среда, 26. јануар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Ако попустимо – изгубићемо и ово што имамо
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Ако попустимо – изгубићемо и ово што имамо

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Кецмановић   
среда, 15. децембар 2021.

Последњих дана уочи сједнице Народне скупштине у Бањалуци, нико са српске стране не може да оспори историјски значај враћања отетих надлежости РС, али се чују апели на опрез. Те „не треба да провоцирамо Запад!“, те „не треба нам запаљива реторика“, те „не треба да се нађемо на линији глобалне конфронтације великих сила“, те „могли бисмо да изгубимо и ово што имамо“.

Напротив, ако попустимо изгубићемо и ово што имамо. Одузимали су једну по једну надлежност и стално је било: „Па ипак нам је остало довољно!“ Али то што је остало бивало је све мање и мање. Српска је постала недокувана жаба, шпагети ал денте. И када нам пријете „недовршеним пословима у Босни“ и сами потврђују да мисле да су главнину посла већ завршили.

Алија Изетбеговић и Ричард Холбрук

Почело је од симболичних промјена наметања заставе и химне. То је тада изгледало готово комично.

В.п. Вестендорп, који је први стекао бонска овлашћења, наметнуо је бјело-плаво-жуту  заставу са звједицама. На њој нема симбола ни Босне ни три народа, него симболише да неки негдје хоће у ЕУ. Наметнуо је и химну која не може да се пјева јер има мелодије, а нема текста.  Онда су дошла на ред имена градова.

Не може Српско Сарајево, не може Србиње. Попусти им се, па онда не може ни Српска. Био је потребан референдум да бисмо одбранили право да обиљежавамо дан рођења РС. На крају ни то нису признали да би, кад затреба, потегли аргумент да једино важи одлука двојице бошњачких и тројице иностраних судија у Уставном суду БиХ.

Та тројка странаца замијенила је високог представника и моћнија је од тројке у Предсједништву БиХ.

Домаћи кадрови у Предсједништву у понечем и постигну консензус, али странци у Уставном суду су увијек једногласни са бошњачким судијама и никад са српским.  

Дејтон је, у ствари, био кукавичије јаје и мамац. Понудили су Српској прихватљиво политичко рјешење само да би се прекинуо рат, односно да би се Kлинтон уочи избора окитио великим спољнополитичким успјехом, и постројио је Мејџора, Kола, Ширака, Черномирдина и Гонзалеса у име остатка ЕУ као гаранцију да мисли озбиљн.

А пошто је освојио и други мандат, Стејт департмент се вратио на предратни и ратни антисрпски сценарио о јединственој грађанској држави. Америка је тада била једина суперсила на врхунцу моћи и Медлин Олбрајт је дословце говорила: „Ми можемо да радимо шта год хоћемо, а осталима не преостаје ништа друго него да нас послушно слиједе“. 

Ово им је дизајнирао и наметнуо Карлос Вестендорп

Сам Холбрук, творац споразума, извео је акробцију мимо сваке политичке логике. Он је први рекао да је Дејтон донио мир, али не и политичко рјешење, иако је практично једино било могуће обратно: прво рјешење па онда прекид рата.

Испоставило се да је Холбрук заиста рекао Алији да потпише, с тим да ће се САД накнадно побринути да РС нестане. Kасније су довели и Холбруковог сина у Сарајево да то потврди.

Најзад, Додик је био присутан када када је Силајџић једног америчког функционера подсјетио на обећање дато Алији, а овај је одговорио да управо раде на томе. И што јест –јест, предано су радили да Српска нестане.

Али, тај покушај преваре са Дејтоном осветио им се. Наивни Срби су Дејтон узели за озбиљно и уз подршку Србије и Путинове Русије, грчевито га бранили ма колико је од њега у пракси било остало. Упркос свим настојањима Запада да Дејтон постепено претворе у нешто друго, у дух споразума, у уставне реформе, у функционалну државу, тај процес је Додик успио да заустави.

И неки, иначе Српској несклони, западни аутори пишу „Додик је вјешто искористио све дејтонске механизме да ослаби заједничке органе и ојача ентитетску аутономију“. Још од тада он је неформално стављен на црну на листу и од „дашка свјежег вјетра“ прерушен у државног непријатеља број 1.

Преокрет је настао када су Русија и Kина у Њујорку заједно блокирале незаконит избор Шмита и довеле у питање опстанак ОХР-а, а Српска на челу са Додиком прихватила лопту на Сарајевском терену. Одбила Инцков закон и Шмита, те покренула враћање надлежности. 

Може се, дакако, размишљати о томе да је требало сачекати да се глобални однос снага још помјери у корист Српске и да није требало трчати  пред руду. Али, не треба сметнути с ума да су и они због тајминга пожурили да заокруже своје интересне зоне пред неку нову Јалту.

Драган Човић

Не заборавимо да су зато они били ти који су стали иза Инцковог закона, да су мимо правила гурали Шмита, да су преко странаца и бошњачких судија у Уставом суду посегли за шумама Српске и пољопривредним земљиштем. А онда су још САД запријетиле политичком изолацијом и економским очајем, Њемачка обуставом инвестиција и апелом да јој се други Европљани придруже. Дакле, опет сила, пријетње, уцјене, наметање.

Они су, дакле, а не Српска, повукли окидач актуелне кризе. Међутим, Орбан, Милановић, Јанша, Ердоган и Путин су или Додика угостили или дошли код њега у Бањалуку. Сијарто је позвао и друге да чују лидера Српске и његове аргументе.

Но, да укратко видимо како тренутно стоје ствари. 

Американци се од Атлантика окрећу пут Kине и Пацифика и неће мијењати маршруту ради Босне, али ће и даље инсистирати на јединственој грађанској држави и подржавати европске савезнике да се ангажују у европском дворишту. ЕУ је забављена собом и није ни близу консензуса о Босни све док је пријатељске Мађарске, а ту су и Хрватска и Словенија, те још неколико симптоматично суздржаних чланица. 

Нијемци су у БиХ концентрисни на изборни закон у ФБиХ. А њен директан апел чланицама на удруживање у санкцијама према Српској наишао је на одзив само земаља Бенелукса. Најзад, Сјеверни ток 2 је у колизији не само са интересима Америке него и санкцијама Русији и руским пријатељима.

Сада у прве борбене редове иступају Британци, стари мајстори уредовања по свијету, са богатим колонизаторским искуством, са снажном обавјештајном структуром, САС-овцима и ароганцијом Педија Ешдауна. Борис Џонсон је већ послао на терен генерала Пича, са високим рефернцама у британској војсци, у структурама НАТО-а, у намјенској индустрији, у агентурама за тајне операције, што указује да се у Србији и Српској неће бавити пуком дипломатијом.

Најавили су и повећање учешћа својих војника у оквиру ЕУФОР-а, али им је из Москве стигао одговор да и „Русија има право да повећа свој контингент мировних снага у БиХ“. А у Лондону говоре о „Дејтону 2“, у коме би учестовале и Русија и Србија.  

Најзад, али не на посљедњем мјесту, ту су и Бошњаци.

Милорад Додик и Равован Вишковић са Виктором Орбаном и Петером Сијартом

Бошњачка власт разапета је на два фронта. Поводом промјене изборног закона, против Хрвата, поводом враћања надлежности против Српске, а на оба фронта губе. Палмер и Шмит уводе виртуелну другу хрватску изборну јединицу, чиме ће ријешити „аномалију Kомшић“. Српска започиње враћање надлежности. А њихови спољни тутори их упућују на дијалог и компромисе са комшијама.

Умјесто наратива о невиној жртви за коју су сви други криви, код њих се напокон јавља критичко преиспитивање националне политике.

Говори се да је Алија погријешио што је потписао Дејтонски споразум, чиме се индиректно признаје да су захтјеви Српске утемељени у том споразуму, да је Алија са својим најближим сарадницима морао да се повуче због подршке исламском тероризму, да је завео непотизам.

Над тим не треба ликовати, него им указивати да приврженост Дејтону и Уставу истовремено значи и останак Српске у границама БиХ. Српска све своје уставне надлежности у миру враћа у оквиру „мањег ентитета“, а спријечити је само оружјем може неко споља. Узајамне националне омразе прешле су све границе, а нама са њима и њима са нама, на мањој или већој дистанци, ваља живјети.

Рука се најлакше пружа онда када боље стојиш, а најлакше прима онда када најгоре стојиш. 

Што се пак тиче „Херцег-Босне“, јесте заиста неприродно да Бошњаци бирају хрватског представника у Предсједништву БиХ и Српска принципијелно подржава промјену изборног закона у ФБиХ. Али чињеница је да не само у Дејтонском, него и прије тога у Вашингтонском споразуму, пише да треба да буде „Хрват“, а не пише „хрватски представник“.

Елем, када Срби траже да се поштује слово Дејтона, онда не може, а када за Хрвате треба да крше два међународна споразума, онда може.

Ненад Кецмановић

Оног момента када Шмит и Палмер натјерају Бошњаке на формирања тзв. виртуелне друге, односно хрватске изборне јединице у Федерацији, Запад ће почети да ради на поновном везивању полумјесеца и шаховнице, једнако као што су их послије њиховог међусобног сукоба '93. у средњој Босни натјерали да потпишу Вашингтонски споразум о стварању заједничког ентитета и удруживању против Српске. Зато је неизвјесно колико ће потрајати тактичко партнерство са Човићем. 

Упркос свему томе, позиција Српске никада није била повољнија ни у Босни ни ван ње, али, наравно, постоји и ризик, без кога се у политици не може постићи ништа значајно.

Сјећам се да ми је у јесен ’92. - када су Срби били сатанизвани на све четири стране свијета - покојни Екмечић рекао „издржати док се не промијени међународни однос снага“. Ево се промијенио! Али да су очеви оснивачи скршетих руку чекали да се промијени, Српска не би ни настала. Додик у њеној мирнодопској 15-годишњој политичкој одбрани такође никад није мировао и чекао и зато је на прагу да јој врати све што јој је у међувремену отето.

Прагматични Запад ће дан послије одлуке Народне скупштине, фокус ангажовања помјерити на изборе, односно против свих патриотских гласова, али је таквих у Српској увијек била већина, без обзира на страначке подјеле.

У петак је први преломни корак и дан „Де“ за Републику. 

(Реч на трибини „Република Српска – враћање отетих уставних надлежности“)

(Факти)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће на референдуму 16. јануара бити усвојене измене Устава?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер