Početna strana > Debate > Srbija među ustavima > Venecijanska komisija i ćirilica
Srbija među ustavima

Venecijanska komisija i ćirilica

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
sreda, 03. oktobar 2007.

 

Komentarisaću primedbe Venecijanske komisije na 10. član Ustava. Taj član Ustava glasi: «U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava».

Venecijanska komisija je ovaj član kritikovala na sledeći način: «Upadljivo je da u poređenju sa Ustavom iz 1990. godine postoji umanjenje zaštite prava na jezik manjina, jer je u članu 8. tog ustava izričito bilo predviđeno da je latinično pismo takođe “u službenoj upotrebi na način utvrđen zakonom.” Kako proizilazi iz člana 14., 18.2, i 75. do 81. Ustava jasna je namera zakonodavca da se prava manjina zaštite na ustavnom nivou. Stoga Venecijanskoj komisiji nije jasno iz kojih razloga se zakonom zaštićena upotreba latiničnog pisma, koje većina manjina radije koristi, više ne spominje izričito u Ustavu. To je još više začuđujuće jer se prema članu 20.2. Ustava dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može umanjivati«.

Ovu primedbu ću pretresti jer mi se čini da je ona, kao prvo, dobar pokazatelj načina na koji se Venecijanska komisija obaveštavala o prilikama u srpskom društvu, a zatim i da je dobar pokazatelj izvesne zlovolje koju je ova komisija ispoljila prilikom razmatranja srpskog Ustava.

Logika primedbe je, dakle, sledeća:

• «većina manjina radije koristi (...) latinično pismo»

• pravo upotrebe latinice bilo je dato ranijim ustavom (1990);

• dakle, novi ustav umanjuje «dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava».

Najpre, i raniji ustav davao je prednost ćirilici, bar kada je reč o službenoj upotrebi srpskog jezika. Član 8. Ustava iz 1990. kaže: “U Republici Srbiji u službenoj upotrebi je srpskohrvatski jezik i ćirilično pismo dok se latinično pismo koristi u službenoj upotrebi na način propisan zakonom. U područjima Republike Srbije koje nastanjuju nacionalne manjine u službenoj upotrebi je i njihov jezik i pismo, na način utvrđen zakonom.”

Ustav iz 2006, dakle, vrši izmenu utoliko što:

1. više ne govori o «srpskohrvatskom», već o srpskom jeziku;

2. spaja odredbu o zakonskom uređenju službene upotrebe latiničnog pisma u istu rečenicu sa odredbom o službenoj upotrebi drugih jezika i pisama;

3. izostavlja izričito pominjanje nacionalnih manjina, odnosno izostavlja odredbu da su «u područjima koja nastanjuju nacionalne manjine u službenoj upotrebi i njihov jezik i pismo».

Osnovno što pada u oči jeste da Venecijanskoj komisiji, izgleda, ne smeta izostavljanje ustavne odredbe kojom se jezici i pisma nacionalnih manjina izričito proglašavaju službenim na teritorijama na kojima su one u većini. Štaviše, Venecijanska komisija kao da uopšte i ne primećuje da su iz ustavne odredbe o sužbenoj upotrebi jezika ispale nacionalne manjine. Ali, Venecijanska komisija baš te nacionalne manjine koristi da bi kritikovala čl. 10 Ustava. Jer, Venecijanska komisija zna da nacionalne manjine u Srbiji više vole da srpski pišu ili čitaju latinicom nego ćirilicom. Zato ona kritikuje pisce Ustava, pošto su im ovo njihovo pravo i zadovoljstvo uskratili.

Paradoks je u tome što je reč o odredbi koja reguliše službenu upotrebu srpskog jezika. Član 10 ne kaže da će se od sada mađarski jezik u službenoj upotrebi u Srbiji pisati ćirilicom ili da će se bugarski jezik u službenoj upotrebi u Srbiji pisati latinicom. Ne, on samo reguliše kako će se službeno koristiti srpski jezik. Najjednostavnije pitanje koje se postavlja jeste – kakve veze imaju nacionalone manjine sa odlukom kojim će se pismom službeno koristiti Srbi u državi Srbiji? I na koji način to uopšte zadire u bilo kakvo njihovo ranije pravo? I kakvo je uopšte to novo, najnovije i samo na primeru Srbije proglašeno manjinsko pravo «da se radije koristi latiničnim pismom» prilikom pisanja ili čitanja srpskog jezika? Možda treba Venecijansku komisiju predložiti za neku nagradu, pošto je otkrila jedno, zbilja do sada nikada zahtevano i nikada upražnjavano pravo – pravo etničke manjine ne samo da traži da država sa njom saobraća na njenom jeziku, već i da zahteva da država sa svojim građanima koji pripadaju etničkoj većini saobraća na pismu koje više odgovara etničkim manjinama! Zamislimo neki sličan slučaj. Recimo, zamislimo da su Estonci ili Letonci do 1992. pisali i latinicom i ćirilicom. A onda su doneli novi ustav u kome su se opredelili da se estonski ili letonski u službenoj upotrebi pišu latinicom. Da li možete sebi predstaviti Venecijansku ili neku drugu EU komisiju koja kaže: «Pa to je strašno, to je teško kršenje prava ruske manjine, jer ona radije koristi ćirilicu». Da li možete tako nešto da zamislite? Rusi tamo ne samo da nisu dobili nikakva manjnska prava, oni čak nisu dobili ni državljanstvo! Da još Rusi propisuju Estoncima ili Letoncima kojim pismom će da se služe njihove države – pa svaki briselski birokrata umro bi od smeha na takavu ideju!

Ali te iste birokrate sasvim ozbiljno Srbima poručuju da nacionalne manjine u Srbiji imaju pravo da zahtevaju da se Srbi u svojoj državi službeno koriste latinicom. Jer, «većina manjina radije koristi(...) latinično pismo». Da li se ovde neko šali ili se stvarno misli ozbiljno? Da li Venecijanska komisija stvarno misli da je to argument? Da li oni stvarno misle da Srbi treba da pređu na latinicu kako ne bi povredili pravo etničkih manjina da se srpski piše latinicom?

Ali, hajde da budemo iskreni. Naravno da ovde nije reč o etničkim manjinama. Jer, ako se država Mađaru iz Subotice obraća na mađarskom, njega zaista nije previše briga kako će se ona obraćati Srbinu iz Beograda. Ali, nekome jeste jako stalo. Nekoga izgleda jako brine što srpska država pokušava da zaštiti od ubrzanog izumiranja pismo koje je deo srpskog nacionalnog identiteta. Neko bi izgleda jako voleo da Srbi što pre pređu na latinicu i tako se «konačno oslobode svoje prošlosti». Neko izgleda jako hoće da promeni srpski identitet i od Srba napravi «Evro-Srbe». Neko izgleda baš ne voli ćirilicu. Pa onda čini da i Venecijanska komisija – koja, naravno ne sme da pokaže tu nesklonost – počinje da se koristi čudnim argumentima i da ispada neozbiljna u očima ozbiljnih ljudi.

Ali, ko je to? Ko to čini neozbiljnom i nestručnom Venecijansku komisiju? Odgovor je jednostavan – njeni informatori. Njeni ovdašnji ljudi od poverenja, uglednici od kojih se uvek traži da neupućenim stranim stručnjacima daju «politički konktekst informacija iz Srbije». Te «osobe od poverenja», ti «uglednici», jesu izgleda stvarni subjekti prava oko kojih se brine Venecijanska komisija u svojim primedbama na član 10. Ustava.

Jer, zaista, ne smeta ćirilica iz tog člana Mađaru iz Sente ili Subotice. Ona smeta našem informatoru, našem ugledniku. On ne voli ćirilicu. On ima problem sa njom. Ćirilica je za njega «tako primitivna», «balkanska, «zaostala». Njegovo pravo je povređeno. Zapravo, ono što je povređeno jeste njegovo skorojevićstvo. I njegova - mržnja. Nije mu dovoljno što je 90 posto TV programa, 90 posto novina i časopisa, 90 odsto uličnih napisa i 105 odsto reklama na latinici. Ne, on mrzi što uopšte mora da gleda i tih 10 odsto ćirilice. On mrzi da vidi bilo šta ispisano tim «primitivnim» pismom. On pati kad god vidi i jedno jedino Ф ili Ж, Ш ili Д - ta grozna slova koja podsećaju na fenjere, žabe ili tarabe slovenskih seljaka i ratnika.

Jer, ta strašna slova samo su znak da njegov posao nije baš sasvim gotov. I on se strašno brine da će ovaj jadni – a on bi rekao «patetični» - pokušaj iz člana 10 Ustava da se sačuva bar nešto od pisma naših očeva i majki možda i uspeti. Jer, možda se stvarno desi ono najgore, pa Srbi do kraja ove decenije i ne zaborave ćirilicu? Možda njega, beogradskog i novosadskog Evropljanina do kraja njegovog dragocenog života nastave da progone te utvare, ta grozna slova – iskrsavajući tu i tamo, ovde i onde, kad im se ne nada, podsećajući ga na sve što ne voli, na sve što se trudio da uništi, na sve što je progonio sa strašću, ali sistematski, mudro, računajući na poslovičnu nebrigu i plitkoću pameti čitavog jednog naroda. I čitave njegove elite.

Zato, hvala Venecijanskoj komisji! Da nije nje ne bismo shvatili neke stvari. Ne bismo shvatili stepen zaslepljenosti i mržnje našeg informatora. Ne bismo shvatili stepen zlovolje evropske birokratije. I ne bismo shvatili bar nešto od zadatka koji stoji pred srpskom akademskom elitom.

 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner