У тексту о црногорским предсједничким изборима („Српски одговор“), само узгред сам поменуо ранији коментар Бранимира Марковића („Задња рупа на диплама“), тачније речено детаљ који озбиљно доводи у сумњу начелну добронамјерност његових ставова.

Илузија, нас који смо изнад свега жељели црногорску независност, да ћемо без чекања изграђивати озбиљну државу, друштво и институције, у значајној мјери је распршена сада након двије године од рефрендума. И даље је доминантна политичка воља, исте политичке елите, да све остане непромјењиво.

Трибуни тзв. Срба у Црној Гори очигледно су присталице оних идентитетско статусних решења која значе коначни разлаз и радикално одељивање од браће и рођака опредељених „само“ као Црногорци – традицији, историји и чињеницама упркос.

У светлу ових трендова отвара се и теоретско питање да ли су мултиетничке „државе свих грађана“ (прва, светска Црна Гора, а одскора и друга - „независно Косово“) пројектоване као нова напредна етапа у развоју човечанства, или су смишљене само као преварна међуфаза у редефинисању и креирању нових „подобних“ националних идентитета.

Али, онај који је разбио Блок за заједничку државу у референдумској ноћи и тако растурио по први пут стечено јединство импозантних 185002 гласача, и овог пута је одиграо кључну улогу.

Ни Милошевићева ни постмилошевићевска власт нису имале никакву реалну стратегију за однос према Црној Гори, а посебно не према српском питању у тој републици. Све до референдума, Београд је у РЦГ подржавао неокомунистичке и пројугословенске опције.

Удружење Црногораца у Србији "Крсташ" позвало је 8. јануара српског председника Бориса Тадића и премијера Војислава Коштуницу да помогну да се промени претходни дан обелодањена одлука министра вера Радомира Наумова о забрани регистрације Црногорске православне цркве у Србији.