Владајућем блоку у супротставила се, по готово свим параметрима, стара опозиција. У предизборном периоду, СЗП није ни покушао да, повлачећи конце из позадине, уобличи другу опозициону колону, која би могла да уђе у бирачко тијело троугла СНСД – СП – ДНС

Након општих избора, 7. октобра, унутар два блока у Републици Српској доминирају различите емоције, с којима њихови кључни, али и просјечни актери дочекују финиш ове сезоне, обиљежене одмјеравањем снага на гласачким мјестима.

Међутим, од било чега што има везе са чињеницама тренутно је удаљена и скоро једина тачка ДНС-овог предизборног програма – њихова жеља да добију тачно 107 500 гласова, па јој то није препрека да проналази своју публику. Уколико се ова уврнута рачуница ипак покаже тачном, биће дефинитивно јасно да су се категорије садизма и мазохизма измјестиле из међустраначких релација у РС. И да политичке „добровољне даваоце крви“, чији се број мјери у стотинама хиљада, треба тражити искључиво ван партија, међу обичним смртницима. 

Ко гарантује Милораду Додику или било којем Србину да Драган Човић и Хрвати у БиХ неће по трећи пут изиграти добру вољу и кратко памћење Срба и да се неће десити нови Јасеновац, Бљесак или Олуја? Онај ко не учи на грешкама из прошлости, тешко да ће имати будућност

Овдје није пресудан један човјек, већ спознаја да политичке елите РС, и владајуће и опозиционе, уопште не прате резоне властитог народа. Рећи за њих да су русофили или русофоби, без обзира на различите системе вриједности, био би комплимент, јер би то значило да је ријеч о људима са увјерењима, а не о калкулантима 

 А управо ти неопредељени бирачи и апстиненти могли би на крају донети одлучујућу превагу у оба дуела, за председника РС и српског члана Председништва БиХ. Зато у наредна четири месеца до избора следи рововска борба, у којој ће у оба српска политичка блока "гинути" за освајање сваког процента на "ничијој земљи" у бирачком телу

Овакво Вучићево (само)приказивање - мало тамо, мало овамо - није, наравно, никаква новост, али још једном упечатљиво говори о његовом "конзистентном" политичком деловању. Додуше, са српским политичарима у Српској му се то може, јер се ни већина "доајена" српске политичке сцене у Српској до сада није много другачије понашала. 

Важно је свједочење Недима Адемовића, шефа кабинета предсједника Уставног суда БиХ, који је поводом изласка Коментара Устава БиХ (издавач Конрад Аденауер штифтунг, Сарајево), 24. априла 2010. године дао интервју сарајевском „Ослобођењу“.

Међутим, у односу на друго важно питање везано за Сребреницу, зачеће „геноцидног плана,“ Младићево веће бира унеколико различит пут. До пресуде Младићу, стандардни наратив је био да се зачетак сребреничког геноцидног плана лоцира на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу „Фонтана“ у Братунцу у преподневним часовима 12. јула 1995, мада Крстићево веће признаје да за то нема чврстих доказа.

Иако покушаји политичких странака у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине да исциједе суву дреновину овдашње економије имају иритантан предзнак, један изузетак од овог правила до сада је био трагикомичан, а ускоро би могао да пређе у дирљиву фазу.