четвртак, 25. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Рамазанске занимљивости у БиХ

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
уторак, 30. јул 2013.

“Нека уђу у џамије у ципелама и пију алкохол, и нека дигну руку на наше дјевојке покривене главе ... Један вјерник из нашег народа биће довољан да поремети и сруши њихове планове” – узвикивао је недавно Таип Ердоган на контрамитингу својих присталица у Станболу поводом масовних протеста на тргу Таксим против исламизације турског друштва. И тада, као и када је тријумфално освојио трећи премијерски мандат, Ердоган се није обраћао само домаћим него и муслиманима у земљама и пријестоницама широм некадашње Османске царевине, укључив експлицитно и “Босанцима у Босни и Сарајеву”.  

Пошто прималац нису “Босанци”, него Бошњаци и адреса није “Босна”, него БиХ, пошта је једино могла стићи у Сарајево. Изгледа на право мјесто јер се поруци са “Велике порте” већ одазвао један за сада анонимни вехабија, који је на Бреки, усред дана, вербално напао групу дјевојака. Додуше, не зато што су биле при алкохолу или непокривене или неизувене закорачиле у џамију, него зато што су у току Рамазана у шорцевима шетале по елитном градском насељу. Иако се оних 95 одсто грађана Сарајева, који су 99 одсто сунити, нерадо дистанцирају од ексцеса вехабијске конкуренције (сваки је муслиман добар!), ИВЗ је службено осудио индивидуални акт против “врућих панталоница” у току поста.      

У Сарајеву се током цијелог Рамазана, међутим, догађа и један институционални деликт вјерске исључивости, који се такође може протумачити као одзив на Ердоганов апел из Станбола. У Старом граду, централној општини пријестонице БиХ, у којој се налази и католичка катедрала и најстарија православна црква, и јеврејски храм, и највећа концентрација кафана, па, љети, и највећи број туриста, “секуларна” локална власт је читав мјесец поста забранила точење алкохола. Истина, општинска забрана се односи “само на угоститељске објекте у близини исламских вјерских објеката”, али пошто су Башчаршија и околина крцати што џамијама, што исламским школама и библиотекама, а “близина” није прецизирана у метрима, прохибиција се практично протегла на читав Стари град.

Према извјештајима дописника са лица мјеста (Политика, 27. 7) нико од политичара, бошњачких и небошњачких, у Сарајеву није реаговао ни на ову озбиљнију рамазанску пригоду. Дио јавности је одобрава јер је у “складу са бошњачком традицијом”, док други негодује позивајући се на “вишевјековну мултиетичност олимпијског града”. Иако се не наводи национална структура, чисто сумњам да се међу овима посљедњим, који су јавно подгли глас, чула ријеч неког преосталог небошњака. Биће прије да су то они “грађански еманциповани Бошњаци” који тврде “да ће Сарајево и када га напусти посљедњи хришћанин сачувати свој космполитски дух”. Стари Изетбеговић је у томе био много искренији и трезвенији, и то црно на бијело у “Исламској декларацији”, гдје је  написао “да муслимани треба да се прилагођавају док су у мањини и да чим постану већина треба да наметну шеријатске законе”.

Да то нису биле “само његове вјерничке фантазије невезане за неко конкретно вријеме и простор”, како се бранио пред комунистичким судом, показао је већ првих дана своје предратне власти. Заборавило се да је у том истом Старом граду, гдје су муслимани и тада представљали убједљиву већину, власт СДА већ 90. била забранила алкохол у кафанама, и то без обзира на удаљеност од џамија и без ограничења на дане рамазана. Индикативно је да је исламску прохибицију  увео предсједник општине, који је истовремено био власник башчаршијске ашчинице “Код Хаџибајрића”- култне по “киселој чорби” којом су се пред зору тријезнили пијанци свих националности и вјероисповијести. Хаџибајрићи су тако постали очигледан резултат Алијиног примарног пројекта “исламизације муслимана”, а “сарајевска раја”, која уз часицу у ситне сате у некој од џамија подаљој кафани и даље наглаба о томе како би оно што је некад било могло опет бити, остала је без чорбасто-киселог отрежњења од политичког мамурлука. 

Проблем је што Алијино наслијеђе о “исламизацији муслимана” и “наметању шеријатског поретка”, удружено са Таиповим порукама вјерницима широм царства да треба “да поремете и сруше невјерничке планове” неће бити лако локализовати на Сарајево и кантоне са бошњачком већином. У Сребреници се о рамазану појавио пословично осиони санџачки муфтија Зукорлић да, без грађевинске дозволе и осталих законом прописаних одобрења надлежних општинских и органа  Реублике Српске, демонстративно положи камен-темељац вишеспратног Бошњачког културног центра. Послије спорног исхода локалних избора 2012, овогоишњих инцидената инсецнираних у Поточарима, те најновијих провокација скандал- мајстора еф. Моамера, постаје очигледно да је Сребреница постала, промишљено одабрана, стратешка тачка за пробијање ентитетских граница и подривања РС. И неће нам бити лако ... 

Митологоизација Сребренице као метафора за српски удружени злочиначки подухват и муслиманско невино страдање потребна је Бошњацима као колективна жртва која симболички стоји у оснивачким темељима сваке модерне нације, једнако као што је потребна и земљама Запада, као оправдање за бомбардовање српских положаја, односно за прву интервенцију НАТО-а у Европи. Отуда њихов заједнички труд да Сребреницу ставе ван домашаја научног преиспитивања, па консеквентно и одговарајући план да је ставе ван надлежности Републике Српске. Ангажовање Ердоганове владе у истом послу, добило је унутрашњи легитимитет у Церићевој интерпретацији “Турске као бошњачке матице”, а спољни легитимитет у америчкој подршци да се међу Бошњаке, са Босфора у Босну, пресади “оригинални спој ислама и демократије”.

Но, како се харизматични Таип, под притиском демократије у парку Гези, сада окренуо исламу не само код куће него, подршком свргнутом “муслиманском брату” Мурсију, и у спољној политици, могло се очекивати да његова продужена рука у БиХ више неће бити СДП, СДА и СББ, него Ријасет ИВЗ. И као што се у Станболу данас више говори о покривању, изувању и прохибицији, него о људским правима, медијским слободама и секуларној држави, тако се и у Сарајеву, ево о рамазану, више говори о испосничким искусењима пред “врућим панталоницама” и “мирисом алкохола”, него о инвестицијама и запошљавању. И, нека, ако већ тако хоће, у њиховом Сарајеву, али не и у Сребреници која је у Српској.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер