петак, 19. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и НАТО > Фаталне последице НАТО симултанке на Балкану
Србија и НАТО

Фаталне последице НАТО симултанке на Балкану

PDF Штампа Ел. пошта
Зорка Вукмировић   
четвртак, 10. април 2014.

Април 1999. године за Србију ће ући у историју ратовања, нажалост, без апела светских покрета зелених да се то никад више не понови. НАТО је 18. априла бомбардовао Рафинерију нафте у Новом Саду (у 1 час), а између 1 и 1:10 часова Петрохемију, Фабрику азотних ђубрива и Рафинерију у Панчеву. Ови објекти су били мета вишеструког бомбардовања и пре и после овог датума, али тог дана су напади били готово истовремени и са гледишта атмосферског транспорта димне перјанице, које су се дизале и до 2-3 км, сјединиле су се у један отровни облак.

Ветар је носио тај облак ка југоистоку Србије. Дуж пута су се таложиле честице чађи на којима су се апсорбовале токсичне, канцерегоне, мутагене и тератогене материје обухваћене једним заједничким именом – постојане органске загађујуће материје. У следећим данима било је и кише која је спирала те материје из тог облака и уносила у земљиште и речне токове, на првом месту у широј околини Београда. На северу Грчке, у граду Ксантију, измерене су њихове високе концентрације у ваздуху, а нарочито најтоксичнијих представника – диоксина. Истраживачи нису веровали да је толика количина ових материја могла доспети тако далеко. Моделирањем атмосферског транспорта помоћу оригиналног модела Београдске метеоролошке школе, познатог као ЕТА модел, успостављена је веза између енормне акциденталне емисије из бомбардованих извора и измерених концентрација у Ксантију.

Ипак, најтеже је било грађанима Панчева. Да би се умањила опасност, тог дана је становништво из најближе околине поменутих извора било евакуисано, али се сутрадан вратило кућама. Сам назив "постојани" указује на дугорочну опасност. Лондонски лист Гардијан је 7. јула 1999. године објавио чланак о потенцијалним дуготрајним опасностима у околини Београда на које је упозорила делегација Федерације европских покрета зелених.

У Новом Саду такође су у ваздуху измерене високе концентрације канцерогеног бенз(а)пирена, а била су угрожена и изворишта пијаће воде. У том истовременом бомбардовању обе рафинерије излило се или изгорело око 30 000 тона нафте. У атмосферу су доспеле из објеката у Панчеву велике количине сумпор-диоксида, хлора, амонијака, азотних оксида, фозгена, азотне и хлороводоничне киселине. Погођен је резервоар винил-хлорид мономера (VCM), од кога се прави поливинил (PVC), у коме је било око 440 тона VCM-a (горео до 8:00), као и шест цистерни, свака од 30 тона, a VCM je сагоревао до 15:30 часова. У периоду од 6 до 8 часова ујутру измерена је концентрација канцерогеног VCM-a од 530 милиграма по кубном метру, што је око 10 000 пута виша вредност од тадашње дозвољене концентрације у Србији.

Најгори могући утицај је проузрокован бомбардовањем погона за производњу хлора из кога се излило осам тона живе. Касније је нађено на поду у Петрохемији око 100 kg, а у каналу 200 kg. Не зна се где је остатак, али је извесно да је добар део испарио. У Панчеву су приватни гинеколози нудили бесплатне абортусе. У поменутом чланку у Гардијану наведено је да су експерти УН у прелиминарном извештају потврдили да су под тим условима фетуси могли бити оштећени, што би резултирало или неуспелим трудноћама или деформитетима новорођенчади.

По свој прилици, тo је забрањени извештај, о којем је било речи у Уводнику листа Политика од 6. марта 2014. године под насловом „Озрачена политика“. На тај текст реаговао је проф. Радовановић текстом „Повампирени уранијум“. Није била у питању радиоактивност, већ недовољна обавештеност о томе да има опаснијих агенаса од осиромашеног уранијума и да се њихова злоупотреба мора осудити.

Поставља се питање да ли се ове последице по здравље и животну средину могу прогласити колатералном штетом, као и убијање недужних цивила, или је то био део ратовања да би се изазвала паника и незадовољство против режима. У оквиру НАТО делује Комитет за изазове савременог друштва (NATO/CCMS-North Atlantic Treaty Organization/Committee on the Challenges of Modern Society), који се бавио дефинисањем опасности од групе једињењa диоксина и фурана. То су једињења која настају као споредни производи у процесима сагоревања комуналног отпада, фосилних горива у термоелектранама, трансформаторског уља на бази пиралена при хаваријама у термоенергетским објектима, приликом пожара у објектима са тапетама и предметима од PVC-a, као и у издувним гасовима мотора који користе гориво са адитивима од хлорованих угљоводоника.

Комитет је утврдио еквивалент токсичности за ову групу једињењења која се јављају у тим процесима у готово 5000 облика. Дакле, у НАТО круговима зна се да сагоревањем VCM-a и РVC-a настају диоксини и фурани. Поред тога, овај комитет организује годишње скупове о моделирању транспорта загађујућих материја у атмосфери. После увођења УН санкција нису се прихватали радови наших истраживача. На велико изненађење многих истраживача у овој области, рад тима Института за метеорологију из Београда о регионалном загађењу у ратним условима (З. Вукмировић и сар.) прихваћен је да буде саопштен на Миленијумском NATO/CCMS скупу, који је одржан у мају 2000. у Боулдеру у Колораду. (nato.int/science/publication/ .../ springer.html). Исти тим публиковао је детаљнију анализу у књизи о последицама по животну средину у току и после рата, коју је издао 2009. године познати немачки издавач (Environmental Consequences of War and Aftermat). Нема дилеме да су ово били ставови појединаца, а не промена званичне политике њихових влада према Србији.

У оквиру програма УН за заштиту животне средине, мисија која је посетила СР Југославију означила је Панчево, Нови Сад, Крагујевац и Бор као црне тачке. Мисија ФОКУС, у којој су учествовали представници Грчке, Русије, Швајцарске и Аустрије, нешто објективније је сагледала последице. Грчка делегација је издвојила своје мишљење указујући на проблем регионалног загађења. Уопште, поред велике хуманитарне помоћи из Грчке, њихови научници су пружали помоћ у реагенсима и стандардима да се врши мониторинг ових једињења у свим сегментима животне средине. Нажалост, систематског мониторинга није било ни у току бомбардовања, ни у послератном периоду. Када су у питању диоксини, то не би било касно ни данас, јер такво загађење земљишта ће се смањити тек на половину после неколико деценија, а нестати после неколико векова. У извештају савезне владе из фебруара 2000. године на неким локацијама су умањиване штете у односу на претходна саопштења (Imternational Action Center, Press Release, May 20, 1999 www.iacenter.org).

Више је него очигледан закључак да су се знали ефекти бомбардовања хемијских постројења, рафинерија и складишта нафте и горива, великих трансформатора, знало се такође како ће се кретати димне перјанице у атмосфери, те је изабрана таква временска ситуација у којој транспорт неће ићи ка западној Европи. Регионални транспорт је ишао ка Грчкој и Бугарској, као и у претходној епизоди од 6. до 8. априла, у којој су детектоване такође високе концентрације ових загађујућих материја у Ксантију. Истом методологијом утврђено је да је загађење пореклом од истовременог бомбардовања објеката наменске индустрије у Лучанима код Чачка и складишта горива у Приштини. У обе епизоде планинари су на северу Грчке наилазили на мртве соколе, међутим још не знамо последице у Србији, али је евидентиран значајан пораст случајева канцера у протеклој деценији.

Имајући у виду да ова дејства нису одобрена од Савета безбедности УН, нема оправдања за уништавање војне моћи СР Југославије бомбардовањем објеката наменске индустрије, складишта горива и нафте, фабрика вештачког ђубрива и пластичних маса, као и термоенергетских објеката, што је угрозило животни стандард цивилног становништа у дужем периоду и представља неопростиву агресију.

С обзиром на то да су се у околину избациле токсичне, канцерогене, мутагене и тератогене материје са дуготрајним штетним последицама по живи свет, чије је уклањање из животне средине обухваћено многим конвенцијама УН, то су УН морале осудити овакав начин ратовања и квалификовати га као индиректно коришћење хемијског оружја. Сем упозорења на дуготрајну опасност, ни покрети зелених нису то учинили, а без утврђивања кривице за агресију не постоје услови да Србија наплати ратну и еколошку штету (Академик Чавошки, Округли сто ДВЕРИ, Београд, 24. марта 2014).

(Ауторка је научни радник у пензији.)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер