učini sve za njihovo spasenje i sadejstvo sa Bogom u širenju stvaralaštva i smisla, svojom dvostrukom prirodom, svojim učenjem, svojim primerom i svojom žrtvom, krunisanom Vaskrsenjem donosi pozitivni program – put Spasenja, najsavršeniji i najmoćniji putokaz za čoveka i čovečanstvo.

Sveti Duh nadahnjuje proroke i svetitelje, najdostojnije među nama, koji su već u zemaljskom životu obezbedili Carstvo Nebesko. A nadahnjuje i sve nas, kada u molitvi, liturgiji i Svetim Tajnama, opštimo sa Bogom.

Srž učenja i pozitivnog programa Isusa Hrista sadržana je u jednom pojmu – ljubavi i dve nerazdvojne zapovesti koje nas upućuju na bezgraničnu, svestranu i potpunu ljubav prema Bogu – Logosu i idealu dobra i ljubav prema bližnjemu kao preduslov opstanka, stvaralaštva i spasenja.

Hrišćanska ljubav podrazumeva i žrtvu.

Stvaralaštvo je kolektivni čin, i bez ljubavi, što znači i bez solidarnosti, milosrđa i društvene pravde, ono ne može biti potpuno i pobedničko, odnosno ne može obezbediti opstanak i spasenje.

Pojava i učenje Isusa Hrista je najveći duhovni iskorak u istoriji čovečanstva, a hrišćanska vera je najveća, odnosno jedina stvarna duhovna revolucija svih vremena.

Hristovo učenje i hrišćanska vera podrazumevaju prevlast duhovnog nad materijalnim i isključuju poredak pokretan sebičnim materijalnim ciljevima.

Ovakvo učenje je doživelo trovekovni najsuroviji progon u inače religijski tolerantnoj Rimskoj imperiji, ali se uprkos tome neodoljivo širilo.

Nosioci zla i predatorstva, pohlepni moćnici, radi očuvanja sveoje moći i vlasti nad ljudima, počeli su odmah da stvaraju opoziciju – sistem javnih i tajnih organizacija i jeretičkih učenja, kako bi uništili hrišćanstvo ili bar onemogućili njegov trijumf.

Ta opozicija je veoma moćna i deluje do danas. Usled toga, u svetu u kome deluje pravoslavno hrišćanstvo vidimo obrise bogonadahnute stvaralačke civilizacije i nasuprot njoj – pretnju predatorske zapadne anticivilizacije.

Na obe strane su ljudi, i imaju mnogo zajedničkog, ali imaju i duboke duhovne, psihološke i moralne razlike, koje su logična posledica mnogovekovnog različitog vaspitanja i tradicija.

Stvaralačku civilizaciju – demiurgiju, karakterišu ljubav, saradnja, iskrenost, sabornost i stvaralaštvo.

Predatorsku zapadnu anticivilizaciju karakterišu lukavost, mržnja, nasilje, sukobi,  gramzivost, konkurencija, konfrontacija, hipokrizija, individualizam i predatorstvo.

Danas je čovečanstvo brojnije nego ikad, ali je tehnološki napredak stvorio preduslove da niko ne gladuje, da svi imaju pristojne uslove života, obrazovanja i lečenja, ali i da planska privreda bude efikasnija od tržišne. Ipak, mnogi na svetu gladuju i stradaju u mukama, a planske privrede gotovo da i nema, jer predatori u očuvanju nepravdi i sukoba vide jedinu šansu da nastave svoje vladanje svetom.

Ljudska stvaralačka dostignuća nastala na Zapadu primenjuju se kod nas iskreno i u dobroj veri, dok im Zapad odmah stvara zlo naličje, odnosno mogućnost zloupotrebe.

Naša društvena organizacija je inkluzivna, nepartijska (uz usklađivanje stavova kroz dijalog) i integrativna (stvaralački ciljevi i moralni principi nadilaze sve vrste podela).

Njihova, bolesna društvena organizacija se temelji na rimskom principu „podeli pa vladaj“ (koji je za temeljni javno proklamovao tek i baš Julijan Apostat), tajnim organizacijama i tajnim službama kojima stvaraju i produbljuju podele, takmičenje, konfrontaciju i rat na svim nivoima – od pojedinaca i malih društvenih grupa i preduzeća, preko političkih partija, ideoloških i religijskih zajednica, društvenih organizacija i ideoloških i religijskih grupa, do etničkih grupa, nacija, država i njihovih saveza.

Oni hoće da nas savladaju, potčine i unište na svoj predatorski, konfrontacioni način, a mi hoćemo da obezbedimo prevagu stvaralačke civilizacije bez konfrontacije i putem saradnje. Naravno, uz jačanje moći kojom ćemo odoleti njihovim agresivnim napadima ako ih još bude, i „dovesti ih k poznaniju prava“.

U svetu se već vidi da stvaralačka civilizacija mora odneti prevagu. Naše je da ne gubimo veru i ne zaboravljamo gde nam je mesto.