уторак, 16. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и НАТО > Петнаест година од НАТО агресије - заборављене чињенице које нам ионако "сметају"
Србија и НАТО

Петнаест година од НАТО агресије - заборављене чињенице које нам ионако "сметају"

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Динић   
понедељак, 24. март 2014.

(Сведок)

Навршило се 15 година од почетка агресије НАТО на тадашњу СР Југославију, која је трајала 78 дана. Осим Живадина Јовановића (министра спољних послова СРЈ у време агресије) и неколико клубова пензионера-генерала који су у Сава центру у Београду организовали конференцију, већег и озбиљнијег скупа сећања нема. На сваку годишњицу агресије од државе и њених представника, традиционално, добијемо понеко саопштење, ту и тамо положе венац уз обавезну поруку како је то „стравична трагедија“, „велика грешка“ и слично, али увек некако избегавајући да помену главног виновника и назову га правим именом. Јер, то није политички коректно, а богами, ни опортуно.

У подсећању на оно што нам се збило пре 15 година, 24. марта 1999, увек је најпрецизније поћи од чињеница.

Чињеница је да је СРЈ бомбардована без одлуке Савета безбедности УН.

Чињеница је да је НАТО први пут у својој 63 година дугој историји тада, на 50. годишњицу постојања, постао офанзивни, а не одбрамбени савез.

Чињеница је да је рат био противан међународном праву и да нико није објавио званично рат СРЈ.

Чињеница је да је за време рата од НАТО убијено 2544 цивила, 1031 војник, рањено је око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.

Чињеница је да је оштећено 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док их је 38 разорено.

 

На сваку годишњицу агресије од државе и њених представника, традиционално, добијемо понеко саопштење, ту и тамо положе венац уз обавезну поруку како је то „стравична трагедија“, „велика грешка“ и слично, али увек некако избегавајући да помену главног виновника и назову га правим именом. Јер, то није политички коректно, а бога ми, ни опортуно.

 

Чињеница је да су гађане цивилне мете: Радио телевизија Србије (признато да је намерно гађано); воз у Грделичкој клисури; колона албанских избеглица код Ђаковице; мост у Варварину...

Чињеница је да је током агресије извршено 100.000 налета, 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

Чињеница је да је НАТО лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби” од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина.

Чињеница је да је НАТО употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

Чињеница је да нико није кривично одговарао за побијене у Србији (Осим Драгољуба Милановића, тада директора РТС, као да је он, а не НАТО бомбардовао зграду у Абердаревој!?)

Чињеница је да је рат завршен Резолуцијом 1244 којом је агресија окончана и којом се потврђује „приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и анексу 2“, и потврђује „да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово“.

Међутим, данашњи језик и концепт политичке коректности, нашироко прихваћен и код нас и у свету, релативизовао је снагу чињеница на рачун снаге различитих гледишта где обавезно оно политички, финансијски, медијски, пропагандно доминантније представља реалност, а све остало је – нереално, дискутабилно и зато треба оставити за прошлост.

Тако да, све ове горе наведене чињенице (укључујући и ову из анекса један Резолуције: да ће се водити „политички процес ка успостављању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону, и демилитаризацију ОВК“) данас више фактички не важе, односно, модерним речником политике речено – превазиђене су и нису део нове реалности.

 

Протеклих 15 година, из године у годину, били сведоци тога да се све теже, тише, стидљиво и са више дискреције говори о злочину који је почињен над Србијом/СР Југославијом 1999. Рецимо, реч агресија временом је замењна речима бомбадовање или интервенција.

 

Пошто је објашњење о новим реалностима и јединственим случајевима долазило углавном са Запада (из САД пре свега), утолико смешније (чак, хистерично смешно) делује када се ових дана амерички председник, британски премијер или немачки канцелар позивају на „међународно право и поштовање суверенитета и територијалног интегритета Украјине на Криму“...

Снага истине је толика да ономе ко изговара неистину или се њоме служи и јесте тешко да истини погледа у очи, па се зато довија на разне начине (рецимо, правдајући се колатералном штетом). Ипак, чудно је када онај коме истина одговара (а Србији и Србима – пораженим у сукобима протеклих 20 година – парадоксално, остала је једино истина) о њој ћути или је избегава, гура у други план.

Тако смо протеклих 15 година, из године у годину, били сведоци тога да се све теже, тише, стидљиво и са више дискреције говори о злочину који је почињен над Србијом/СР Југославијом 1999.

Рецимо, реч агресија с временом је замењена речима бомбадовање или интервенција, а земље Запада су преименоване у наше западне пријатеље. Мада, до пре годину дана – када је Косово и даље било тема од некаквог значаја у медијима, а и када нас је Запад упорно „’ладио“ око наших очекивања – пријатељи су рангирани степен ниже па су постали западни партнери. Сада, ипак, опет постају пријатељи. Само, сада је то део политике нове власти да свако, па макар и случајно прошао кроз Србију или поред ње, буде проглашен за великог пријатеља са којим имамо „традицију пријатељства“.

Најбољи и најновији пример је наша „традиција пријатељства“ са Емираћанима и „емиратским народом“, а што је председник Николић истакао при сусрету са шеиком Бин Заједом децембра 2013. О каквом је традиционалном пријатељству реч, мало људи заиста зна. Ипак, традиционално пријатељство је очито толико јако да нису могле да га пољуљају ни чињенице да су Емирати слали оружје муслиманима у Босни у време рата 1992-1995, да су 1998. позивали међународну заједницу да интервенише против СРЈ, да су одушевљено подржали агресију 1999, да су се међу првима придружили признавању независности Косова 2008...

 

За време рата од НАТО-а убијено 2544 цивила, 1031 војник, рањено је око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.

 

Окренимо се кратко дешавањима на Криму и западним-НАТО пријатељима који су се протеклих недеља позвали на међународно право више пута него Руси од 1991. па до данас. Упадљиво је како Србија ћути око дешавања на Криму упорно избегавајући да се огласи и барем каже толико да је све што се сада дешава последица кршења међународног права како 1999, тако и 2008. када је проглашена и од Запада призната независност Косова.

Биће да властима у Србији (и демократским и напредњачким) то смета или, политички коректније речено – није у складу са актуелним политичким моментумом – па не би да таласају. Зато и не чуди да овај трагичан али значајан јубилеј – деценију и по од агресије – више желимо да прикријемо и потиснемо на рачун неких будућих и обећаних успомена и неке нове реалности...

Истовремено, Србија је, од 2008, премда и даље војно неутрална (Резолуција Скупштине из 2007. године) све више кокетирала са НАТО, али је неукус с временом попримио такве размере да је, рецимо, бивши министар одбране Шутановац 2011. посетио носач авиона „Ентерпрајз“ који је учествовао у агресији.

Наиме, та посета није спорна осим из три разлога: да се бивши министар одбране заиста разуме у морнарицу; да није (имајући у виду историјске догађаје) на сајту српског министарства одбране посебно истакнуто да је реч о посети која се организује „за високе политичке и војне званичнике пријатељских земаља“ и да то исто чудо од технологије није децембра наредне године (2012) повучено из употребе.

Чињеница је да су гађане цивилне мете: Радио телевизија Србије (признато да је намерно гађано); воз у Грделичкој клисури; колона албанских избеглица код Ђаковице; мост у Варварину...

Ипак, и то су чињенице.

Мада, да су браћа Руси (у ироничном смислу све чешће коришћена формулација у јавном говору у Србији) дошли овде са стотинама милиона у фондовима и са понеком инвестицијом, и својом флотом, можда би читава српска влада, а не само министар одбране, ишли на, рецимо, чувени носач „Адмирал Кузњецов“ и негде на Црном мору или Медитерану, држали седницу владе?!

Чињеница је и да се у Србији већ више од 20 година ствара елита која живи захваљући донацијама са Запада (према неким подацима, невладин сектор у Србији је од извора из ЕУ и САД, од 2000. до 2013. добио преко милијарду евра!) па је логично што они у јавности и форсирају ту причу о нашим западним пријатељима, а посебно када је реч о ублажавању ставова (сећања) према (не)делима НАТО на овим просторима.

Тако смо, рецимо, почетком децембра 2013. имали прву „Београдску недељу НАТО“ која је окупила младе активисте из свих тада парламентарних странака (осим ДСС) где се дискутовало о „евроатлантским вредностима“. Осим „интернет крсташа“ који ратују преко некаквих интернет форума, мало ко је јавно устао и протестовао против овог скупа.

Ова, 15-годишњица агресије НАТО, уједно је и прва година од када је Србија и формално повукла своје преостале институције са КиМ (њеног северног дела) тако да се данас на целом Косову остварује власт која је под директном командом албанских сецесиониста у Приштини. Оно што се назирало годинама уназад, што је очито био циљ НАТО агресије, Бриселским споразумом априла прошле године добило је и до сада највишу формалну покривеност – Србија је дефакто признала институције формално непризнате државе на делу (формално) њене територије.

Оно што нас ускоро очекује, а што је у директној супротности са Резолуцијом 1244, јесте и формирање косовске војске, под еуфемизмом „Безбедносне снаге Косова“. Србија је западним партнерима скренула пажњу на чињеницу да то није у складу са Резолуцијом 1244, али је НАТО кратко поручио: „Будућност Безбедносних снага Косова је ствар тамошњих институција“. Додуше, видимо да потпуно супротно реагују када је о безбедносним снагама на Криму реч, али, то није иста реалност.

Они који су преговарали у име Србије (посебно они на власти данас) заборавили су да су оне са друге стране стола, у Приштини, називали терористима (што је чињеница) са којима нема преговора. И они се оправдаше новом реалношћу...

Заправо, питање је: чему нам служе све ове силне чињенице, посебно када је о НАТО реч?

 

Упадљиво је како Србија ћути око дешавања на Криму упорно избегавајући да се огласи и барем каже толико да је све што се сада дешава последица кршења међународног права како 1999. тако и 2008. када је проглашена и од Запада призната независност Косова.

 

Позната је теза (мада, искуствено, емпиријски гледано – делује као чињеница) да Срби слабо памте и брзо заборављају. У таквим околностима, чињенице су само оптерећење за приглупе.

Све је то лепо, само када цена не би била понављање прошлости. Као, рецимо, године 1945. када смо сковали нову реалност названу братство и јединство, а заузврат заборавили на чињенице из Јасеновца, Јадовна...

Србија се, међутим, већ деценијама не води чињеницама. Очигледне чињенице потиснуте су на рачун „великих замисли“ и нових реалности: од жеље да се очува нефункционална Југославија, па потом Србија и Црна Гора, до тога да данас изигравамо партнере и пријатеље онима који нам то нису, нити желе да буду, и желимо да будемо део друштва (ЕУ) које само са собом не зна шта ће и које нам на разне начине објашњава да нас нешто и неће.

И тако, док Србија игнорише чињенице, односно оно што је истина и реалност, нова истина и нова реалност се ствара на терену. Дошли смо у позицију да смо везани за земље НАТО, а да тамо наводно нећемо; да притом себе јавно убеђујемо да тамо нећемо, а чињенице говоре да се тамо сами гурамо (између осталог, и зато што смо се довели у позицију да немамо где и да морамо тамо) а да притом нисмо рашчистили око онога што је било 1999.

Све је то део унутрашње политичке реалности илити домаће самообмане која само мало збуњује ове пријатеље од споља, па траже да им се објасни. Ништа више.

Ова, 15. годишњица агресије НАТО, уједно је и прва година од када је Србија и формално повукла своје преостале институције са КиМ.

Зато, зашто некоме урушавати самообману, када једино на томе опстаје и од тога живи?!

Него, западни (НАТО) пријатељи, држите нам шаргарепе близу носа, а ми ћемо лепо да газимо даље стазом самообмане, па још мало, као у нашем филму „Балкански шпијун“, да се „извинимо Ђури (читај НАТО) што нас је тукао“, као део нове фазе стварања нових пријатељских односа и нове реалности.

А у тој реалности хиљаде побијених и расељених; на хиљаде уништених живота попут оног Милице Ракић која је страдала на ноши – нису битне. Чак ни за некакав мелодраматични холивудски блокбастер... Јер, ма колико се сви досадашњи властодршци у Србији трудили да нас увуку у тај свет у коме влада нова реалност, у том њиховом свету реалност је да смо ми криви и да је агресија 1999. заправо праведна казна „Милосрдног анђела“. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер