недеља, 30. април 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Антиправо квазидржавника - Изетбеговић и Софтић "настављају борбу"
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Антиправо квазидржавника - Изетбеговић и Софтић "настављају борбу"

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Марковић   
понедељак, 27. март 2017.

Изетбеговићев захтјев за ревизију пресуде у спору који је Босна и Херцеговина водила против Србије пред Међународним судом правде одбачен је. Тиме је неславно пропао покушај члана Предсједништва Босне и Херцеговине да самовољним радњама злоупотријеби функцију коју обавља и заоштри кризу унутар своје земље, а потом између своје земље и Србије. Још увијек се нагађа о томе шта су били прави Изетбеговићеви мотиви да овако поступи иако је, сад је то познато, био упознат са стварним стањем ствари, па није могао вјеровати у успјех своје „акције“. Обично се истиче неколико могућих разлога за његово дјеловање.

Прво, каже се да је ова Изетбеговићева активност била срачуната на учвршћивање његовог легитимитета, који је озбиљно доведен у питање политиком коју он и његова странка, СДА, воде. Друго, истиче се да је Изетбеговић предузео активност поводом ревизије зато што је истицао десетогодишњи рок у коме је то могао учинити, а чијим истеком је престајала свака могућност да се ревизија тражи, па није хтио бити оптужен од стране политичких противника да је пропустио да уради све оно што је могао, без обзира на посљедице и на то да ли је имао уставни основ за дјеловање. Треће, чак се истиче да је Изетбеговићева активност координирана са Турском и Русијом. Првој је то у интересу јер њени односи са НАТО-ом више нису тако добри, док друга жели да приближавањем са Турском и изазивањем нове кризе у Босни и Херцеговини умањи изгледе да ова посљедња, као крајње нестабилна држава, буде прихваћена у евроатлантске интеграције.

Шта је од овог тачно, поуздано зна само Бакир Изетбеговић. Оно што ми знамо јесте да је његовим дјеловањем задат још један ударац Босни и Херцеговини. Наиме, он је, као члан Предсједништва, дјеловао неуставно. То је основни и највећи проблем. Институције Босне и Херцеговине су ионако крхке и тешко доносе одлуке. Стално се говори о потреби да се држава распадне или унитаризује. У сваком случају, заговара се промјена постојећег стања, у различитим правцима и са различитим исходима. Изетбеговић долива уље на ватру, јер крши Устав и занемарује институцију чији је члан. Устав је јасан. Предсједништво настоји да донесе одлуке из своје надлежности (не све, већ оне које су набројане као такве у самом Уставу) консензусом. Ако консензус није могућ, одлуку доносе два члана Предсједништва, с тим да трећи може уложити вето. Он га може уложити тврдећи да је одлука штетна по виталне интересе ентитета у коме је биран. У том случају, о спорној одлуци изјашњава се, двотрећинском већином, Народна скупштина Републике Српске, ако је вето уложио српски члан Предсједништва, односно бошњачки или хрватски делегати у Дому народа Парламента Федерације Босне и Херцеговине, ако је вето уложио бошњачки или хрватски члан Предсједништва.

Надлежност Предсједништва која је овдје у питању спада у ред надлежности о којима се одлука доноси по напријед прописаном поступку. Дакако, прије него што о томе кажемо коју ријеч, треба нагласити да Предсједништво, као колективни орган, све одлуке доноси на својим сједницама. Чак и да је Изетбеговић био предсједавајући Предсједништва, а није, опет не би могао самостално донијети одлуку о подношењу захтјева за ревизију пресуде, јер је предсједавајући Предсједништва само primus inter pares. Кад је ријеч о самој надлежности Предсједништва, она се дефинише као представљање Босне и Херцеговине пред међународним и европским институцијама и организацијама. Предсједништво није могло донијети одлуку о спорном питању, јер је један члан Предсједништва, српски, био изричито против тога, док је други, хрватски, одбио да се отворено изјасни, али је имплицитно био против доношења одлуке. Знајући све то, Изетбеговић није ни поднио формални приједлог Предсједништву да се изјасни о подношењу захтјева за ревизију, нити је Предсједништво о томе одлучивало. Да се то догодило, одлука не би могла бити донесена, па би Изетбеговићу било теже да предузме све оно што је учинио.

Међутим, он се није позивао само на чињеницу да је члан Предсједништва, иако је она у овом случају, потпуно безначајна, јер је он поступао као приватно лице а не као члан колективног шефа државе. Он се позивао и на то да је Сакиб Софтић, одлуком Предсједништва из 2002. године, именован за агента Босне и Херцеговине у поступку који је пред Међународним судом правде вођен поводом тужбе Босне и Херцеговине против Србије. Због тога, по њему, није било потребно именовати новог агента, па је онај стари могао поступати у име државе. То, међутим, није тачно, јер се захтјев за ревизију посматра као отпочињање новог поступка, о чему држава треба да одлучи, а, у склопу те одлуке, треба и да именује новог агента. Да ствар буде гора, Изетбеговић је то знао, јер је Сакиб Софтић о томе обавијештен од стране Међународног суда правде знатно прије него што је ријешено да поднесе захтјев за ревизију. Немушта објашњења да је о томе обавијештен од стране регистрара овог суда, који је само чиновник и чије мишљење није правно обавезујуће, не вриједи да буде коментарисано.

Предсједник Међународног суда правде урадио је оно што је једино било могуће – обратио се члановима Предсједништва, тражећи од њих да се изјасне о захтјеву за ревизију који то заправо није, јер је Сакиб Софтић, у својству приватног лица, однио извјесна писмена у Међународни суд правде. Хрватски члан Предсједништва је настојао да заузме средњи став – нити је подржао Изетбеговићеву акцију, нити је био спреман да гласа против. Тако, Предсједништво није ни гласало, већ су његови чланови у одвојеним писмима изнијели своје ставове предсједнику Међународног суда правде.

Нема сумње да је поступање Бакира Изетбеговића представљало кршење Устава, јер је одлучио да супституише орган чији је члан. Међутим, проблем је у томе што Устав уопште не предвиђа одговорност чланова Предсједништва, и то не само политичку већ ни правну. Повреда Устава, дакле, није основ за покретање поступка за утврђивање одговорности и разрјешење члана Предсједништва. Зато је Изетбеговић могао да слободно дјелује неуставно. Наравно, након овог свог краха, услиједили су позиви да поднесе оставку, што је он одбио.

Услиједили су проблеми у функционисању Предсједништва и Дома народа Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, а српске странке које су досад биле дио парламентарне већине на државном нивоу, заједно са Изетбеговићевом СДА, сад преиспитују свој останак у тој већини, истичући да више није могућа сарадња са СДА.

Изетбеговић и Софтић најављују наставак борбе, тврдећи да није све готово. Шта би то конкретно требало да значи, нико поуздано не зна. Да је ствар, са правне стране, окончана, нема никакве сумње. Изетбеговић се изложио критици са свих страна да је обмањивач, није постао спасилац земље, како се представљао, није постигао покретање ревизионог поступка, што је желио, одбија да поднесе оставку, показујући да му је власт милија од земље, а институције Босне и Херцеговине су дошле у нову кризу функционисања. И за једног квазидржавника, много је. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер