среда, 20. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > "Еврореформе“ у БиХ – увод у националну и социјалну радикализацију?
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

"Еврореформе“ у БиХ – увод у националну и социјалну радикализацију?

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
недеља, 07. децембар 2014.

Петог децембра комесари ЕУ Федерика Могерини и Јоханес Хан састали су се у Сарајеву са вођама политичких партија из Републике Српске и Федерације БиХ како би покушали да договоре својеврсну мапу пута према тзв. британско-немачкој иницијативи за БиХ, која је усвојена недавно на самиту министара спољних послова земаља чланица ЕУ у Бриселу.

ЕУ реторте за „реформе“

Иницијатива се заснива на наоко промењеном редоследу услова које ЕУ поставља пред БиХ, тако су сада решење пресуде „Сејдић, Финци“ и успостављање механизма координације наводно стављени у други план, а у првом плану је „спровођење социо-економских реформи“. Но, још није дефинисано о каквим конкретним реформама је реч: то је остављено политичким вођама Срба, Хрвата и Бошњака да се сами договоре у наредних неколико месеци када формирају извршну власт на нивоу БиХ.

Ипак, како год буду дефинисане, „еврореформе“ ће се тешко моћи спровести без успостављања механизма координације, што је и Хан у једном моменту признао[1]. Тај проблем, баш као и проблем „Сејдић, Финци“, остао је нерешен због размимоилажења водећих бошњачких и хрватских политичара. Зато је сада вођа ХДЗ-а БиХ Драган Човић највише резервисан у погледу реализације реформи које се помињу. “Да би све то заживело, мораћемо ставити на дневни ред изборни закон, пресуде домаћих судова, Уставног суда БиХ, одлуку суда у Стразбуру и многа друга питања”, рекао је Човић[2].

Истовремено, председник РС и вођа СНСД-а Милорад Додик оптужио је бошњачког члана Председништва БиХ и вођу СДА Бакира Изетбеговића да представља највећу сметњу “евроинтеграцијама” БиХ, тиме што отежава договор Бошњака и Хрвата у ФБиХ о решењу пресуде “Сејдић, Финци” и механизма координације. Додик је то рекао одговарајући на претходно изречене оптужбе Изетбеговића да је “Додик рушио европске законе”, мада је истина нешто другачија: за законе које је у протекле две године СДА покушао да прогура у Парламенту БиХ као “проевропске” нису гласали ни СНСД ни СДС, јер су их сматрали антиуставним, а предлози СДА за решење пресуде “Сејдић, Финци” нису били прихватљиви ни Човићевом ХДЗ-у, који их је сматрао суштински противхрватским.

Па како ни ономад није било већег помака у решавању проблема “Сејдић, Финци” и механизма координације, како ће га сада бити, пошто су у игри исти играчи на готово истим позицијама? Без обзира на међусобну нетрпељивост, СНСД и СДС ни сада неће променити ставове у погледу решавања поменута два питања, а Човићев ХДЗ ће бити још истрајнији у свом захтеву за “јасно препознавање Хрвата у Уставу БиХ”. А онда ће и све “социо-економске реформе”, чија реализација не буде могућа без успостављања механизма координације, остати само мртво слово на папиру.

Но, то мало ко у БиХ и ван ње жели да каже, поготово не међу поборницима ЕУ интеграција. Тако, рецимо, и критика бившег саветника хрватског председника Иве Јосиповића, Дејана Јовића, делује више као изузетак који потврђује то правило. Иако сматра “охрабрујућом” већ поменуту британско-немачку иницијативу, Јовић је назива мањкавом и парцијалном, јер не отвара “питања унутрашњих односа у БиХ”, а и сам поставља једно од суштинских питања: мисли ли “међународна заједница” препустити БиХ сву сувереност или не? Укратко, сматра он – а није ни први, ни последњи – уколико се унутрашње противречности у БиХ не расправе на време, тешко ће се избећи судбина бивше СФРЈ: прво имплозија, па експлозија[3].

Иако поборник ЕУ интеграција, Јовић упозорава и да ЕУ више нема изворне копенхашке критеријуме, већ се “на земље које су у све лошијем стању, примењују све оштрији критеријуми, од којих неке не би могле испунити ни садашње чланице ЕУ”. Зато се, како Јовић описује парафразирајући, долази до односа између домаћих политичара и ЕУ у којем се ови први “као нешто реформишу, а они(ЕУ) се претварају као да то не виде”[4]. А кад та глума и претварање и једних и других узму маха, онда се и у најширим слојевима становништва у БиХ - онима у чије име се реформе најављују и намеравају спроводити - пробуди бојазан да ће бити колатерална штета таквих реформи.

Отпор „одоздо“

Већ сада је видљиво да умерени оптимизам у погледу приближавања БиХ Европској унији који деле будуће чланице извршне власти на нивоу БиХ (Савез за промене, СДА, ДФ и ХДЗ БиХ) у споразумима који су потписали, не наилази на одушевљење међу синдикатима и интересним удружењима пољопривредних произвођача ни у РС ни у ФБиХ. Поменута удружења седмицама су блокирала царинске терминале у БиХ, сматрајући да испуњавање захтева ЕУ у погледу либерализације увоза вишеструко субвенционисаних производа ЕУ у БиХ води ка слабљењу домаће пољопривреде и у РС и у ФБиХ, па траже од власти БиХ да уведу мере заштите и омогуће споразуме о извозу у Русију и Турску[5].

Они намеравају да наставе притисак на власт, најављујући да ће, након блокаде царинских терминала, сада започети са протестима пред институцијама БиХ[6]. Тако ће се власти наћи у процепу између ЕУ, с којом не би да заоштравају односе, и значајног броја домаћих пољопривредника које не чека светла европска будућност у неоколонијалном загрљају ЕУ.

Савези синдиката РС и ФБиХ су се, такође, ујединили у противљењу “Споразуму за раст и запошљавање у БиХ”[7], документу коју је израдила Делегација ЕУ у БиХ, а на који се већ позивају у својим политичким споразумима СзП, СДА, ДФ и ХДЗ БиХ. Синдикати се најжешће противе делу који се односи на права радника, сматрајући да би његово спровођење значило потпуно обесправљење овог слоја становништва. Поједини сарајевски лево оријентисани аналитичари чак сматрају да “Споразум за раст и запошљавање”  представља  “дебакл још једног покушаја спашавања неолибералног поретка где се раднике убеђује да је смањење приноса на рад заправо мера у радничку корист и то у земљи у којој незапосленост и даље износи приближно 40 одсто укупног активног радног становништва”[8].

Противљења синдиката и удружења пољопривредника с обе стране међуентитетске границе у БиХ, упућује не само на то да ће реформе из споразума “народњачких” странака из РС и ФБиХ бити тешко спроводиве, него и да би инсистирање на њиховом спровођењу могло довести до ширег противљења становништва “одоздо”.

У суштини, реч је о почетку процеса у коме ће досадашња подршка приступању ЕУ у БиХ, која је у скоро свим истраживањима међу испитаницима до сада била релативно висока - за разлику од, рецимо, незнатне подршке у Српској у погледу приступања НАТО-у - убудуће слабити. А обећања о реализацији претприступних фондова ЕУ просто ће копнити пред растућим незадовољством великог броја малих пољопривредника и радника. Уколико још некоме буде пало на памет да у неком тренутку потегне и питање редефинисања дејтонског устава БиХ, ето прилике и за јачање нове-старе међунационалне поларизације.

Услед тога, не би било необично да се, ако се постојеће традиционалне социјалдемократске странке и странке десног центра међу Србима, Хрватима и Бошњацима не врате у већој мери потребама својих бирача, него што су то до сада чиниле  - убудуће на страначкој сцени појаве локалне варијанте шпанског “Подемоса”, грчке “Сиризе” или француског “Националног фронта”. Уколико се већ на тај начин не буду претходно преобразиле неке од постојећих традиционалних странака, притиснуте незадовољством чланства и симпатизера. То сада можда изгледа наивно, али када се крене у брзе “еврореформе”, а знајући шта све оне (не)доносе најширим слојевима становништва, није згорег запитати се: можда није ни немогуће, а ни тако далеко?


[3] “Слободна Босна”, Сарајево, 20.11.2014., стр. 30-32.

[4] “Слободна Босна”, Сарајево, 20.11.2014., стр. 33.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер