среда, 16. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Сад нам је ипак лакше - знамо ко је крив
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Сад нам је ипак лакше - знамо ко је крив

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
уторак, 24. децембар 2013.

(Прес, 24.12. 2013)

Већ мјесецима читам паничне изјаве иностраних званичника, како међународно задужених (Дорис Пак, Валентин Инцко и др.), тако и оних самозадужених (Кети Мертон, Кристијан Шварц-Шилинг и др.) који брину за БиХ. Сви одреда жестоко и систематски драматизују овдашњу ситуацију као „суноврат“, „опасну“, „која ће изазвати социјалне немире“ и „неће добро завршити“ и, за све окривљују националне политичке елите.

Кажу да је проблем свих проблема то што БиХ није уставно имплементирала стразбуршку пресуду Сејдић-Финци, те да зато ем нисмо добили предвиђена средства из европских фондова, ем смо на зачељу западнобалканског конвоја на путу за ЕУ итд. Слажем се да је људски ред да нико због националне припадности не смије законски да буде искључен из кандидовања за највише изборе у земљи. Али, пошто и Дерво и Јакица практично имају шансе да буду изабрани за чланове Предсједништва БиХ из Федерације, гдје обојица живе, таман толико колико и да наслиједе британску краљицу, мислим да је неозбиљно да се око тога прави толика фрка. Иако могу да разумијем да их нервира „беиха“ тројка што игнорише све ултиматуме и рокове и никако да се договори око тако баналне ствари. 

Али, свима је јако добро познато да је РС одавно ријешила проблем Сејдић-Финци и да ствар запиње искључиво у ФБиХ. Хрвати су коначно ухватили прилику да као конститутивни народ изађу из мањинског статуса, а доминантни Бошњаци им то не дају. Није Човићу ни замјерити јер босански муслимани, откако су се докопали нације, кантона и језика, имају незгодну склоност да све иновјерне и инонационалне комшије третирају као своје заблудјеле сународнике „добре Бошњане“, Босанце и сл.    

Још када је приликом првих избора `90. предлаган тзв. седми кандидат из редова мањина, СДА је предложила „Југославена“ Ејупа Ганића. Када се у скупштини гласало о сецесији БиХ од СФРЈ, закључили су, ваљда, да су Срби мањина па их не треба ни питати. Током рата су своје пале борце за грађанску БиХ називали шехидима. Када су бирали хрватског члана Предсједништва БиХ, одлучили су да га изаберу сами. А када су именовали свој национални језик, назвали су га босански, као бива заједнички. Итд. Биће да и сада мисле да је Јаков Финци, као стари Сарајлија, заправо Босанац, само што тога није свјестан. А да је Дерво Сејдић, као по имену и по презимену муслиман, неизбјежно и Бошњак.

Оно што је у цијелој причи много важније јесте беспримјеран безобразлук поменутих ино-званичника да, као и обично, проблеме који постоје у Федерацији увијек уопштавају на ниво БиХ и тако из чиста мира у кривицу укључују и Републику Српску, али никад и обратно. Досљедно томе, и оних 80 милиона из еврофондова једнако су ускраћени ни кривој ни дужној РС, као и ФБиХ у којој су Сејдић и Финци блокирани. А што се тиче кашњења у ЕУ, то већ заиста дјелује трагикомично.

Нико никада ни Бошњаке ни Србе ни Хрвате није питао ни да ли желе да живе у заједничкој држави, а камоли да ли хоће у ЕУ. Истина, то претходно и кључно изјашњавање и у другим случајевима се тактички остављало за крај европског пута, па онда, рецимо, Иво Јосиповић и Зоран Милановић, у страху да би народ могао погрешно да одлучи, испод жита смањују законски неопходну референдумску већину. Просјечан становник у оба „беиха“ ентитета и нема јасну представу шта конкретно доноси чланству у ЕУ, перспектива прикључења је безнадежно далека, магловити услови се стално мијењају и проширују.

Иво Јосиповић и Зоран Милановић 

Од оних који су љетовали у Грчкој могао је, међутим, да чује о предностима пуноправног чланства у ЕУ. У центру Солуна из металних казана кутлачама се дијели  густа чорба изгладњелој сиротињи, на картонским кутијама се шибицари и вара обиљеженим картама, просјаци на сваком кораку. А није заборављена ни препорука богате европске браће влади у Атини да распрода своја ионако прекобројна острва. Просто је невјероватна умишљеност еврократа када својом чланском картом машу као згодитком на лоту у доба када се ЕУ тресе од унутрашњих невоља, а центар глобалног развоја помјера на Исток.      

Кажу, такође, да БиХ, због немара према Дерви и Јакици и свега што је из тога произашло, треба да „промијени своје политичке елите, јер су неспособне, незаинтересоване, себичне, корумпиране и све остало најгоре, и да их замијени новом генерацијом политичара“. Колико ми је, међутим, познато, водеће странке и у Федерацији (СДП, СДА и ХДЗ) и у Српској (СНСД и СДС) водиће главну ријеч и на изборима 2014, а као нове снаге наспрам старих као кандидати ће се јавити Изетбеговић наспрам Лагумџије и Рагуж наспрам Човића, односно Босић наспрам Додика, а можда се као кадровско освјежење умијешају Тихић и Силајџић, Шаровић, Иванић и Чавић. Не буде ли таквих промјена, пријете Кети, Дорис, Кристијан и Валентин, „слиједи интервенција САД и Њемачке“, те „наметање рјешења“. Да их имају, примјенили би их код своје куће, а ми бисмо их радо и сами копирали.      

Дорис Пак

Можда би ипак било рационалније да размисле о смјени Барака Обаме због кризе око доношења државног буџета, или нарушавања грађанских права у САД и остатку свијета, због тога што није раскринкао и казнио банкаре са Волстрита који су изазвали глобалну кризу. Или о смјени Ангеле Меркел, која је себично националистички бринула само о Њемачкој, умјесто да је као лидер ЕУ зауставила ерозију евра и незапосленост у остатку старог континента и извукла ЕУ из рецесије.

Као кривца за све, сви наведени за Босну брижни странци, поименце помињу једино Додика. Какав Барак, каква Ангела, за све је у ствари крив Миле из Лакташа, који је својом „запаљивом реториком“ у пламен завио иначе здраву и чилу БиХ и западну хемисферу у цвату. И Владмир Путин, понешто око Сирије и Украјине, Ходорковског и Пуси рајот. Сад нам је ипак лакше јер су нам барем објаснили у чему је проблем.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер