Тек после стабилизације Србије и њеног јаснијег места на просторима Балкана и Европе могла би да се води спољна политика која би била окренута према Републици Српској и Црној Гори у смеру интеграција сличним оним у ЕУ.

За темељно државотворне кораке режим, а по свој прилици ни опозиција, нису вољни/способни. Неко ће једног дана то морати да уради, или Црне Горе неће бити. Зли језици би рекли да је можда баш то нечији заједнички циљ. Грађана Црне Горе свакако није.

Ко год је пратио настанак Српске листе, морао би да зна колико су челни људи Српске народне странке уложили напора да тај програм не буде „просрпски“, него српски, што је после референдума дало некакав позитиван резултат. Не велики, не пресудан, слажем се, али значајан.

Црна Гора је једина европска држава у којој до смене власти није дошло ни на једним изборима одржаним у минуле две „вишестраначке“ деценије. Прецизније, у Црној Гори никада није ни дошло до смене власти на изборима.

Суштина није у уставно-правном статусу него у правима Срба. Тражимо, дакле, да се грађанске странке, уколико хоће српске гласове, за права Срба боре као за грађанска права, а националне за иста та права као за национална права. Оне нама права – ми њима гласове.

Очигледна је намера државне политике Црне Горе да деловањем у култури, просвети, медијима и државној управи сведе 36 одсто људи који се сада изјашњавају као Срби на што мањи и прихватљив број. И шта Србија чини да заустави овај погубни процес?

Ником не боде очи што Црна Гора не преузима никакву сличну обавезу према својим сународницима, држављанима Србије пореклом из Црне Горе.

Скоро све рекламе на фирмама, кафићима, бутицима и сличним радњама исписане су на хрватској латиници. Преко радио-станица се углавном емитује „глазба“ хрватских „глазбеника“. И нови црногорски музички фестивали се организују по узору на оне у Хрватској.