уторак, 02. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Није претња, него вапај - одговор премијеру Дачићу и патријарху Иринеју
Црква и политика

Није претња, него вапај - одговор премијеру Дачићу и патријарху Иринеју

PDF Штампа Ел. пошта
Епископ Атанасије   
субота, 11. мај 2013.

Верујем да је јавност у Србији (широј од Београдског пашалука) чула и видела новинарске информације и делом снимке о београдском скупу Срба са Косова и Метохије, под називом “Остајемо у Србији”, одржаном јуче, на дан Спаљивања Моштију Светог Саве и Источни Петак, на Тргу Републике у Београду, 10. маја 2013, почев од 12.44 (симболички број резолуције Савета безбедности о поштовању интегритета Србије, коју бриселски послушници више и не помињу). Такође и хитна реаговања премијера Дачића из Америке и патријарха Иринеја из Београда. Онога првога згражавања, овога другога ограђивања. Ако, нека их. Али, по обичају и новинара и главара, осим што је изостало навођење целог контекста догађаја, пројавио се и брзи, а безразложни страх. Пре свега код Дачића.

У одговор, рећи ћу укратко: у мом горком слову није било никакве претње. Али је било помена смрти. Не толико узгредног помена смрти Ђинђића (ни у каквом контексту претње било коме, осим, изгледа, код оних којима је такав речник у подсвести), него пре свега због страшне и бруталне смрти недужног Србина Стевана Церовића (71) на свом имању у Белом Пољу код Пећи, лицем у суботу на Лазарево Васкрсење, 27. априла 2013. Тај трагични догађај поменут је и у писму патријарху, а њиме је почела и моја реч на скупу браће са Косова и Метохије, на који сам био лично позван, и одазвао се (без обзира што садашњи патријарх није одговорио на моју Ускршњу честитку у којој сам Му то поменуо. Морам рећи да тако није бивало у време блаженопочивших патријараха Германа и Павла. Да су тако они чинили, не бисмо имали две капиталне књиге Задужбине Косова и Меморандум СПЦ, које сам на почетку јавно показао свима присутнима).

Наиме, претходних дана боравио сам на Косову и Метохији (Призрен, Ђаковица, Пећ, Дечани, манастир Девич, Косовска Митровица). У Пећи сам, на Лазареву суботу поподне, сусрео епископе рашкопризренског и косовометохијског Теодосија и Липљанског Јована, а ускоро је пристигао и свештеник Петар Церовић, син тог јутра брутално убијеног од суседа Шиптара старца Стевана Церовића на сопственом имању у Белом Поља код Пећи. Прво двојица владика, а затим и пристигли свештеник, били су очевици шиптарске демонске злобе и подлости, која се састојала у камуфлажи крваве истине о убиству покојног Стевана: нађеног како “седи прислоњен уза зид недубоког и сувог бетонског канала”, близу ниског бетонског моста, “са капом на глави и наочарима крај њега”, где је, наводно, пао са тог сеоског моста (недалеко испод НАТО логора). Тако је констатовала шиптарска КПС полиција из Пећи. Ту се нашао “у шетњи са псом” и сусед Шиптар, узурпатор Церовићеве имовине, који му је већ раније претио да не сме долазити на своје имање! Убијени Стеван сигурно није ту “пао са моста”, него је убијен око 40 метара даље: са два ударца тупим предметом у потиљак, а поломљена су му и ребра са обе стране, па је онда пренет и “посађен у бетонски канал”, као да је заспао, и са капом на глави, да се не види разбијени потиљак. Скоро да је сигурно да му је грудни кош и стомак пун унутрашњег крварења. Одвезен је у Приштину “ради обдукције”, а из Приштине је саопштено Србима да ће “добити обдукциони налаз кроз месец дана”! Јасно је као дан: да се спрема унапред смишљени писмени “стручни” налаз да би се забашурила истина о бруталном убиству (за коју врсту обдукције је довољно само пар дана; за обдукцију због тровања или неког скривеног разлога смрти вероватно треба више дана, али је овде очигледна подмукла игра шиптарских власти на Космету, позната већ више деценија).

Тај злочин је мене потресао, и потрешен сам дошао са Косова у Београд. Зато сам с њиме и почео своју реч на овом скупу (говорио сам други, после драматичног говора председника Зубиног Потока доктора Славише Ристића, који је, уз остало, рекао: “Косово, после толико векова, нападнуто је у Београду, а не на Газиместану”). Имао сам написан текст, али сам га због времена морао скратити. У том контексту сам рекао: “Ова тројица на власти су издајници, јер верују НАТО «гаранцијама безбедности« за Србе на Косову”. Затим сам се укратко осврнуо на историју и географију Косова, нагласивши како је тек 1959. г. Петар Стамболић дао Шиптарима тзв. “север Косова”, и то без икакве одлуке владе или потврде Скуштине Србије, те тако уступио Шиптарима 65 км северно од Звечана, до Руднице- Јариња, и тај простор садашња власт бриселским споразумом уступа Хашиму Тачију, и гура и сада овако досеже до само 30 метара испод Панчићевог врха на Копаонику! (Тако је данас задња стратешка тачка одбране Србије - Жељин и Столови код Жиче! Али, г. Дачић се хваста: “Србија не зна где су јој границе”! А како ће и знати са таквим премијером?). Ако је то тзв. “реал-политика” премијера Дачића, зашто не прихвата већ реално остварену на терену, самосталност 4 српске општине на северу, него их поробљује НАТО- шиптарској окупацији? Недавно је командант НАТО Расмунсен изјавио: “Нисмо окупирали Косово”, а ја се питам: “А шта је друго америчка база Бондстил него окупација?”(запосели су, до дубоко под земљу, чисто српско село Сојево, код Витине, раније испражњено од Срба антисрпском политиком Дачићевих комуниста).

А онда сам додао: Господин Дачић је више пута понављао: “Ја се бавим реал поликом, и борим се за земаљску Србију, а не за небеску”. И донедавно се неретко изругивао са косовским заветом о “Небеској Србији”. Тако је, додао сам, говорио и покојни Ђинђић да њега не интересује Небеска Србија, него само земаљска, и како је завршио – нека Бог суди”. И уз то још сам додао: “Нема земаљске Србије, без Небеске. Нема само земаљског човека, без Царства Небеског”. То је располућење човека као небоземног бића”. Видети у тим мојим речима “претњу смрћу” председнику Владе Србије, или било коме – заиста је злобно и злурадо, дозлабога бесмислено тумачење, како је то схватио и изразио Дачић из Америке: “Непримерен гест цркве према држави… Није легитимно да црква упућује отворене претњи државним органима… Нико нема право да било коме прети и да се понаша као у време инквизиције”!?! Итд. итд. (А већина београдских новина, и новинарчића, уз “стручне аналитичаре” Туцића и Ђорђевића, папагајски то понавља. Па чак и игуман Сава Дечански. Свака част на интелигентно приглупој незнавености).

Господине Дачићу, мора да сте у паничном страху, кад привиђате шпанске ветрењаче у отаџбини инквизиције и вама толико милог запада, а живите у слободарској Србији, на брдовитом Балкану, у земљи рођеној и одраслој уз слободарску Цркву Христа Ослободитеља и Васкрситеља човека и свега рода људског. Нећете ваљда Ви, до јуче комуниста (и новопечени демократа, попут Америке у којој сте, на доручку у Белој кући, научили “тоталитарну демократију”, а која нас је, као таква, здушно бомбардовала, и у тај злочин и мећународни терор увукла и оне земље Европе, које нам сада преко вас отимају матичну земљу – Косово и Метохију – Отаџбину сваког достојанственог и слободарског Србина) – одређивати и прописивати “потпуно одвојене задатке” цркве и државе, тј. затварати нас у гето само “црквене порте”, како нам је то прописивала мила вам Компартија, чије рецидиве носите. Зар не схватате, и не прихватате, право сваког слободног Србина, да буде патриота, било које одело да носи и било коју службу Богу и народу да врши? Дајте нам у Србији која има косовско срце, и Косовски завет, пропишите партијски програм, или утерајте у тврду нам главу партијски менталитет!

Црква је, господине премијеру, осим мене и Амфилохија, и манастир Девич у Дреници, па вама, а богами и патријарху, препоручујем да прочитате и смирене, али горке речи скромне игуманије Анастасије из распетог по који пут, али опет васкрсавајућег манастира у дивљој Дреници, Девича, који је и 1941. г. под Хитлером и опет 2004. г. у мартовском погрому Нато-штићеника Шиптара, уз пуну “гаранцију” (читај: асистенцију) НАТО армаде спаљен до темеља. Али се опет обнавља, као птица феникс из пепела, иначе симбол Христа Распетог и Васкрслог. И игуманија Анастасија и Манастир Девич такође су Црква, и то и земна и Небесна (а не само званични портпарол!). И немојте нам, г. Дачићу, патетично и сланослатко, а лицемерно, сажаљевати “драгога Бога”: “Понекад се заиста запитам чиме је то наш драги Бог заслужио да га овакви представљају на земљи”. И то из Америке! Боље ослушните, и до дна срца схватите смисао речи смирене и страдајуће игуманије Анастасије из Девича, истински верујуће у Истинитога Бога Живога: А коме упућене – процените и сами: “Сматрамо да не можемо сами да савладамо искушења па дозвољавамо да нас `свако` води”.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер