Вучићу није нимало тешко да се представља Србима с обе стране Дрине малтене као њихов сведржитељ, а да се, превасходно Вашингтону - где Додика понајпре виде као реметилачки фактор -  приказује као кључни чинилац мира и стабилности у троуглу Београд - Бањалука - Сарајево

  Ових дана покушава се актуелизовати питање грба Републике Српске, с чим у вези академик Рајко Кузмановић с правом указује на то да треба водити рачуна о томе да ли су политички и општи друштвени услови погодни за такву иницијативу. А нису, и то треба рећи без имало увијања, као и објаснити због чега је тако

Зато ће захтев за увођење "супстутуцијске клаузуле" бити нови-стари камен спотицања на путу БиХ ка ЕУ, који бриселски предлагачи додатно цементирају својим најновијим инсистирањем. Отуда се тај бриселски захтев може сматрати лицемерним кад год неко из ЕУ поручи како тобоже жели да БиХ што пре приступи ЕУ.

Врхунац ироније био би да, ако Српска као део БиХ на силу буде "угурана" у НАТО алијансу, власти у Београду одмах предају захтев за учлањење Србије у НАТО под изговором да не желе НАТО границу на Дрини, што је, иначе, аргумент који данас најчешће потежу представници РС у свом противљењу чланству БиХ у НАТО

У свим странкама у РС истичу како не намеравају да одступе од подршке Декларацији о војној неутралности РС изгласаној у Народној скупштини РС пре годину и по дана: иако није de iure обавезујући, тај документ de facto представља политичку обавезу свима, па се тако и понашају. То, наравно, не значи, да се део српских политичара можда неће предомислити у наредном периоду, мада су слична предомишљања у претходних петнаестак година углавном била колективног карактера

Да ли ће Вучић "разграничењем" на КиМ "обезбедити" стабилну будућу позицију РС унутар БиХ или ће тиме пре отворити простор свима онима који слабљење садашње уставне позиције РС виде као кључни услов за изградњу "функционалне БиХ"?

Додик је одлучио да не буде (више) део "разграничења" и лажног компромиса чији резултат може само да буде стратешки пораз српске стране, и на Косову и у БиХ. Запад је схватио да је Додик променио позицију и зато је покренуо нови талас притисака на њега и на институције Републике Српске. 

Парадоксално, иако Срби слове за народ склон распредању о тзв. крупним темама и глобалним проблемима, у овом миленијуму никада их није претјерано занимало питање потенцијалног уласка БиХ у НАТО.

Како је пре месец дана НАТО дао "зелено светло" БиХ за активирање Акционог плана за чланство(МАП) у тој војној алијанси, тако су бошњачки и хрватски политичари у Федерацији БиХ почели да траже начине да почну са реализацијом МАП-а, док се српски политичари у Републици Српској труде да на то пронађу адекватан одговор. 

 А ако се у Сребреници геноцид заиста догодио, или у најмању руку убијање масовнијих размера, да ли је то било последица одговарајуће намере, или тек нечија накнадна замисао?