Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Zveckanje Trećim svetskim ratom i Nemačka kao "lečeni alkoholičar"
Savremeni svet

Zveckanje Trećim svetskim ratom i Nemačka kao "lečeni alkoholičar"

PDF Štampa El. pošta
Vesna Knežević   
četvrtak, 12. maj 2022.

I pored sve medijske ratne buke, rat se Evropi približava tišinom mačjih šapica. Ovdašnji javni prostori su kontaminirani ratnom retorikom, ali se ona od aktera shvata tek vrednosno principijelno, idealistički, apstraktno herojski, dok se potpuno prenebregava njeno realno delovanje na rusku stranu. Dionizijski čovek je preuzeo istorijsku binu, ali njegovo aktuelno pijanstvo na žalost nema veze sa vinom. Bina je uglavnom postavljena, još samo da se Nemačka, lečeni militarista, odluči da popije prvu čašu rata koju joj prekomorski partneri i istočni susedi guraju u ruku.

„Evropska unija je rođena iz krivice i kajanja nemačke nacije", rekla je poljska sociološkinja Karolina Vigura na političkoj tribini „Može li Evropa da stvori mir?", koja je u nedelju 8. maja održana na sceni bečkog Burgteatra. Tačnu lokaciju - „na sceni" - neophodno je istaknuti zbog razmera simboličke politike koja se trenutno vodi unutar EU. Na sceni, ali nije igrano. Na bini, ali nije glumljeno. U mimetički prostor kojim se normalno kreću drugačije vrste ratova, sad se ubacio jedan pravi.

 

Tribina u Burgteatreu u Beču: Filip Ter, Maša Gesen, voditelj Erik Fraj, Karolina Vigura i Klaudija Gamon

Lako je složiti se sa izjavom o EU rođenoj iz nemačkog greha. Unija je zaista mirovni projekat proizašao iz ruina Drugog svetskog rata s namerom da pacifikuje Nemačku i konstruktivno je veže za sudbinu kontinenta. Taj deo je uglavnom uspeo

Lako je složiti se sa izjavom o EU rođenoj iz nemačkog greha. Unija je zaista mirovni projekat proizašao iz ruina Drugog svetskog rata s namerom da pacifikuje Nemačku i konstruktivno je veže za sudbinu kontinenta. Taj deo je uglavnom uspeo.     

Ali, tu je gotovo sa mirovnim. „Nemačka je od devedesetih godina bila naš najpouzdaniji partner. Više nije, sada su to Sjedinjene Države. One se brinu o našoj nacionalnoj bezbednosti", prenosi Vigura većinski stav koji vlada unutar poljskog društva.

Prevedeno: razvijati ekonomiju je dobro i neophodno, ali Poljaci ustvari traže nekoga ko će razumeti njihov strah od Rusije. Traže nekog ko će im dati rat. Nemci su ih razočarali jer su to konstantno odbijali. Sada sve poljske nade leže na Sjedinjenim Državama. SAD su najpouzdaniji partner za poklanjanje ratova onima koji ne znaju kako bi ih započeli.

Nekad su Nemci bili lake ruke kod ratova. Da su to oni stari, učinili bi danas uslugu svojim istočnim susedima bez mnogo kolebanja.

Nemački kancelar Olaf Šolc na zasedanju grupe G7, 8. maja 2022.

Zato je u delu Evrope ovog trenutka na delu masovni politički aktivizam usmeren na to da se Nemcima olakša povratak na ono što su nekad bili: militaristi, u perfekciji nedostižni svim drugim pretendentima na tehnički dobar rat. Nemački kancelar Šolc se još brani, ali sve slabije. On zna ono što i drugi, s tim da te druge nije briga - ako Nemačka počne, možda neće znati da stane.

Taj mračni objekt želje

Sve su vojske strašne u ratu, ne treba imati sumnje, ali kod Nemaca je rat konkurs za savršenstvo. Kao da su nekako nezdravo uživali u njemu, misleći da je reč o prirodnom pravu u kom se nacija ističe s pohvalom

Tehnički, anglosaksonski i poljsko-baltički blok ima sledeći problem: kako vratiti proces pacifikacije Nemačke unatrag, a rezultat svejedno zadržati pod kontrolom? Lečeni militaristi su notorno nepouzdani. Oni su kao lečeni alkoholičari, ne treba ih pustiti blizu objekta žudnje. Ljudi koji se oporavljaju od neke zavisnosti nisu loši sami po sebi, daleko bilo, ali njihova okolina zna da ih ne treba previše iskušavati u konzumaciji onog što ih je jednom već konzumiralo i dovelo na rub propasti, da su se jedva i smukom oporavili - kocka, droga, proždrljivost, prekomerno trošenje ili seks, alkohol. Oni su u redu, profesionalno i socijalno funkcionišu dobro, ali psihološki ostaju ranjivi, pogotovo kad ih neko uporno, iz nehata ili sadizma, nagovara da popuste sirenskoj pesmi nagona. 

Gledano kolektivno, kao rauš jedne velike grupe, nemačka istorija pokazuje uznemirujuće karakteristike zavisnosti od rata, ratnih truba, svetlog oružja, odsjaja čelika, zategnutih uniformi, ulaštenih čizmi, dobro upakovane visine od metarosamdesetšest plus. Sve su vojske strašne u ratu, ne treba imati sumnje, ali kod Nemaca je rat konkurs za savršenstvo. Kao da su nekako nezdravo uživali u njemu, misleći da je reč o prirodnom pravu u kom se nacija ističe s pohvalom.

"Ni Putin, ni NATO - dole rat", grafit na jednom zidu u Beču

Austrijanci su ponekad delili daj sentiment, ali su prevashodno ostali više trgovci nego ratnici. Posle Kenigreca 1866. izlečili su se od iluzije perfektne ratne mašine; ne samo u smislu da oni to nisu, već da je tako nešto uopšte moguće. Kad su poslednja dva puta išli u rat, trebala im je podrška nekog jačeg, fokusiranog, disciplinovanog, odlučnog. Recimo, Nemaca. Sa njima dele germansko poreklo, ali tu paralela staje. Nisu se Austrijanci izlečili od rata, jer to nikad nijedna nacija nije, ali jesu od nezdrave internalizacije rata. Slikovito, Austrija može podneti koju čašicu, a da joj se oči ne zakrvave.

Nemačka to ne može. Od 1945. zemlja se pozicionirala radikalno antiratno. Imala je verovatno najsnažniji mirovni pokret studenata i levice šezdesetih godina koji se beskompromisno obračunavao sa podsvesno tinjajućim militarizmom nacije. Izgradila je prvu ekonomiju Evrope. Pre 32 godine je vratila teritoriju od sto hiljada kvadratnih kilometara od Rusije bez rata. Preuzela je političko vođstvo unutar EU. Pobedila je na pesmi Evrovizije 1982. sa pesmom o miru. Ima li upečatljivijih dokaza da je bila izlečena od zavisnosti?  

Gerhard Rihter: Ujka Rudi (1965)

Na bliži pogled, stvari nisu tako sjajne. U proizvodnji i izvozu oružja je nađen kompenzacijski objekat za rat. Samo po sebi se razume da je oružje bilo vrhunskog kvaliteta. Ali kad se podvuče crta, Nemačka više nije sama ratovala, samo je pomagala drugima da ratuju, čime je opet ostajala u blizini potisnute nacionalne opsesije. Nije više pila, ali je rado gledala druge kako piju.

Nemačka ekonomija je i dalje snažna, ali se njena moć vojno preusmerava. Budžet za odbranu je drastično podignut početkom marta, nešto na šta do sada nijedan američki predsednik ili NATO sekretar nije uspevao da natera Nemačku. Nemačka privreda postaje ratna privreda

Antiratni pokret se takođe nije razvijao po standardnim modelima. Jedan deo se pokazao nasilan i sklon spektakularnim oružanim akcijama, po receptu ulični rat za prevazilaženje rovovskog rata.

Drugi deo se razvio politički kroz Zelene, prošao nekoliko faza i sad je jedan od glavnih agitatora za konačni obračun Evrope sa Rusijom.

Nemačka ekonomija je i dalje snažna, ali se njena moć vojno preusmerava. Budžet za odbranu je drastično podignut početkom marta, nešto na šta do sada nijedan američki predsednik ili NATO sekretar nije uspevao da natera Nemačku. Nemačka privreda postaje ratna privreda.

„Ali naravno da ćemo naštetiti sami sebi", rekao je Robert Habek, nemački ministar ekonomije iz stranke Zelenih, objašnjavajući (2. maja) nacrt embarga na rusku naftu. „Naravno da ćemo patiti, ali svi moraju da daju svoj doprinos! Nemoguće je da uvedemo sankcije Rusiji, a da ne nanesemo štetu sami sebi. Mi moramo da platimo tu principijelnost. Biće jako teško za ljude, ali oni to moraju da podnesu." 

Nemački ministar ekonomije i klime Robert Habek, nemački kancelar Olaf Šolc i nemački ministar finansija Kristijan Lindner

Pošto su Evropljani živeli jako dugo na jako malom prostoru, svi naši kodovi i šifre su izmešani. Kad jedan političar kaže to što je rekao Habek, odmah svi znaju: ili je komunista ili je Čerčil, epitom ratnog ministra. Komunista nije, dakle ostaje samo ovo drugo, ratni ministar koji svom narodu obećava krv, znoj i suze.   

Usput, Habek je po poslednjim ispitivanjima javnog mnenja najpopularniji nemački političar. Pretnja ljudima da nametnuta odricanja „moraju da podnesu" nije mu naškodila, naprotiv.  

Čak i pesma „Ein bißchen Frieden" s kojom je nemačka kandidatkinja Nikol pobedila na Evroviziji 1982. sad počinje bukvalno da se ruga svim kopačima smisla. Šta znači taj naslov, little bit of freedom, koji na nemačkom još i ima dostojanstva, ali preveden na neki drugi jezik postaje vic? Malo mira? Daj malo mira? Malo je mira? To malo je dovoljno? Ne preteruj s Mirom?

Nikol, pobednica Evrovizije 1982: "Ein bisschen Frieden"

Pored niza loših stvari koje su se tu dogodile, jedna je nekako ostala zanemarena i na rubu interesa: Nemačka je ponovo osetila ukus rata. Koketirala je sa objektom strasti iz vlastite istorije. Istina neobavezno, u za nju kontrolisanim, skoro laboratorijskim uslovima, ali dovoljno da se oseti žeđ za više

Ko se pita da li je ovaj mali lament nad evrovizijskim pobednikom od pre 40 godina ozbiljan, nije naravno, ali ljudi to svejedno moraju da podnesu!        

Dvostranizam jednako botulizam  

Sav taj kompenzacijski cold turkey mehanizam koji je Nemačka razvijala, odjednom od kraja devedesetih više nije bio dovoljan. Rubikon je pređen sa bombardovanjem Srbije i participacijom u američkoj operaciji u Avganistanu. Pored niza loših stvari koje su se tu dogodile, jedna je nekako ostala zanemarena i na rubu interesa: Nemačka je ponovo osetila ukus rata. Koketirala je sa objektom strasti iz vlastite istorije. Istina neobavezno, u za nju kontrolisanim, skoro laboratorijskim uslovima, ali dovoljno da se oseti žeđ za više.

Ali sada su razočarani drugi koji od Nemčke traže ratno, u svakom slučaju vojno vođstvo. To je ona vrsta očekivanja koju opisuje poljska sociološkinja Vigura na tribini u bečkom Burgu. Bina je od devedesetih nameštena tako da Nemačka oseti rat. To se i dogodilo, ali je Berlin svejedno ostao racionalno suzdržan u daljem popuštanju pred tuđim ratnim planovima. Koliko je rat deo nemačkog nacionalnog habitusa, toliko je paralelno praćen racionalnim korektivom. „S obzirom na našu istoriju" ovih dana je najčešće ponavljana formulacija na nemačkoj javnoj sceni. Austrijanci je takođe upotrebljavaju, ali u malo izmenjenoj formi. Oni kažu „s obzirom na nemačku istoriju..."

Vlada kancelara Šolca u Mesebergu, 3. maja 2022.

„S obzirom na našu istoriju" kod Nemaca znači „s obzirom na razorni militarizam koji nas je doveo do ruina Berlina i Drezdena". To je naučeni, iskustvom plaćeni pacifizam. Da li je pri tome bitno da bude i iskren? Ili, rekao bi Hobs, čiji pacifizam nije naučen i istreniran?   

Na nevolju, stvari se sada jako brzo menjaju, pa se racionalni temelji pacifizma u nemačkom javnom prostoru sužavaju iz dana u dana. Pismo 28 intelektualaca koji su pozvali kancelara Šolca da ne isporučuje teško naoružanje Ukrajini nešto je usporilo proces vojnog šiljenja Berlina, ali ga nije zaustavilo.  

Habermasova teza: s prvim sankcijama 2014, Zapad je već objavio ekonomski rat Rusiji, svaki dalji korak Berlina u vojnom naoružavanju Ukrajine stoga treba procenjivati prema kriterijumu formalne objave rata

Jedna od potpisnica tog antiratnog pisma, književnica i feministkinja Alisa Švarcer, susrela se sa agresijom intelektualne scene i provalom besa na socijalnim mrežama. Prvi je optužuju za dvostranizam - both-sides-isam - koji izjednačava agresora i žrtvu, drugi joj poručuju da se kupi i ode kod svog gazde Putina. Pozvana da objasni svoj neprimereni pacifizam, izjavila je da u Evropi vlada „nova ratna ostrašćenost", te da treba malo baciti pogled i na vlasti u Kijevu. „Ne dele svi Ukrajinci poziciju svog predsednika, ali su svejedno njegovi taoci", izjavila je Švarcer u intervjuu za austrijski dnevnik Di Prese (7. maja). Nije se povukla i izvinila ukrajinskom ambasadoru, štaviše je u Minhenu prošle subote dodala da „Zelenski ne prestaje da provocira". 

Za razliku od nje, Jirgen Habermas je požnjeo uglavnom podsmeh. On nije potpisnik pisma 28, ali je svoje identično razmišljanje izneo u eseju „Rat i zgražavanje" (Krieg und Empörung) objavljenom u dnevniku Zidojče cajtung. Habermasova teza: s prvim sankcijama 2014, Zapad je već objavio ekonomski rat Rusiji, svaki dalji korak Berlina u vojnom naoružavanju Ukrajine stoga treba procenjivati prema kriterijumu formalne objave rata.

Jirgen Habermas

Habermasa veliki nemački mediji mahom otpisuju da je star i ne zna šta govori, neki opet njegov pacifizam interpretiraju kao generacijsku stvar. Jedna rečenica iz komentara u Frankfurter algemajne cajtungu, kao da je od Joneska, zaslužuje da se citira: „U svojoj fiksaciji na opasnost od atomskog rata po Nemačku, Jirgen Habermas potpuno propušta da primeti kako su tu povređeni normativni mehanizmi međunarodnog prava."

Još se smejem.

„Treći svetski rat može da izbije i bez nemačkog oružja"

Mnogo je dokaza da se ovog trenutka prisustvuje koherentnom medijsko-političkom frontu preodgajanja Nemaca, vraćanja njihovog unutrašnjeg sata od koncilijantnog do militantnog.   

Evo do sada najdirektnijeg naslova tog tipa: „Treći svetski rat može da izbije i bez nemačkog oružja" (Di Prese, 3. maja). Ispod se razrađuje ono što već u naslovu lapidarno stoji - da je Treći svetski rat ionako automatika, on je već tu, gotova stvar. Čemu onda suzdržljivost? Šta se onda Nemci nećkaju i lome, zašto ne pošalju Ukrajini sve što imaju, plus instruktore, vojsku i 12 poena na Pesmu Evrovizije? 

Eskalacija se u principu shvata kao nešto što ruska strana radi u potpuno praznom prostoru, sama od sebe. Po naslovu „A ako Vladimir Putin ipak odluči da eskalira?" (Di Prese, 4. maja) vidi se da se zapadna vojna pomoć Ukrajini uopšte ne doživljava kao eskalacija.

Vojna parada za Dan pobede u Moskvi, 9. maja 2022.

Kako je to moguće? Jezik pomaže, kao u naslovu „Živelo oružje! Ukrajinski diskurs bez kompromisa - Zapad ide u ofanzivu" (ORF, 4. maja). Putin eskalira, a Zapad samo beskompromisno odgovara.

„Eskalacija" je testo iz kog se može izvaljati svaki smisao. Po primere se vraćamo na političku tribinu u Burgteatar.  

Filip Ter, profesor za istočnoevropsku istoriju na Bečkom univerzitetu: „To je naš (EU, prim V.K.) rat, ne samo ukrajinski... Oružje treba davati Ukrajini, ali s manje pompe. Treba da radimo kao u Jugoslaviji, kad smo tajno naoružavali Hrvate, oni prosleđivali Bošnjacima, i to je okončalo rat."

Vigura: „Mi (Poljaci, prim. V.K.) mislimo da je neizbežno da se ovaj rat prelije preko granica Ukrajine. Zapad se boji trećeg svetskog rata, mi se bojimo da ga neće biti."

 

Kraj tribine u Burgteatru

Kako ovaj rat treba da se završi, pitao je na kraju Erik Fraj, voditelj tribine i urednik bečkog Standarda.

Pa dobro, ko će se onda boriti protiv Rusije ako svi pale, a onda pobegnu? Nemci, naravno. Ta čaša ih neće mimoći. Anglosaksonci i evropski Istok će se već pobrinuti za to. Nije od Gospoda, već od Istoka

Maša Gesen, rusko-američka autorka, svojevremeno direktorka Radija Slobodna Evropa u Pragu: „Poraz Rusije je dobar start. Međutim, ako Rusija doživi poraz, ona će se raspasti, razvući će je separatistički pokreti iznutra. Ali to je za sada najbolje rešenje."  

Svi bi da eskaliraju, ali niko ne bi da se bori. Vigora iznosi rezultate poslednjeg ispitivanja javnog mnenja o mogućnosti ruskog napada na Poljsku. Jedno od pitanja je glasilo: „Šta biste radili da nas Rusi napadnu: a) borili se; b) bežali?". Opciju „bežali bi" zaokružilo je 80 odsto ispitanika.

Pa dobro, ko će se onda boriti protiv Rusije ako svi pale, a onda pobegnu? Nemci, naravno. Ta čaša ih neće mimoći. Anglosaksonci i evropski Istok će se već pobrinuti za to. Nije od Gospoda, već od Istoka.

(RTS)