петак, 18. август 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Ко је и када разбио БиХ или зашто је 9. јануар темељ државности Републике Српске
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Ко је и када разбио БиХ или зашто је 9. јануар темељ државности Републике Српске

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Вукадиновић   
недеља, 08. јануар 2017.

Нажалост, јавност у Србији никада није била у довољној мери упозната са кључним разлозима за распад Југославије и избијање грађанског рата у њеним бившим републикама. Стручна јавност и интелектуална елита или је кукавички бежала од ове теме, не желећи да њоме „прља руке“ или је, у случају тзв „Друге Србије“, некритички усвајала све мантре, празне флоскуле и митолошке конструкте из Загреба и Сарајева.

Чињеница је да су Хрвати у рату приликом распада Југославије први пут у историји добили своју националну државу (не рачунајући НДХ), а Бошњаци су добили и државу и нацију. Оно што је за изградњу српског националног идентитета била Косовска битка, Први српски устанак, Балкански ратови, Први светски рат... Хрвати и Бошњаци су сабили у четири године грађанског рата након распада Југославије – тзв „Домовински рат“. Због тога је званичан однос хрватских и бошњачких елита према том рату ослобођен сваке трунке објективности и здравог разума.

Уместо објективног сагледавања свих аспеката проблема и непристрасног тумачења чињеница, Загреб и Сарајево кључне догађаје који су претходили распаду земље и избијању рата приказују кроз низ увредљивих флоскула и мантри без икаквог научног упоришта - „великосрпска агресија“, „великосрпски хегемонизам“, „србочетнички агресори“, „меморандум САНУ“, „злочиначки Милошевићев режим“, „агресорска ЈНА“, „Милошевићев говор на Газиместану“... Затим селекцијом чињеница по двострукрим аршинима издвајају оно што им одговара, док прећуткују све чињенице или законске и уставне акте који им не иду у прилог, како би дехуманизовали противника и створили слику о себи као „жртви“, а Србима као „агресорима“.

Највећа мистификација и манипулација се спроводи у тумачењу стицања независности и избијања рата у БиХ. Сарајево и Загреб су у овом случају приморани на грубо фалсификовање историје и извртање чињеница, како би доказали да је „отцепљење БиХ од Југославије било легално и законито“, док је формирање Републике Српске било „великосрпска агресија на Босну и Херцеговину“.

15. октобар 1991 – Дан када су СДА и ХДЗ разбили СР Босну и Херцеговину

Наиме, прећуткује су кључни догађај од 15. октобра 1991. када су СДА и ХДЗ директно суспендовали Устав СР БиХ (и то кршењем дела који се односи на функционисање парламента, најважније институције у земљи) чиме је Социјалистичка република  Босна и Херцеговина са три конститутивна народа формално престала да постоји, а СДА и ХДЗ приступили формирању нове двонационалне државе.

Ниједна даља одлука коју су СДА и ХДЗ у парламенту и влади донеле, укључујући и ону о одржавању референдума о независности 1. марта 1992, није била у складу са Уставом СР БиХ, и према томе, не може се повлачити никакав политичко-правни континуитет између СР БиХ која је постојала од 1945. до 15. октобра 1991. и нове неуставне двонационалне муслиманско-хрватске државе, коју су након тога почели да праве Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман.

Устав БиХ је након усвајања амандмана LIX-LXXX 31. јула 1990. године јасно дефинисао начин функционисања парламента БиХ, којим је био заштићен принцип конститутивности српског, муслиманског и хрватског народа, односно спречена могућност да се било која одлука у парламенту донесе прегласавањем представника једног народа.

Уставом је прописано да у Скупштини БиХ постоји Савет за питање остваривања равноправности народа и народности БиХ, у којем се одлуке доносе сагласношћу представника свих народа и народности. Ако најмање 20 посланика из редова једног народа сматра да се предложеним скупштинским актом нарушава равноправност, тај предлог је аутоматски морао да буде потврђен од стране Савета.

На тај начин је СР БиХ конституисана као република три конститутивна народа, у којој се одлуке на највишем нивоу могу донети једино сагласношћу представника сва три народа.

Овај механизам је успешно примењиван наредних годину дана и два месеца од доношења уставних амандмана. Међутим, на скупштинској седници 14. и 15. октобра 1991. муслимански и хрватски посланици одлучили су да у Скупштини усвоје „Мемораднум о реафирмацији суверености Републике БиХ“, без сагласности српских посланика, одбивши да испоштују уставни механизам да, ако се најмање 20 посланика из једног народа (српских посланика у парламенту је било много више) успротиве неком предлогу, он аутоматски скида са дневног реда и прослеђује Савету.

Такозвани „Меморандум о реафирмацији суверености БиХ“ није могао бити спроведен јер он није усвојен у Скупштини БиХ по законитој и уставној процедури. Ипак, муслиманске и хрватске странке су силом кренуле да спроводе неуставну одлуку, чиме су заувек срушиле правни поредак Социјалистичке републике Босне и Херцеговине.

Овим чином је правно гледано, престала да постоји и функционише Скупштина Социјалистичке Републике БиХ, а све даље одлуке које су у „крњем парламенту“ усвајали посланици СДА и ХДЗ биле су неуставне и нелегалне, у директној супротности са одредбама Устава БиХ који се односи на рад парламента.

Муслимански и хрватски политички чиниоци су на тај начин срушили Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, а самим тим и СР Босну и Херцеговину као републику три конститутивна народа. Све даље одлуке које су муслиманске и хрватске странке у доносиле, укључујући и референдум о отцепљењу БиХ 1. марта 1992, нису биле легалне и уставне одлуке СР БиХ, већ једне нове двонационалне муслиманско-хрватске државе, која је са СР Босном и Херцеговином делила само име.

Република Српска – законски и демократски одговор Срба на разбијање СР БиХ од стране муслиманских и хрватских представника

Српски политички представници су у тим околностима, разбијања тронационалне БиХ од стране муслиманско-хрватске коалиције, учиниле једину могућу ствар – приступили су формирању српске националне републике.

С обзиром да је српски народ био конститутиван народ и носилац суверености СР БиХ, пошто је она престала да постоји кршењем Устава од стране СДА и ХДЗ-а, који су одлучили да направе нову државу у којој за Србе нема места, Срби су имали пуно морално и законско право и обавезу да остваре свој суверенитет на територији на којој су живели.

Поред правног основа (СР БиХ је разбијена суспендовањем њеног устава на седници 15. октобра 1991), за формирање Републике Српске постојао је и важан морални и етички темељ и основ – Српски представници нису разбили СР БиХ и суспендовали њен Устав, већ су то учинили муслимански и хрватски политички чиниоци.

Српски народ у БиХ није имао никакве претензије ни према коме већ се једино залагао за очување јединствене СР БиХ три конститутивна народа и њен останак у Југославији. Ништа више од тога. Формирање Републике Српске била је управо израз тежње српског народа у БиХ за останком у мултиетничкој Југославији, за коју су се изборили ослободилачком и антифашистичком борбом у Другом светском рату.

Међународно признавање тзв „Републике БиХ“ – насиље над правом и правдом         

Девет дана након муслиманско-хрватске суспензије Устава БиХ у парламенту, српски посланици 24. октобра 1991. формирају Скупштину српског народа Босне и Херцеговине, а када је постало јасно да су муслимански и хрватски полиитички фактор заправо формирали нову двонационалну државу, која покушава лажно да се представи да одржава континуитет са СР БиХ, српски посланици су 9. јануара 1992. формирали Републику српског народа Босне и Херцеговине (касније је усвојен назив Република Српска).

Уставом Републике Српске, који је усвојен 28. фебруара 1992, предвиђено је да нова република обухвата српске аутономне области, ентитете и општине у којима су Срби били већина. С друге стране муслиманско-хрватска република је хегемонистички претендовала на целу територију некадашње тронационалне БиХ.

Друга велика манипулација везана је за избијање оружаног сукоба у БиХ. Срби обично као датум почетка рата истичу убиство српског старог свата на Башчаршији 1. марта, а Бошњаци покушавају да представе како је рат почео сукобима у Бијељини 1. и 2. априла.

Суштински, рат у БиХ је почео агресијом Хрватске (пара)војске на Босански брод 3. марта 1992, а први масовни злочин десио се 25. марта у селу Сијековац у истој општинни, када су хрватске снаге убиле 9 српских цивила, да би у наредним данима масакрирали преко 70 Срба. Рат се продубио агресијом хрватске војске на општину Купрес крајем марта и почетком априла 1992.Хрватска је била више него заинтересована да се рат прошири на БиХ како ослабила Југославију са којом је већ била у рату.

Упркос евидентној чињеници да је Србима у новоформираној муслиманско-хрватској „Републици БиХ“ намењено истребљење и егзодус, међународна заједница 6. априла признаје незавиност муслиманско-хрватске „Републике БиХ“ и, што је још скандалозније, њен суверенитет на целој територији некадашње СР БиХ три конститутивна народа!

Српска република Босна и Херцеговина 7. априла, на основу одржаног демократског референдума проглашава останак у Југославији. Међутим, режим у Београду, у намери да се додвори „Међународној заједници“ од које ће месец дана касније добити санкције, уместо признавања резултата референдума у Републици Српској и присаједињења те територије, практично признаје Муслиманско-хрватску Републику БиХ, и то у границама целе некадашње тронационалне СР БиХ, и формира СР Југославију у авнојевским границама Србије и Црне Горе.

Низом неправедних и бруталних одлука, Срби из БиХ су против своје воље избачени из државе у којој су живели, избачени и из републике у којој су живели (СР БиХ три конститутивна народа) и осуђени од међународне заједнице на нестанак и истребење у новоформираној муслиманско-хрватској држави.

Такозвана Република БиХ, коју су Американци 1992. угурали у УН, упркос томе што није испуњавала ниједан услов за међународно признање, не може се сматрати наследницом СР БиХ, с обзиром да је настала кршењем и суспендовањем њеног Устава и мајоризацијом и негирањем права српског народа, који је у СР БиХ био конститутиван, док у Републици БиХ није имао демократски изабране представнике.

Формирање Републике Српске 9. јануара представља легалан и легитиман одговор српског народа на разбијање Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине рушењем њеног уставног поретка 15. октобра 1991. и формирање двоноационалне државе од стране СДА и ХДЗ.

Само је насиље над правдом и правом довело до тога да муслиманско-хрватска држава 1992. постане међународно призната и то на територији целе некадашње СР БиХ, а Република Српска непризната и проглашена за „агресорску творевину“.

Закључак

Суштински су 1991. и 1992. на развалинама некадашње тронационалне БиХ формиране две нове државе, које и данас постоје – Федерација БиХ и Република Српска. Ове две државе имају демократски капацитет, за разлику од вештачке дејтонске творевине „Босне и Херцеговине“.

Захваљујући свом демократском капацитету – вољи и патриотизму народа који у њој живи – Република Српска је преживела тоталну изолацију међународне заједнице, блокаде, НАТО бомбардовања, хрватско-муслиманску агресију 1995, демонизацију и дехуманизацију од стране сарајевских медија, насилно одузимање надлежности и, може се рећи фашистичко иживљавање високих представника од 1997. до 2006.

Потом је, од доласка на власт Милорада Додика, најпре зауставила, а потом и преокренула све лоше процесе у супротном правцу, снажно корачајући ка слободи и самоопредељењу које јој је неправедно и насилно оспорено 1992. године.

Сви који  покушавају да оспоре да се у Републици Српској обележава 9. јануар, не схватају да тиме само убрзавају тренутак када ће се у РС као државни празник славити 15. фебруар – Дан државности Србије.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер