уторак, 22. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

БиХ и уставносудијска (демо)крадија

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
уторак, 08. октобар 2019.

За потребе правне науке и политикологије демократија се може одредити као могућност, која треба бити на располагању свим грађанима, да непосредно или путем својих политичких представника врше власт или да остварују утицај на њу у погледу свих питања од важности за глобално друштво организовано у одређену државу.

Досљедно овако одређеном појму демократије, грађани требају имати и право да парламентарним путем, преко својих парламентарних представника, расправљају и у форми закона уређују организацију и рад било које државне институције, па и уставног суда. Ако се грађанима негира то право, онда се не ради о демократији него о демокрадији, јер се тиме од народа краде оно што је његово. Уколико се то чини да би се судијама, па још странцима, омогућило да суде у уставном суду државе иако нису њени држављани, онда се тај не само правни него и социолошки феномен може и треба назвати уставносудијском демокрадијом.

Рекох ово не без разлога, јер се у БиХ деценијама перпетуира једно изразито недемократско стање када је ријеч о институцији Уставног суда БиХ. У њој већ деценијама без икаквог демократског капацитета и легитимитета сједи и о судбини овдашњих грађана и ентитета одлучује троје иностраних судија. Осим овдје код нас, на тако нешто нећемо наићи ни у једној другој земљи у свијету. Зато је разумљиво што се ових дана у Републици Српској по ко зна који пут с правом покреће питање доношења закона којим би била отклоњена ова уставна аномалија. У вези са тим апсолутно легитимним настојањем нашој јавности није у довољној мјери објашњено нешто што је од кардиналне важности, на шта желим указати овим текстом. Наиме, и кад се покрене наведена иницијатива, постоји не мали број оних (не само у Федерацији БиХ него и у Републици Српској) који сматрају да је за уклањање наведене аномалије неопходна измјена Устава БиХ. Такво поимање не само што је нетачно, већ не одговара ни истини.

Устав и закони

Да бих доказао управо речено, најприје ћу се послужити искуствима из неколико држава. Уставом СР Њемачке (Основним законом) јесте, као и код нас, прописано постојање савезног Уставног суда, али се питања његове организације и рада (па тако и питања у вези са судијама) уређују Законом о савезном Уставном суду. У параграфима 1-16. уређени су, примјера ради, организациона структура тог суда, број судија, начин њиховог избора и друга питања. У другом дијелу истог закона (Прво поглавље, параграфи 17-35) прописан је поступак пред Уставним судом СР Њемачке. У Краљевини Белгији посебним законом о Уставном суду такође су уређена иста питања (видјети Други дио закона, Прво поглавље, чл. 31-33 тог закона, којима је уређена организација Уставног суда, као и Пети дио, чл. 67-73, којима је уређен поступак пред судом). У Краљевини Шпанији посебним Органским законом о Уставном суду уређена је ова материја. У Републици Италији тамошњи Устав из 1948. године уређује постојање Уставног суда. У тај суд, који чине 15 судија, једну трећину именује италијански парламент, једну трећину именује предсједник Републике, а преосталу трећину судија именују више инстанце судске власти у Италији. Овај трипартитни модел касније је послужио као узор за такво поступање и у Чилеу, Колумбији, Еквадору, Гватемали, Републици Кореји итд. Али, од тог трипартитног модела за наше потребе важнија је чињеница да и у Италији постоји посебан закон којим се уређују надлежности и поступак пред италијанским Уставним судом (закони број 1/1953 и 87/1953).

Како видимо, у наведеним, а и у другим државама, није довољно да се постојање Уставног суда пропише Уставом, већ се уставне норме о томе разрађују одговарајућим законима. И код нас то исто правило важи за Уставни суд Републике Српске, Уставни суд ФБиХ, као и за Апелациони суд Брчко дистрикта који такође има уставносудску функцију. Она је том суду наметнута Налогом супервизора за Брчко дистрикт од 04.06.2010. године (Закон о поступку оцјене усклађености правних аката Брчко дистрикта БиХ). Чланом 2. тог наметнутог закона прописано је да је Апелациони суд Брчко дистрикта надлежан да оцијени да ли је било који закон или подзаконски пропис Брчко дистрикта у складу са Статутом као уставним актом дистрикта.

Узурпација

Но, ове универзалне вриједности једино не важе за Уставни суд БиХ, иако је то супротно самом слову Устава БиХ. Наиме, чланом 6. тог устава јесте прописано да Уставни суд БиХ чине четворо судија које бира Представнички дом Парламента ФБиХ, да двоје судија бира Народна скупштина Републике Српске, а да преостало троје судија бира предсједник Европског суда за људска права, који не могу бити држављани БиХ или било које сусједне државе. Међутим, из члана 6. Устава БиХ такође произлази да је интенција Устава да се именовања иностраних судија врше за период од првих пет година од ступања на снагу Устава БиХ (14.12.1995. године), али је истим Уставом дато право Парламентарној скупштини БиХ да може законом прописати другачији начин избора судија, умјесто оног који је Уставом БиХ иницијално предвиђен за троје иностраних судија. То другим ријечима значи двије суштински важне чињенице. Прва је да у БиХ није потребно мијењати њен Устав да би се прописао другачији начин избора судија који би замијенили ово троје иностраних судија. Умјесто тога, Устав БиХ даје право Парламентарној скупштини БиХ да сва та питања уреди законом. Друга чињеница која произлази из Устава БиХ је да савезни законодавац тим законом може прописати и престанак вршења судијске функције иностраних судија и да умјесто њих судијску функцију врше домаћи држављани, како је ово питање иначе уређено у свакој цивилизованој држави. Осим тога, из одредаба Устава БиХ такође произлази да се законом од стране савезног законодавца може прописати да то троје судија не само што више не могу бити странци, већ и да их убудуће неће именовати предсједник Европског суда за људска права. Зато се савезним законом треба прописати и да преосталих троје домаћих судија именују домаћи органи власти (парламенти).

То је, дакле, уставно стање које у вези са овим питањем произлази из Устава БиХ. Поред тога, из истог устава произлази да Уставни суд БиХ има право да донесе пословник којим ће уредити свој рад. Али, прописујући то право Уставног суда, ниједном одредбом Устава БиХ није прописано да се поступак и организација тог суда не могу уредити законом. И на ово указујем не без разлога. Наиме, важећим Правилима Уставног суда БиХ тај суд је, у преамбули Правила, себи на неуставан начин дао за право да каже како наводно нема уставног основа да се законом уреде поступак и организација тог суда и да Правила тог суда наводно представљају једини правни акт којим се уређују та питања. Овакво поступање судија Уставног суда БиХ који су усвојили таква Правила представља класичан облик неуставног поступања и оне уставносудијске демокрадије с почетка овог текста. Кажем ово због тога што ниједна одредба Устава БиХ не даје, ни посредно ни непосредно, основа за такво поимање. Нажалост, иако је Устав БиХ с тим у вези јасан, доносиоци Правила узурпирали су уставносудијску власт и рекли да нешто наводно произлази из Устава БиХ, иако то ниједном ријечју Устав БиХ није прописао за савезни Уставни суд.

Стога, приликом доношења закона о Уставном суду БиХ, до чега нужно мора доћи ако истински желимо владавину права и цивилизовану државу, треба повести рачуна и о овоме. Другим ријечима, тим законом не само што требају бити одстрањене иностране судије из Уставног суда БиХ, већ истим законом требају бити уређени и организација и поступак пред тим судом, након чега Уставни суд својим пословником даље може уредити свој рад у границама закона.

(Глас Српске)

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер