четвртак, 02. април 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

УН, НАТО, Русија и ми

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
субота, 22. фебруар 2020.

Готово је владајуће схватање како је простор на ком живимо својеврсна земља НАТО-а и само НАТО-а. У том смислу често се у одбрану таквих правно неоснованих схватања воли позивати на Дејтонски мировни споразум, и то на његов Анекс 1-А који има назив Споразум о војним аспектима мировног рјешења. Када се позива на тај анекс, обично се то чини на прилично редукционистички начин, свођењем текста наведеног споразума само на онај дио (члан 1. став 1. тачка Б), у којем стоји да ће НАТО овдје успоставити своје снаге "које ће дјеловати под руководством и бити подређене управи и политичкој контроли Сјеверноатлантског савјета (НАЦ) преко командне структуре НАТО".

Међутим, испуштају се, намјерно или не, они дијелови тог истог споразума у којима је уговорено (снагом међународног уговора као извора међународног јавног права) да и друге државе имају право да својим војним снагама (копненим, ваздушним и поморским) помогну у очувању мира и стабилности у иначе латентно немирној и нестабилној Босни и Херцеговини, која је у таквом стању од завршетка рата на овим просторима па све до данас. А, како стоје ствари, ништа другачије на том пољу неће бити ни у будућности.

Ако је тако, а нажалост јесте, осјећам потребу да овим текстом укажем на одговарајуће одредбе Споразума о војним аспектима мировног рјешења у БиХ, из којих произлази да НАТО нема тапију на наш простор, какво схватање се разним средствима жели усадити у главе овдашњих људи. Умјесто тога, наредним редовима желим да (до)кажем како наш простор јесте земља у којој једнако важну улогу имају Уједињене нације (УН), као и Русија.

Почећу од ове потоње државе, указујући на одредбу члана 1. став 1. тачка Ц) Споразума о војним аспектима мировног рјешења. Том одредбом су БиХ, Федерација БиХ и Република Српска као уговорне стране уговориле своју сагласност да и друге државе, дакле и Русија, својим војним снагама помажу у спровођењу војних аспеката мировног рјешења, при чему такав ангажман нема временско ограничење. Дакле, ово је први међународноправни основ да и Русија, само ако то она жели, буде овдје војно присутна, о чему, ако се одлучи на то, Русија затим закључује споразум са НАТО-ом, при чему постизање тог споразума није услов руског присуства, већ је ријеч о инструменту за утврђивање модалитета учешћа Русије у очувању мира и стабилности у БиХ.

Но, није ово једини правни основ по међународном праву за руско војно присуство код нас. Да би се разумио тај други основ, подсјетићу на одредбу члана 1. став 1. тачка А) Споразума о војним аспектима мировног рјешења у БиХ. Том одредбом БиХ, Република Српска и Федерација су уговориле да се "позива Савјет безбједности УН-а да усвоји резолуцију којом ће овластити земље чланице или регионалне организације да установе мултинационалне војне снаге за спровођење". С тим у вези БиХ, Република Српска и Федерација БиХ су тим анексом Дејтонског споразума даље уговориле "да те снаге могу да се састоје од копнених, ваздухопловних и поморских јединица из земаља у НАТО-у, али и ван НАТО-а", које би биле распоређене у БиХ да помогну у обезбјеђивању поштовања одредаба споразума.

Цитиране одредбе су правно важне из најмање два разлога. Један се запажа одмах након њиховог читања, док се други разлог не може одмах уочити. Када је ријеч о првом разлогу, сви ћемо релативно лако закључити како ријечи "и друге државе" (што укључује и Русију као једну од војно најмоћнијих држава на свијету) овлашћују и остале земље да могу, ако то желе, путем УН-а ангажовати своје војне снаге на нашем простору. Наравно, не да би га окупирале или подјармиле, већ у циљу остварења племените мисије очувања мира и стабилности.

И управо на овом мјесту долазимо до оног другог разлога који се, како рекох, не може одмах запазити простим читањем члана 1. став 1. тачка А) Споразума о војним аспектима мировног рјешења у БиХ. Наиме, једино што тим читањем можемо да закључимо јесте да ће УН путем Савјета безбједности да усвоји одговарајућу резолуцију о свему томе, али не знамо шта она може да садржи, а посебно не знамо начин на који се такве резолуције усвајају.

Стога да бисмо све ово разумјели, најприје ћу подсјетити на то да је Савјет безбједности УН-а до сада већ много пута усвајао резолуције којима је продужавао мандат војних снага у БиХ. На примјеру посљедње такве резолуције, број 2496 (2019) од 5. новембра 2019. године, то изгледа овако. У тачки 4. Резолуције Савјет безбједности је најприје одлучио да обнови мандат за присуство међународних војних снага у БиХ и у наредних 12 мјесеци (дакле, до 5. новембра 2020. године). Потом је у тачки 5. Резолуције овластио државе чланице, које партиципирају са ЕУ у успостављању војних снага (тзв. ЕУФОР АЛТХЕА) као правни насљедник некадашњег СФОР-а, да и у периоду до 5. новембра 2020. године наставе своје војно присуство у БиХ ради стабилизације мира.

Ове одредбе Резолуције број 2496 (2019) су веома важне ако се има у виду механизам њеног усвајања. То је механизам утврђен Повељом Уједињених нација (чланом 27. став 3), којом је прописано да се одлуке Савјета безбједности (које нису процедуралне) доносе потврдним гласовима девет чланова (од укупно 15), али уз услов да то укључује потврдне гласове свих пет сталних чланова Савјета безбједности. И сада долазимо до кључне ствари за питања којима је посвећен овај текст. Наиме, међу оних пет сталних чланова Савјета безбједности УН-а је Русија. То значи да ако Русија не да свој потврдан глас, ниједна резолуција Савјета безбједности не може бити усвојена, па тако ни Резолуција број 2496 (2019) од 5. новембра 2019. године.

Русија има апсолутно право да стави вето на сваки приједлог резолуције којим се не би уважио тај њен легитимни захтјев, што би онда значило престанак мандата свим међународним војним снагама у БиХ

Из овога се даље може закључити најприје то да је и све раније бројне резолуције Савјета безбједности о продужавању мандата међународним војним снагама у БиХ прихватала Русија, јер без тога ниједна од њих не би могла бити усвојена.

Међутим, има нешто важније што се намеће као коначни закључак из свега што је претходно речено. Наиме, ако се о овим питањима ништа не може одлучити у Савјету безбједности без сагласности Русије (а не може), онда то значи да Русија има могућност да затражи да се у наредној резолуцији (оној која би услиједила послије 5. новембра 2020. године) одлучи да и њене војне снаге буду присутне у БиХ ради стабилизације мира, те да и то буде усвојено у новој резолуцији Савјета безбједности о евентуалном продужењу мандата међународних војних снага у БиХ. У супротном, Русија има апсолутно право да стави вето на сваки приједлог резолуције којим се не би уважио тај њен легитимни захтјев, што би онда значило престанак мандата свим међународним војним снагама у БиХ. С обзиром на континуирано одсуство стабилности код нас, БиХ нема интереса да одбије такав легитимни захтјев Русије. А Република Српска још мање нема интереса за то одбијање, тачније речено нема их никако, јер ће у супротном сценарио овдашњих дешавања, све су (не)прилике, без тога водити у њен нестанак.

(nezavisne.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер