Početna strana > Debate > Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska > Srpski političari u RS i Srbija - Vučićev paternalizam i kult (s)ličnosti
Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

Srpski političari u RS i Srbija - Vučićev paternalizam i kult (s)ličnosti

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Durmanović   
četvrtak, 30. mart 2017.

Kako je odmicao mandat Aleksandra Vučića na mestu premijera Srbije i primicala se kraju Vučićeva predsednička kampanja, tako su se srpski političari u Republici Srpskoj gotovo utrkivali u izjavama manje ili veće podrške Vučićevoj politici u Srbiji. Istini za volju, nema tu mnogo šta novo u odnosima RS - Srbija: sa manjim ili većim varijacijama, bilo je toga i ranije, što valjda iz bojazni da bi supostavljanjem zvaničnom Beogradu mogli da rizikuju sopstvene pozicije u Srpskoj, što iz potrebe da se pred svojim biračima prikažu kao "veliki saveznici" Beograda, a bilo je tu izgleda i nekih ličnih ubeđenja.

Elem, kada se tadašnji predsednik RS Radovan Karadžić još tokom rata bez ičije podrške suprostavio Vens-Ovenovom planu, za čije usvajanje je pledirao tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, Srpska je od Miloševića "zaradila" ekonomske sankcije na Drini. Kasnije je opozicionar iz ratnog perioda i prvih poratnih godina Milorad Dodik, baš uz Miloševićevu pomoć, dobio prvi premijerski mandat u RS, da bi mu se, kada se suprotstavio Miloševiću, uzdajujući se u podršku Zapada, ubrzo "okrunila" podrška u parlamentu RS, a on zatim mandat i izgubio.

Sa dolaskom novih vlasti u Beogradu, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, gotovo da nije bilo relevantnog političara u Srpskoj koji se nije utrkivao u izjavama privrženosti Koštunici. SDS je sklopio i međustranački sporazum o saradnji sa DSS-om, ali je Dodik, u svom drugom premijerskom mandatu, daleko više od SDS-a politički profitirao kod Koštunice. Dobijanjem skoro 650 miliona evra za prodaju "Telekoma Srpske" Srbiji, Dodikova vlada dugo godina je krpila budžetske rupe u RS, pokušala da osnuje i nacionalnu razvojnu banku(IRB RS) sa namerom da podigne nivo samoodrživosti domaće privrede, ali od tog pokušaja malo šta je ostvarila. Uglavnom na račun tih potrošenih para, suparnički Savez za promene je optuživao Dodika za pronevere i kriminal, ali, evo, ni dve godine nakon obećanja da će preko Sipe("savezne policije" u BiH), uspeti da te optužbe pretoči u optužnice protiv Dodika, malo šta su od tog nauma ostvarili. Pritom se se pojedinci uzdali i u pomoć Vučićevih istražnih organa, sve hvaleći "Vučićevu borbu protiv kriminala", ali malo šta su i tu ostvarili. S druge strane, Dodik je, uživajući neskrivenu političku podršku tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, nakon Tadićevog pada za kratko vreme prešao put od kritičara tadašnjih radikala kao "političkog pobačaja" do simpatija prema Vučićevim naprednjacima i, posebno, prema Vučiću.

Tako danas na političkoj sceni u RS imamo otvorenu Dodikovu podršku Vučiću koja se graniči sa udvorištvom, i otvoreno ugledanje SzP-a na Vučićevu "proevropsku" politiku. Dodik u Vučiću vidi "jakog lidera" o kakvima "samo kod Srba pričaju kao o diktatorima", a  SzP, koji Dodika u RS neretko naziva diktatorom, u Vučiću vidi uspešnog reformatora. Svako od njih, zapravo, sebi "uzima" ono što mu je najpotrebnije: Dodik da se prikaže kao "jak lider" kao Vučić, ne bi li SzP-ove optužbe da je "kriminalac i autokrata" odbacio kao lažne;  a lideri SzP-a da se prikažu kao uspešni "reformatori" poput Vučića, ne bi li Dodikove optužbe da su "Izetbegovićevi poslušnici" odbacili kao lažne.

Iz takve podele uloga, Vučić na sebe preuzima ulogu pomiritelja "zavađene braće" u RS, pazeći da ni protiv jednih ni protiv drugih javno ne progovori nijednu reč, već da im javno ugodi, svakom po malo, po sopstvenom nahođenju i prema tajmingu koji sam bira. Izgleda da je, odustajući od svoje prvobitne ideje da "zavađenu braću" zajedno okuplja na svom kanabetu u Beogradu, posle svega dva takva okupljanja, Vučić sam procenio da na ovaj način može lakše kontrolisati akcije i reakcije jednih i drugih, svakome po nešto obećavajući i dajući, a od svakog ponešto dobijajući. Prihvatajući ih takve kakvi jesu, držeći jedne i druge približno jednako (ne)zadovoljne, nekad dalje nekad bliže sebi, Vučić najčešće nastupa sa pozicije njihovog zajedničkog "političkog oca" čija je reč poslednja: može biti da ne traži da mu se trebaju zakleti, ali je imperativ da sa njegovog "proevropskog puta" ne smeju skrenuti.

Naravno, srpski političari u RS nisu Vučićeva politička deca, uprkos povremenom infantilnom ponašanju, te, svakako, bolje shvataju od Vučića kakve su moguće varijacije na "evropskom putu BiH" izvodljive za RS, a kakve ne. Niti je Vučić njihov politički otac, tim pre što je i sam još pre tri godine priznao da "njegova pamet nije ni blizu dovoljna" za rešenje za BiH. U njegovom priznanju sopstvenih ograničenih sposobnosti za pronalaženje političkih rešenja u BiH, koja će se tražiti na "evropskom putu" BiH, možda se krije i šansa za srpske političare u RS da se izdignu iznad Vučićevog kulta (s)ličnosti, ne bi li isposlovali najbolju moguću zaštitu nacionalnih interesa za građane RS. A ne za Vučića. 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner