четвртак, 26. мај 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Криминал у државној управи - једно лично искуство
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Криминал у државној управи - једно лично искуство

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
понедељак, 11. април 2022.

Бјеше август прошле 2021. године, када сам у дневном листу Независне новине прочитао јавни оглас Агенције за државну управу Републике Српске, путем које је Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске огласио упражњеним радно мјесто сарадника за стручну анализу пресуда у предметима ратних злочина.

Не хтијући да будем судија слуга криминала охаеризма и да у мојим пресудама дајем легитимитет том криминалу примјењујући га као наводни закон, крајем јула 2021. године поднио сам оставку на функцију судије Окружног суда у Бањалуци и тако остао без посла и мјесечне нето плате од 3.500 КМ. Стога, када сам прочитао наведени оглас у Независним новинама, помислих како је добро да се јавим на њега. Јер, ја сам судија са преко 20 година судијског искуства, судио сам на свим судијским рефератима, укључујући и бројна суђења за најтежа кривична дјела, као што су тешка убиства, убиства, силовања, разбојништва и друга кривична дјела. Као судија сам донио и написао на хиљаде пресуда, кривичних, парничних и оних у управном спору, као и рјешења у ванпарничном поступку.

Нисам хтио ни да радим на одређено вријеме на другом радном мјесту у том центру, па да се онда за мене формално распише јавни конкурс, јер бих тиме учествовао у нечему што би Агенција за државну управу Републике Српске про форме одрадила за радно мјесто за које би било унапријед одлучено да ја будем примљен

Осим тога, ја сам, помислих тада, и редовни универзитетски професор Уставног права те професор високе школе за предмете Кривично право и Кривично процесно право, који је одшколовао више генерација студената и који је, заједно са Миодрагом Симовићем, коаутор првог босанско-херцеговачког универзитетског уџбеника за предмет Међународно кривично право.

Прво издање тог уџбеника објављено је 2007, а друго допуњено 2013. године. То ми, рекох тада себи, даје право да се јавим на наведени конкурс. Али прије него што ћу написати ту пријаву, господин Милорад Којић, директор поменутог Републичког центра за истраживање рата, ми рече да на том радном мјесту већ ради један човјек, по уговору о раду на одређено вријеме, који се већ јавио на конкурс, па је боље да Којић и мене прими на друго радно мјесто на одређено вријеме, а да онда и за мене распишу конкурс у Агенцији за државну управу те да се тако запослим на то друго радно мјесто.

Нисам се јавио на тај конкурс, пошто ми је послије овога све било јасно. Нисам хтио ни да радим на одређено вријеме на другом радном мјесту у том центру, па да се онда за мене формално распише јавни конкурс, јер бих тиме учествовао у нечему што би Агенција за државну управу Републике Српске про форме одрадила за радно мјесто за које би било унапријед одлучено да ја будем примљен. Није то поштено, није људски, и нисам хтио да будем на било који начин дио тога. Зато више никада нисам имао контакт са господином Милорадом Којићем. Запослио сам се на једном приватном универзитету у Бањалуци гдје сам, за 1.200 КМ, имао уговорну обавезу да предајем три наставна предмета (Увод у право, Уставно право и Управно право).

Искрено, био сам задовољан тим новцем, јер од тога могу плаћати режије и преживјети до наредног мјесеца. Али, рекао сам себи да ћу чинити оно што је до мене, то јест јављати се на друге јавне конкурсе, да покушам наћи неки боље плаћени посао. И тако, 9. марта ове 2022. године прочитах, опет у Независним новинама, јавни оглас Агенције за државну управу Републике Српске, којим Министарство правде Републике Српске оглашава упражњеним три радна мјеста, све три за помоћнике министра правде Републике Српске, од којих је један у Ресору за правосуђе, други је у Ресору за извршење кривичних санкција, а трећи у Ресору за адвокатуру, нотаријат, послове правобранилаштва, послове пружања бесплатне правне помоћи грађанима и стратегију борбе против корупције.

Помислих и овај пут да испуњавам, као што заиста испуњавам, све опште и посебне услове за свако од тих радних мјеста. Осим тога, додадох себи овај пут, ја сам у међувремену као аутор написао и објављен је мој уџбеник Уставног права, који је моја тридесет и трећа правна књига

Помислих и овај пут да испуњавам, као што заиста испуњавам, све опште и посебне услове за свако од тих радних мјеста. Осим тога, додадох себи овај пут, ја сам у међувремену као аутор написао и објављен је мој уџбеник Уставног права, који је моја тридесет и трећа правна књига. Од раније сам, по чему сам једини у Босни и Херцеговини, дакле и у Републици Српској, међу те 33 књиге написао и практикуме за све судске поступке: Практикум за кривични поступак (два издања), Практикум за парнични поступак (два издања) и Практикум за управни спор (два издања). То су уџбеници који се на свим домаћим правним факултетима могу користити за часове вјежби из предмета Кривично процесно право, Грађанско процесно право и Управно право (управни спор). Сви остали аутори у БиХ су написали практикум за неку од наведених области, а ја сам то као аутор учинио за сваку од њих. Зато, рекох себи, имам право да се јавим за сва три мјеста помоћника министра. И изнесох у својим пријавама мој животопис и које правне књиге сам написао, од значаја за рад на сваком од тих радних мјеста.

Тако поредану комплетну документацију, сигурности ради, не хтједох слати поштом, већ је 11. марта ове године однесох лично у Агенцију за државну управу Републике Српске у Бањалуци. Кад сам ушао у пријемну канцеларију те агенције затекох двоје њених службеника, а случајно или не пред том канцеларијом се при мом уласку појавио и вршилац дужности директора ове агенције, господин Александар Радета. Поздравих се с човјеком те на његово питање одговорих да сам дошао како бих предао моје пријаве на наведени конкурс.

Он рече својим службеницима да му дају те пријаве, а онда ме позва код себе у канцеларију. Тамо је у мом присуству почео да прегледа моју документацију, те је, наишавши на моју диплому доктора правних наука, рекао како она не треба, већ треба само диплома основног студија права. Рекох му да ја то знам, али и додадох да је моје право да приложим и докторску диплому. У себи помислих, па ја сам сво моје правничко образовање стекао не на транге-франге приватним факултетима, већ сам основни правни студиј прије рата завршио на Правном факултету Универзитета у Сарајеву, магистрирао сам право на Правном факултету Универзитета у Бањалуци, а правне науке сам 2002. године докторирао на престижном Правном факултету Универзитета у Београду. Листајући прилично нервозно осталу моју документацију, господин Радета застаде у једном тренутку и рече: "Е знате шта немате?”. "Шта немам?”, упитах ја. Одговори ми да немам положен испит за рад у органима државне управе.

Био сам фрапиран оним што сам чуо, јер то је изашло из уста не било кога, већ директора Агенције за државну управу Републике Српске. Управо зато му рекох: "Побогу колега Радета, па ви знате и имате у мојој пријави увјерење да сам положио правосудни испит, а тај испит обухвата све, и рад као судија у суду, али и рад у органима државне управе”. Поред тога, рекох му да сам ја и доктор правних наука. На то ми Радета рече да зна, али да је наводно од раније таква пракса конкурсне комисије Агенције чији је он директор, да се овакве пријаве закључком одбацују као непотпуне.

Другим ријечима, пракса комисије је јача од слова закона. На то му рекох да се не играју овим стварима, јер то није само основ за моју тужбу ради поништења таквог незаконитог поступања, већ је и разлог због којег ћу у том случају поднијети кривичну пријаву и против њега и против чланова конкурсне комисије

Другим ријечима, пракса комисије је јача од слова закона. На то му рекох да се не играју овим стварима, јер то није само основ за моју тужбу ради поништења таквог незаконитог поступања, већ је и разлог због којег ћу у том случају поднијети кривичну пријаву и против њега и против чланова конкурсне комисије. Јер, на тај начин они искоришћавају свој положај и прекорачују своја овлашћења, што је кривично дјело злоупотребе службеног положаја, те чине и кривично дјело несавјесног рада у служби, чиме ми наносе штету, јер ме незаконито дисквалификују из конкурсне процедуре. Не хтједох тада рећи господину Радети, па то чиним сада, како ми је, поученом оним што ми је у августу 2021. године рекао господин Милорад Којић, јасно да и овај пут на ова три радна мјеста већ раде појединци који су предестинирани да ту и даље остану, а Агенција за државну управу је само проточни бојлер кроз који све ово треба бити пропуштено како би био створен привид провођења наводно легалне конкурсне процедуре. Умјесто тога, рекох господину Радети да ћу се правно борити против ових њихових злоупотреба, тужбом суду, али и кривичном пријавом надлежном јавном тужилаштву због наведених кривичних дјела. Господин Радета ми на то рече да чита моје колумне те додаде "Имате исправне ставове о животу”. На томе се завршио наш разговор. Поздравио сам га и изашао из његове канцеларије.

С обзиром на ово што ми је Радета најавио, нисам био изненађен када ми је поштар 2. априла ове године доставио три закључка господина Радете. Сва три су од од 31.3.2022. године и имају бројеве: 23.03/120-471/22; 23.03/120-472/22 те 23.03/120-473/22). Сваким од њих одбацују се моје пријаве као наводно непотпуне, јер немам положен стручни испит за рад у органима државне управе нити сам поднио захтјев Агенцији господина Радете да ме ослободи од полагања тог испита.

Колико је незаконит сваки од наведених закључака доказују чињенице да је у сваком од њих, позивањем на Уредбу о стручном испиту за рад у управи Републике Српске, написано да тај "стручни испит не полаже лице које посједује научно звање доктора правних наука и лице које је положило правосудни испит”, те да то лице МОЖЕ поднијети захтјев Агенцији господина Радете за доношење рјешења којим се утврђује да је оно доктор права или правник са правосудним испитом, па да због тога не мора полагати испит за рад у органима управе.

Дакле, правилно се у сва три закључка каже да лице МОЖЕ поднијети такав захтјев, што значи да и не мора (јер је већ доктор права или је положио правосудни испит) и због тога, ако не поднесе тај захтјев, не смије његова пријава бити одбачена као непотпуна. Јер он већ има диплому да је доктор правних наука или увјерење о положеном правосудном испиту, што су докази који пријаву тог лица чине потпуном и послије таквих доказа није законито тражити од таквог лица да мора још поднијети и захтјев да буде ослобођен од полагања испита за рад у органима управе Републике Српске.

Ово што су они учинили би било исто када се доктор медицине јави на радно мјесто љекара, па његова пријава буде одбачена зато што није поднио диплому да је завршио и вишу медицинску школу или барем захтјев да га тамо нека агенција ослободи од полагања и завршетка више медицинске школе, иако завршен медицински факултет својим програмом обухвата све што обухвата виша медицинска школа, али и много више од тога

Па правна норма из Уредбе о стручном испиту за рад у управи Републике Српске прописује тако јасно (члан 26): "стручни испит не полаже лице које посједује научно звање доктора правних наука и лице које је положило правосудни испит". Тражити послије овакве правне норме и у присуству доказа у виду дипломе о докторату правних наука или увјерења о положеном правосудном испиту да такво лице захтијева, а Агенција господина Радете донесе рјешење да се то лице ослобађа од полагања стручног испита, је груба незаконитост и самовоља. Па здрава памет указује на то како већ из цитиране правне норме "да стручни испит не полаже лице које посједује научно звање доктора правних наука и лице које је положило правосудни испит" произлази да је правном силом те норме овакво лице ослобођено од полагања стручног испита, и за њену перфектуацију у сваком конкретном случају није законито тражити још и рјешење о ослобађању од полагања тог испита.

Али, господин Радета упркос свему томе наопако и злонамјерно у своја три закључка идентично закључује да из оно "МОЖЕ”, по њему, а на приједлог конкурсне комисије, "произлази да је именовани био у ОБАВЕЗИ да поднесе захтјев Агенцији за ослобађање од полагања стручног испита”, па како нисам поднио такав захтјев Радета и конкурсна комисија одбацише све три моје пријаве као наводно непотпуне. И тако ме елиминисаше из даље конкурсне процедуре.

Једном ријечју, држава нам је огрезла у криминалу. Због тога није чудо што људи бјеже главом без обзира не само од такве криминалне српске државе, већ се, само ако могу, одричу и њеног држављанства, као и саме припадности српском народу чија је то формално држава

Ово што су они учинили би било исто када се доктор медицине јави на радно мјесто љекара, па његова пријава буде одбачена зато што није поднио диплому да је завршио и вишу медицинску школу или барем захтјев да га тамо нека агенција ослободи од полагања и завршетка више медицинске школе, иако завршен медицински факултет својим програмом обухвата све што обухвата виша медицинска школа, али и много више од тога. Или, то је исто као кад се дипломирани правник јави на конкурс за то радно мјесто, па му одбаце пријаву зато што није завршио и вишу управну школу или што барем није поднио захтјев да буде ослобођен од завршетка више управне школе.

Но, све претходно речено није само доказ хипокризије која је завладала у нама, већ је то доказ и колико нам је држава огрезла у несавјесном и самовољном раду, као и у злоупотреби сложбеног положаја и овлашћења којима појединцу наноси штету и судбоносно утиче на његов живот. Једном ријечју, држава нам је огрезла у криминалу. Због тога није чудо што људи бјеже главом без обзира не само од такве криминалне српске државе, већ се, само ако могу, одричу и њеног држављанства, као и саме припадности српском народу чија је то формално држава. Зато ме више не чуде све чешће (не)прилике у којима од наших људи чујем, кад прођу муке попут ове коју сам ја овдје укратко изнио или неке друге још горе муке које су доживјели од своје српске државе, како је проклињу и говоре да "Оваква криминална српска држава није оно за шта су се борили". Због тога је и проклињу, говорећи "Дабогда оваква криминална српска држава што прије нетрагом нестала". Тешко ми је сваки пут кад то чујем. Али морам признати како све више разумијем те наше напаћене и преварене људе.

(Фронтал.рс)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер