уторак, 20. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Излаз из ре-интеграцијског ћорсокака
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Излаз из ре-интеграцијског ћорсокака

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
понедељак, 02. децембар 2013.

(Прес, 3.12.2013)

Већ више од деценију и по на дневном реду међународног протектората у БиХ налази се један те исти приоритет: реинтеграција државе.

Већ сама употреба појма реинтеграција у овом контексту је спорна, јер погрешно подразумијева да је БиХ прије рата била интегрисана, па је само ваља вратити у статус екс анте. СРБиХ јесте била интегрисана, али у оквиру федералне државе и под једнопартијским режимом, а распала се већ на првом кораку у самосталност и демократију. Били су довољни слободни избори да се испостави да у БиХ не живе грађани, босанци и херцеговци, него Срби, Муслимани и Хрвати, а распад Југославије их међусобно ратно завадио око будућности заједничке државе и њене унутрашње организације. Елем, не може се говорити о њеној реинтеграцији, него само о интеграцији, али претходно би требало утврдити да ли би интеграција државе била боља и да ли је желе сви државотворни народи. То претходно и суштинско питање нити ко поставља нити нуди одговор, а из Вашингтона, Брисела и Сарајева се само упорно понавља: реинтеграција, па реинтеграција, из дана у дан, по милион пута.

Мијењају се само протектори (Вестендорп, Петрич, Ешдаун, Шварц-Шилинг, Лајчак, Инцко) и форме да се реинтеграција силом наметне. Траже да „говоримо једним гласом“, да извршимо „уставне реформе“, да створимо „функционалнији систем“, да се „сами договоримо“ и сл., али то никако не даје очекивани резултат. Баш као што га нису дали ни отимање ентитетских надлежности, наметање закона, смјењивање функционера, пријетње, уцјене и притисци. Да тако поступа појединац, за њега би одавно сви рекли да је осион, тврдоглав, глуп, досадан и сл., а пошто се ради о тзв. међународној заједници, онда, наравно, није згодно. Али опет, чудно је да се не нађе неко довољно флексибилан и утицајан у тој великој и моћној „међународној заједници“ па да каже: Хајде, људи, да се већ једном манемо ћорава посла и да покушамо да нашу политику ускладимо са реалним процесима на брдовитом босанско-херцеговачком терену!

На примјер, пошто РС добро функционише, а Федерација све горе, да укинемо прескупе кантоне и већи ентитет подијелимо на Херцег-Босну и Бошњачку републику. Затим, да им вратимо изворне дејтонске надлежности и извршимо максималну децентрализацију БиХ. Да бошњачким лидерима објаснимо да немају право на цијелу БиХ и да нема смисла да живе заједно са „усташама“ и „четницима“. И, напокон, пошто се све то мирно и изведе, да три народа у БиХ упитамо да ли желе да остану у оквиру конфедерације три претежно националне републике или хоће да живе у одвојеним државама.

У ријетким садржајнијим иступима међународних дужносника повремено се да прочитати понешто што би требало да објасни зашто то упорно неће да учине, односно зашто и даље инсистирају на реинтеграцији када би, баш обрнуто, дезинтеграција била много природније и лакше изводиво рјешење.

Каже се, на примјер, да те „државице не би биле самоодрживе“. То није тачно, јер ни у теорији ни у пракси нису утврђени минимална територија и број становника који би били услов одрживости, а има довољно примјера и мањих које комотно опстају.

Каже се, такође, да би „већа самосталност РС и ХБ водила у одвајање и завршила у великој Србији и великој Хрватској“. Међутим, нити је такав исход неминован нити је сам по себи споран. Новија истраживања показују да све већи проценат Срба жели баш самосталну РС, а увећањем ни Србија као ни Хрватска не би величином стрчале од европског просјека.

Каже се и, обратно, да би „државна самосталност РС и ХБ практично значила да би Срби и Хрвати имали по двије националне државе“. Али, међународним де факто признањем Косова, и Албанци су добили другу националну државу, па зашто не би могли и други народи.

Каже се и то да „државно осамостаљење РС и ХБ не би могло да прође без новог ратног крвопролића“. Ни то није тачно, јер РС има заокружене и међународно признате границе, има полицију, има устав, предсједника, владу и парламент, па и припремљен референдум о осамостаљењу. А бошњачки лидери, који пријете већином на попису, требало би да рачунају и на добровољце из окружења, не само оне са беиха држављанством.

Каже се да би „бошњачка филџан-држава могла постати мостобран за продор исламског тероризма“. Мноштво индикатора указује да кантони са бошњачком већином већ јесу уточиште за исламске екстремисте, али се они у „беиха“ мултикултурном окружењу само лакше камуфлирају. А локално становништво их прећутно више доживљава као браћу по вјери, везу са исламским светом и војне резервисте, него као опасност.

Каже се да „БиХ треба задржати на окупу до уласка у ЕУ, а послије ће свакако сви бити под заједничким кровом“. Испоставило се, међутим, да је ЕУ сувише далека перспектива за БиХ, која већ пуца по ентитетским и кантоналним шавовима. А Ирци и Каталонци су већ легално заказали референдуме о сецесији, иако су Британија и Шпанија чланице ЕУ.

Каже се, напокон, да је БиХ „геополитичка нужност“. Ова бизарна синтагма може да значи и све и ништа. А вјероватно упозорава да некоме моћном споља напросто одговара да се БиХ по сваку цијену што тјешње интегрише као „замрзнути конфликт“, који се, према потреби, може увијек активирати, и не обазире се на демократска опредјељења народа и политичку реалност на терену. Међутим, тај неко, да је стварно хтио, то би и урадио још почетком 90-их, док је још лако могао. Сада је то већ теже, а има и преча посла.

Можда би се у озбиљној расправи могли пронаћи и јачи аргументи за (ре)интеграцију заједничке државе, али ни мирна дезинтеграција не би смјела да буде табу-тему и коначно би је требало без зазора отворити. За почетак на научном нивоу и уз учешће како домаћих, тако и европских и америчких стручњака, а за покровитељство за један такав међународни скуп би се ваљало обратити ОХР-у. И, наравно, да га отвори в.п. Валентин Инцко. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер