Iz Arhive NSPM - Ekološke i zdravstvene posledice NATO bombardovanja 1999, s akcentom na osiromašeni uranijum

Uskoro se navršava 15 godina od NATO bombardovanja. Zvaničnici u Srbiji od 2001. godine do danas su na razne načine izbegavali da pokrenu pitanje strahovitih posledica ovog bombardovanja i na životnu sredinu i na zdravlje ljudi. Grupa naših stručnjaka i naučnika uz pomoć kolega iz rasejanja su upravo zbog toga u septembru 2001. godine organizovala Međunarodnu konferenciju o ekološkom oporavku tadašnje SR Jugoslavije (ENRY2001) na kojoj je bilo predstavljeno 142 rada od 320 autora iz 21 zemlje, i obrađene teme su uključivale: uticaj ratnih dejstava na životnu okolinu, ekološke posledice uništavanja industrijskih postrojenja, zagađenje voda, vazduha i zemljišta toksičnim hemikalijama i teškim metalima, kao i biomedicinski efekti i psihosomatske i socijalne posledice bombardovanja.

Štampan je i izvarednan zbornik radova sa ove konferencije od blizu 1000 strana i to na engleskom jeziku [1]. U zaključcima ove konferencije je izneto da je u toku NATO bombardovanja uništeno 78 industrijskih postrojenja, da je 45 energetskih postrojenja bilo uništeno ili oštećeno, i da je kao posledica toga ispušteno na hiljade tona kancerogenih, mutagenih i toksičnih hemikalija, uključujući bar desetak toksičnih hemikalija koje su odavno stavljene na listu zabranjenih hemikalija prema Štokholmskoj konvenciji. Uz to je oko 150 hiljada tona nafte i naftnih derivata i oko 367 hiljada tona kerozina bilo zapaljeno, više od 20 hiljada civilnih zgrada je uništeno, i ispaljeno je najmanje 31 hiljada projektila sa osiromašenim uranijumom. 

Bitno je da se istakne da su na ovoj konferenciji održane čak 4 sesije o merenjima prisustva osiromašenog uranijuma na teritorije SR Jugoslavije i posledicama njegovog korišćenja na okolinu i zdravlje ljudi. Ukupno je bilo 19 radova na ovu temu iz 9 zemalja, i prvi put je 11 eminentnih svetskih stručnjaka iz 8 laboratorija u svetu predstavilo rezultate svojih nezavisnih meranje uzoraka iz BiH, sa Kosmeta i uže Srbije. Tu je prvi put prikazano i da su uzorci projektila sa osiromašenim uranijumom koji su prikupljeni na našoj teritoriji takođe sadržali i male količine plutonijuma (koji ne postoji u prirodi), kao i izotopa uranijuma (U–236), kojih takođe nema u prirodnom uranijumu [2]. Prisustvo ovih izotopa ukazuje da se tu nije samo radilo o osiromašenom uranijumu (nao nusproizvodu obogaćivanja uranijuma), već o mogućoj mešavini sa prerađenim reaktorskim gorivom. Ministarstvo za energetiku SAD je dalo objašnjenje da je do mešanja sa prerađenim reaktorskim gorivom najverovatnije došlo u njihovom postrojenju Paduka (Paducah) za obogaćivanje uranijuma [10].

Prema svim informacijama do kojih smo mogli da dođemo [3–7], u toku bombardovanja 1999. godine projektili sa osiromašenim uranijumom nisu korišćeni severno od Vranja. Većina ovih izveštaja koji su pripremljeni u okviru Programa zaštite životne sredine Ujedinjenih Nacija (UNEP) se mogu naći na sajtu: UN Environmental Programme (UNEP), Post Conflict and Disaster Management Branch (http://postconflict.unep.ch/)

Ovakvi projektili su prvi put korišćeni u Prvom zalivskom ratu (1991), zatim u Bosni i Hercegovini (1994–95), u Srbiji i Crnoj Gori (1999) i u Drugom zalivskom ratu (2003). Prema podacima koje je NATO dao Ujedinjenim nacijama, na Kosmet, naročito prema granici sa Albanijom, ispaljeno je oko 30 hiljada prijektila sa osiromašenim uranijumom, 2500 u užoj Srbiji i oko 300 projektila u Crnoj Gori (Rt Arza). U Republici Srpskoj je gađano 11 lokacija. 

”Penetrator” je oko 30 mm dugačak i sastoji se od oko 300 g osiromašenog uranijuma unutar aluminijumske ”košunjice” [8]. To znači da je na na Kosmet bačeno oko 9000 kilograma osiromašenog uranijuma a na jug Srbije oko 1000 kilograma. Timovi iz Instituta Vinča su pronašli i uklonili oko 200 penetratora sa juga Srbije, što predstavlja samo 10% od bačenih projektila. Oni nisu imali pristup bombardovanim oblastima na Kosmetu (Slika 1) tako da najverovatnije niko nije vršio uklanjanje tih 30 hiljada projektila.

Slika 1. Mesta na Kosmetu gde je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom

Uranijum je metal srebrnkasto sive boje, veoma velike gustine (19 g/cm³). Prirodni uranijum se može naći svuda u malim količinama – u raznim stenama (granit), u zemlji, u vodi, u biljkama i životinjama pa i u ljudskom telu. Sastoji se od tri izotopa – ²³⁸U (99.27%), ²³⁵U (0.72%) i ²³⁴U (0.0054%). Slabo je radioaktivan, te ne predstavlja problem kao spoljašnji ozračivač, ali veoma ozbiljni zdravstveni problemi nastaju ako se unese u organizam udisanjem uranijumske prašine, ili preko hrane odnosno vode za piće. Uranijum je hemijski toksičan, i zavisno od količine unete u organizam (na primer, preko pijaće vode) može vrlo brzo da dovede do trovanja. Osiromašeni uranijum ima iste hemijske osobine kao prirodni uranijum, ali ima znatno manje izotopa ²³⁵U (0.2%) i predstavlja otpadni proizvod pri obogaćivanju uranijuma tim istim izotopom. Uranijum obogaćen izotopom 235 obično do 5% se koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama.

Osiromašeni uranijum se koristi u projektilima zbog izuzetno velike gustine, tako da se ovi projektili koriste za probijanje oklopa teknova i drugih bojnih kola, kao i bunkera. Pri udaru, projektil se rasprskava i ukoliko temperatura pređe 600 C, prah uranijuma se može zapaliti, što takođe doprinosi dodatnom uništavanju i kontaminaciji. Svi, vojinci ili civili, koji se u momentu raspriskavanja nalaze u blizini, mogu da budu izloženi ovim sitnim česticama uranijuma. Ukoliko ih udahnu u većim količinama, uranijumska prašina im se nataloži u plućima gde bazično ostaje u toku celog života. Uranijum se raspada uglavnom emisijom alfa čestica u niz takođe veoma radioaktivnih hemijskih elemenata, kao što su: ²³⁰Th, ²²⁶Ra, ²²²Rn i ²¹⁰Po,odnosno izotopi torijuma, radijuma, radona i polonijuma. Dovoljno je napomenuti da je polonijum korišćen da bi se otrovao Aleksandar Litvinenko. Verovatnoća kancerogenih oboljenja se veoma povećava udisanjem uranijumske prašine. Na Slici 2. je prikazan deo lanca radioaktivnog raspada ²³⁸U sa velikim brojem visoko radioaktivnih "ćerki”. Svi ovi visokoradioaktivni produkti raspada ostaju u plućima doživotno, ukoliko se udahne uranijumska prašina ili udisanjem radona koji je u gasovitom stanju.

Slika 2. Lanac radioaktivnog raspada ”ćerki” uranijuma 238

Penetratori od osiromašenog uranijuma, ukoliko se ne rasprsnu pri udaru o tvrdu podlogu, zabijaju se u meku zemlju i do dubine od metar do tri metra [7]. Tada ih je jako teško otkriti. Nažalost, ako ostanu na površini ili se zabiju u zemlju, penetratori brzo korodiraju (videti Sliku 3 [5]), uranijum oksidiše i nastaju oksidi koji su rastvorljivi u vodi. Na taj način osiromašeni uranijum može da dospe do podzemnih voda, a preko njih i do pijaćih voda. Ako se različita jedinjenja uranijuma unesu u organizam putem vode ili hrane, jedan deo ostaje u organizmu i taloži se u kostima, jetri, bubrezima te dolazi do raznih oboljenja. Uranijum, spada u grupu teških metala koji su hemijski veoma toksični i unošenje relativno većih količina uranijuma u organizam izazivaju reakcije slične drugim hemijskim trovanjima u toku par sati posle unošenja.

Nemamo podatke da li iko u Srbiji redovno proverava kvalitet pijaćih voda na teritorijama gde je bombardovano projektilima koji su sadržali osiromašeni uranijum i da li se prati zdravstveno stanje vojnika i civila koji su bili izloženi uticaju osiromašenog uranijuma u toku bombardovanja 1999. godine.

Slika 3. Penetratori sa osiromašenim uranijumom (levo). Penetrator koji je korodirao i koji je pronađen u Han Pijesku (desno). [9]

Slika 4. Prikazan je penetrator nađen na lokaciji Pljačkovica 2001. godine, koji je korodirao za samo dve godine. [5]

U izveštaju Svetske zdravstvene organizacije o osiromašenom uranijumu na Kosmetu [7] se tvrdi da je potrebno oko 500 godina da bi penetrator od 300 g osiromašenog uranijuma korodirao, što je suprotno onome što može da se vidi na ovim slikama. Nasuprot tome, u izveštaju UNEP iz 2001. godine [4] se navodi da prilikom udara projektila o tvrdo tlo ili stene dolazi do fragmentacije ili pukotina koje onda prouzrokuju veoma brzu koroziju, pretvaranje u prašinu (što se vidi na Slici 4), ubrzano raznošenje i zagađivanje šire okoline i vazduha, uključujući i podzemne vode i vodu za piće.

Interesanto je da su timovi Ujedinjenih nacija (UNEP) dolazili tri puta da prikupljaju uzorke i utvrde činjenično stanje: u novembru 2000. godine posetili su 11 lokacija, uradili više stotina merenja i sakupili vuše od 300 uzoraka za analizu [4]; od 27. oktobra do 5. novembra 2001. godine posetili su Srbiju i Crnu Goru i prikupili 161 uzoraka biljaka, zemljišta, vazduha i vode, i pronašli nekoliko penetratora [5]; i od 12. do 24. oktobra 2002. godine su posetili 14 lokacija u Bosni i Hercegovini i prikupili 132 uzorka [6]. Mada se pre ovih poseta tvrdilo da posle udara i sagorevanja penetratora uranijumska prašina vrlo kratko ostaje u vazduhu, kao i da treba jako dugo da penetratori korodiraju, odnosno da osiromašeni uranijum dospe do pijaćih voda, u ovim izveštajim je izneto:

(1) Da je utvrđena veoma rasprostranjeno zagađenje osiromašenim uranijumom na lokacijama koje su obišli, i za koje se znalo da je tu korišćena municija sa osiromašenim uranijumom. Zagađenje zemljišta je pronađeno i do 20 metara od mesta udara.

(2) Da većina penetratora nije uklonjena i da je ostala pod zemljom. Penetratori koji su pronađeni blizu površine u toku 7 godina od bombardovanja (u BiH) su zbog korozije već bili izgubili oko 25% mase. U kasarni u Han Pijesku posle 7 godina od bombardovanja pronađeni su penetratori koji su ležali na površini korodirani. Zagađenje je bilo veliko i u Hadžićima.

(3) Da je prvi put pronađeno zagađenje osiromašenim uranijumom u pijaćoj vodi (voda u bunaru u Hadžićima).

(4) Da je uranijumska prašina pronađena u vazduhu i to ne samo dve godine posle bombardovanja, već i sedam godina posle bombardovanja (i u BiH i na Rtu Arza).

(5) Da je utvrđeno da je i nekoliko godina posle bombardovanja moguće utvrditi prisustvo čestica osiromašenog uranijuma u uzorcima zemljišta i biljaka (kao što je mahovina, lišaj, ili kora od drveta).

(6) Da su pronašli i potvrdili korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom na bar 6 mesta koja nisu bila označena u podacima o lokacijama dobijenih od NATO.

Na sledećim slikama su pokazana mesta zagađena osiromašenim uranijumom na lokacijama koje su timovi posetili (Pljačkovica, Bratoselce, Rt Arza, Han Pijesak, Hadžići).

Slika 5. Putačom su označena mesta na kojima su pronađeni peneratori a zvezdicama mesta na kojima je pronađeno zagađenje osiromašenim uranijumom (Pljačkovica, 2001.) [5]

Slika 6. Putačom su označena mesta na kojima su pronađeni peneratori a zvezdicama mesta na kojima je pronađeno zagađenje osiromašenim uranijumom (Bratoselce, 2001) [5]

Slika 7. Putačom su označena mesta na kojima su pronađeni peneratori a zvezdicama mesta na kojima je pronađeno zagađenje osiromašenim uranijumom (Rt Arza, Crna Gora, 2001) [5]

Slika 8. Putačom su označena mesta na kojima su pronađeni peneratori a zvezdicama mesta na kojima je pronađeno zagađenje osiromašenim uranijumom (Han Pijesak, BiH, 2002) [6]

Slika 9. Putačom su označena mesta na kojima su pronađeni peneratori a zvezdicama mesta na kojima je pronađeno zagađenje osiromašenim uranijumom (Hadžići, BiH, 2002.) [6]

Na Slici 10 [5] nalazi se naš kolega iz Instituta za nuklearne nauke Vinča, magistar Radojko Pavlović, koji je bez predaha radio na čišćenju kontaminiranih oblasti. On u rukama drži penetrator sa osiromašenim uranijumom, pronađen na lokaciji Bratoselce, na kome se isto jasno vidi da je korodirao. Nažalost, ni na slici niti u ovom izveštaju nije pomenuto njegovo ime. Naš kolega Radojko Pavlović, jedan od neznanih heroja u bici da se Srbija očisti od municije sa osiromašenim uranijumom, umro je od kancerogenog oboljenja pluća 2003. godine. Imao je samo 49 godina.

Slika 10. Radojko Pavlović je bio deo tima Instituta Vinča koji je učestvovao u uklanjanju penetratora sa osiromašenim uranom. Na ovoj slici drži korodirani penetrator pronađen na lokaciji Bratoselce. [5]

Slika 11. je preuzeta iz dokumenta Svetske zdravstvene organizacije [8]. Treba naglasiti da je verovatno taj tenk bio uništen projektilima koji su sadržali osiromašeni uranijum, tako da je prašina sa česticama osiromašenog uranijuma sigurna bila prisutna na tenku i oko tenka. Očigledno je da niko nije upozorio ovu decu da ne prilaze tenku.

Slika 11. Albanska deca na Kosmetu se igraju na tenku koji uništio NATO. Tenk je verovatno bio kontaminiran osiromašenim uranijumom. [8]

Mada se u navedenim izveštajima detaljno opisuju lokacije, prikupljanje uzoraka, merenja i analize kojima nema šta da se zameri, interesantno je da se u zaključcima ovih izveštaja uvek umanjuje moguća opasnost po životnu okolinu i zdravlje ljudi. Ipak, u ovim izveštajima se navode neophodne mere zaštite, od nastavljanja uklanjanja penetratora, do jasnog obeležavanja kontaminiranih lokacija, praćenja kvaliteta voda za piće i zdravlja ljudi koji žive u blizini naznačenih lokacija.

Nažalost, nadležne strukture u Srbiji već više od 10 godina izbegavaju da iznesu tačne podatke o broju kontaminiranih mesta, o tome da je uklonjeno samo oko 10% projektila sa osiromašenim uranijumom, o tome da li se i gde vrši testiranje podzemnih voda i voda za piće, o tome da li se vrše sistematski pregledi vojnih lica i civila koji su bili izloženi dejstvu municije sa osiromašenim uranijumom, kao i da li su išta uradili na međunarodnom planu da se traži arbitraža povodom zagađivanja životne sredine i ugrožavanja zdravlja stanovništva. Vojnici i civili koji su bili u oblastima koje su gađane projektilimi sa osiromašenim uranijumom, kao što je granica prema Albaniji, moraju da budu pod stalnom kontrolom. Vrlo je teško doći do preciznih podataka o broju i vrsti kancerogenih oboljenja. U opštem je interesu da se ovakvi podaci prikupljaju, analiziraju i objave.

Na desetogodišnjicu bombardovanjan, 2009. godine, objavljena je jedan veoma važna knjiga, koja nažalost nije dobila zasluženo mesto u srpskoj javnosti. Radi se o knjizi Posledice rata na životnu sredinu koja je objavio SPRINGER [11] , gde su pored ekoloških posledica ratnih dejstava u Zalivskom ratu, uključene i posledice NATO bombardovanja SR Jugoslavije. U ovu knjigu su ušli i sledeći radovi: Procena uticaja primene municije koja sadrži transuranske elemente na  zdravlje i životnu sredinu, od Zore Žunić i Nade Miljević iz Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, kao i Atmosferski transport i depozicija perzistentnihorganskih  polutanata u uslovima ratnog stanja, od Zorke Vukmirović, Miroslava Unkaševića, i Ivane Tošić iz Institut za fiziku, Beograd,  Institut za meteorologiju, Univerzitet u Beogradu.

Porast kancerogenih oboljenja u Srbiji posle 1999. godine je alarmantan, ali do javnosti stiže vrlo malo relevatnih podataka i analiza. Dr Zorka Vukmirović je 2013. godine na promociji knjige Ekologija i rat, koju je priredio prof. dr Vukašin Pavlović [12], prikazala tabelu (Slika 12) u kojoj je sumarizovan broj novo–otkrivenih kancerogenih oboljenja u Srbiji od 1990. do 2011., kao i broj umrlih od kancerogenih oboljenja u istom periodu. Ova tabela je pripremljena prema dostupnim podacima Instituta za javno zdravlje [12].

Slika 12. Tabela je pripremljena prema dostupnim podacima Institut za javno zdravlje [12]

Dok broj obolelih od kancerogenih oboljenja 1990. godine bio 9.899, 2000. godine ovaj broj je skočio na 22.123, godine 2010. na 26.152, da bi 2011. godine prešao 33 hiljade! Što je još strašnije, broj umrlih svake godine je između 55 i 60% od broja novih kancerogenih oboljenja te godine. U SAD, ovaj procenat je 34% za žene i 36% za muškarce [13].

Osiromašeni uranijum je trajno zagadio neke terene Srbije i Republike Srpske i bilo bi ispravno da se ti tereni stave pod trajni nadzor, a stanovništvo zaštiti od mogućih širenja kontaminacije. Najveći deo terena zasutih osiromašenim uranijumom se nalazi na teritoriji Kosova i Metohije i teško je očekivati da će međunarodna zajednica išta činiti u smislu zaštite ugroženog stanovništva. Zabrinjavajuća je činjenica da su daleko veći delovi teritorije Srbije zasipani brojnim otrovima prilikom bombardovanja i oštećenja industrijskih postrojenja. Dejstvo tih hemijskih zagađivača, u sprezi sa stresom i opštim pogoršanjem zdravstvene preventive uzimaju već 15 godina skup danak.

Ako mnoga ispitivanja širenja zagađivača i njegovo uklanjanje zahtevaju velike investicije i troškove, barem bi evidencija posledica, koje se očigledno manifestuju u obliku primetnog povećanja malignih oboljenja, mogla da bude lako izvodljiva. Rezultati te evidencije bi morali biti objavljeni i predočeni svetskoj stručnoj javnosti i nadležnim međunarodnim organizacijama.

U svakoj državi, pa čak i u Srbiji, postoje državne institucije kojima je to dužnost. Zato je neshvatljivo da ni posle 15 godina od NATO bombardovanja nijedna dosadašnja vlast nije pokrenula naplatu ratne i ekološke štete protiv onih zemalja koje su učestvovale u ratnim dejstvima na teritoriji SRJ.

Literatura

 [1] D. P. Antic and J. Lj. Vujic, Editors, “Environmental Recovery of Yugoslavia,” Monograph published by Vinca Institute of Nuclear Sciences, ISBN 86-7306-054-0, 2002.   

[2] J.P. Mc Laughlin, L.L. Vintró, K.J.Smith... Plutonium in Depleted Uranium Penetrators, Archive of Oncology No. 9 (2001) 219-223

[3] The Kosovo Conflict: Consequences for the Environment and Human Settlements, UNEP and UNCHS Report, ISBN 92-807-1801-1, 1999.

[4] Depleted Uranium in Kosovo: Post-Conflict Environmental Assessment, UNEP Report, 2001.

[5] Depleted Uranium in Serbia and Montenegro: Post-Conflict Environmental Assessment, UNEP Report, ISBN 92-807-2146-1, 2002.

[6] Depleted Uranium in Bosnia and Herzegovina: Post-Conflict Environmental Assessment, UNEP Report, ISBN 92-1-158619-4, 2003. 

[7] Report of the World Health Organization Depleted Uranium Mission to Kosovo, Undertaken at the request of the Special Representative of the Secretary-General and Head of the United Nations Interim Administration Mission in Kosovo (UNMIK), 22 to 31 January 2001.

[8] Depleted Uranium: Sources, Exposure and Health Effects, Department of Protection of the Human Environment, World Health Organization, Geneva, WHO/SDE/PHE/01.1, 2001

[9] Depleted Uranium Awareness, UNEP/Post-Conflict Assessment Unit,

http://postconflict.unep.ch/

[10] http://en.wikipedia.org/wiki/Paducah_Gaseous_Diffusion_Plant

[11] “Environmental Consequences of War and Aftermath”, SPRINGER Berlin/Heidelberg, 2009.

[12] ”Ekologija i rat”, Izveštaj nezavisnih eksperata o NATO bombardovanju SRJ, pripredio prof. dr Vukašin Pavlović, Službeni glasnik i Zavod za udžbenike, 2012.

[13] http://cepor.fpn.bg.ac.rs/publikacije/ekologija-i-rat.html

[14] American Cancer Society,

http://www.cancer.org/research/cancerfactsstatistics/cancerfactsfigures2014/index