Ženeva, nuklearni pregovori i sirijski živi pesak - godina izazova za Islamsku Republiku Iran

Poslednjih nekoliko meseci Ženeva je postala centar svetskih diplomatskih zbivanja koja će, sva je prilika, kulminirati tokom 2014. godine. U Ženevi je 24. novembra 2013. godine potpisan sporazum Irana sa članicama grupe P5+1. Dogovoreni sporazum je neka vrsta akcionog plana sa oročenim trajanjem (6 meseci) koji bi trebalo da bude dovoljan da se postigne sveobuhvatan dogovor i trajno rešenje za iranski nuklearni program. Na kraju petodnevnih pregovora, svi su izrazili zadovoljstvo postignutim. Dakle, svi su pobednici, niko nije poražen. Kako je to moguće?

Sam sporazum ima nekoliko ključnih tačaka koje bi trebalo pogledati iz više uglova. Iranska strana se obavezala da će dozvoliti inspektorima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) neometan pristup iranskim nuklearnim postrojenjima (centrifuge, skladišta, fabrike) i rudnicima uranijuma, da će izvršiti konverziju postojećih količina uranijuma obogaćenog do 20% u oksid i da će obustaviti obogaćivanje preko 5%. Takođe, Iran neće proširivati aktivnosti u svojim nuklearnim postrojenjima Natanc, Fordo i Arak.

Zapad (prvenstveno SAD) obavezao se da neće pooštravati postojeće sankcije i da će dozvoliti prodaju iranske nafte u iznosu od 4,2 milijarde dolara, uključujući još neke olakšice, što bi donelo Iranu priliv sredstava od 7 milijardi dolara.

Barak Obama i DŽon Keri

Direktni pregovori sa Vašingtonom, šestomesečne delimične olakšice i činjenica da sav obogaćeni uranijum ostaje u Iranu su bili dovoljni da Teheran izrazi zadovoljstvo i diplomatsku pobedu nad „Velikim Satanom“. Sa druge strane, obaveze koje je Teheran prihvatio su dovoljne da Barak Obama potvrdi „uspešnost“ jednostranih sankcija nametnutih Iranu, koje su „omekšale“ Teheran.

Vladimir Putin

Realnost na terenu je ipak malo drugačija. Teheran je nastavio sa radovima na kompleksu reaktora na tešku vodu u Araku, ali ga (zasada) neće puštati u rad. Unatoč nekoj vrsti privremene relaksacije jednostranih sankcija, iranski godišnji gubici zbog istih dostižu 80 milijardi dolara, a ostaje i pitanje blokade državnih sredstava u iznosu od 100 milijardi dolara. Posebno zanimljivo zvuči navodna najava dogovora Moskve i Teherana o preuzimanju 500.000 barela iranske nafte dnevno u zamenu za ruske proizvode, sve u cilju zaobilaženja jednostranih i nezakonitih sankcija. Ukoliko se ova najava pokaže tačnom i takav dogovor se zaista realizuje, efekti sankcija će biti značajno umanjeni. Ne treba imati iluzije, iranska ekonomija teško izdržava breme sankcija, jer glavninu državnih prihoda upravo obezbeđuje izvoz nafte i gasa.

U Vašingtonu to znaju i vrše strahoviti ekonomski i politički pritisak na sve zemlje koje uvoze iransku naftu i gas. Indikativna je i najava američkog kongresa o izglasavanju novih sankcija Iranu, iako se Vašington obavezao da ih neće uvoditi dok traju „oročeni“ pregovori. Na tu očiglednu američku diplomatsku provokaciju i težnju da se pripremi što bolja pregovaračka pozicija, iranski parlamentarci su odgovorili svojom inicijativom da se zatraži obogaćivanje uranijuma na nivo od najmanje 60% zbog njegove navodne buduće upotrebe kao pogonskog goriva za brodove i podmornice na nuklearni pogon.

Bašar el Asad

Sve ove „igre“ suprotstavljenih strana ipak prate određena obostrana popuštanja i kompromisi, pa je tako Vašington indirektno priznao pravo Teherana na obogaćivanje uranijuma, iako to niko u američkoj administraciji ne želi da prizna. Teheran je zauzvrat odložio lansiranje novog satelita, želeći da pokaže sopstvenu posvećenost započetim pregovorima. Da postoji obostrana želja za iznalaženje rešenja, govore i „procurele“ informacije o dvogodišnjim tajnim pregovorima dveju strana, započetih još za vreme bivšeg predsednika Ahmadinedžada, kojima je posredovao omanski sultan Al-Said. Ništa nije slučajno, pa ni „koincidencija“ da se ozvaniče pregovori sa Teheranom neposredno posle dogovora o sirijskom hemijskom oružju i popuštanja napetosti između ruskih i američkih pomorskih snaga u Mediteranu, koju su mnogi upoređivali sa kubanskom krizom iz 1962. godine.

Jasno je da su ova dva pregovaračka procesa usko povezana, ne samo po identičnom mestu pregovora (Ženeva) i po velikom značaju koje će njihovo eventualno razrešenje imati po ceo region pa i šire, već i po ključnoj ulozi koju Teheran igra ne samo u Siriji, nego i u čitavom regionu, svidelo se to nekome ili ne. Nesumnjivo je da će ovaj svojevrstan diplomatski predah, sve „zainteresovane“ strane iskoristiti da bi se pregrupisale i pripremile za predstojeći period i sve ishode koje bi ženevski pregovori mogli doneti. Prošlogodišnja kulminacija i ozbiljno zaoštravanje sirijske krize u jednom trenutku su zapretili da uvuku mnoge svetske igrače i zaglibe ih u svojevrsnom živom pesku, nastalom na ruševinama jedne doskora mirne i stabilne zemlje, koja je i najbliži iranski saveznik. Padom Damaska, Islamska Republika Iran bi se našla u mnogo lošijoj geostrateškoj i pregovaračkoj poziciji, a pitanje je kako bi izgledao sporazum potpisan u Ženevi krajem prošle godine i da li bi uopšte bio postignut.

Hasan Ruhani

Sirijski predsednik Bašar el-Asad je uz pomoć svojih tradicionalnih saveznika (Rusija, Iran, Kina) uspeo da oslabi pobunu/intervenciju u Siriji i spreči promenu režima u Damasku, a samim tim i promenu geopolitičke slike ovog dela Bliskog istoka. Ove opštepoznate činjenice govore o još jednom aspektu velikog geostrateškog sukoba svetskih (SAD, Rusija, Kina) i regionalnih (Izrael, S. Arabija, Iran) sila, koje su svoje napore i potencijale usmerile na Siriju, kao da je to pitanje života i smrti.

Ključni događaj u sirijskom sukobu tokom 2013. godine bio je ulazak Sirijske arapske armije (SAA) i Hezbolaha u strateški važan grad Al-Kusair, što je predstavljalo težak udarac islamistima, ali i svojevrsnu prekeretnicu ovog rata za kontrolu nad Sirijom. SAA je poslednjih meseci uspela da stavi pod svoju kontrolu mnoga „odmetnuta“ predgrađa Damaska, Homsa pa i čitave gradove, a poslednji uspesi u rejonu Alepa otvaraju mogućnost potpunog opkoljavanja dela pobunjeničkih snaga i njihove eliminacije iz ovog donedavno najvećeg sirijskog grada. Nekako paralelno sa sirijskom krizom razvija se i sve je vidljiviji i suroviji sukob šiitskih i sunitskih muslimana širom Bliskog istoka, od Libana na zapadu, do Iraka na istoku.

Sve ove vojne igre u Siriji i oko nje, ostavljaju nas u nedoumici: da li je zaista moguće diplomatsko rešenje ili su događaji na terenu toliko uzeli maha da je uspostavljena neka vrsta nekontrolisane lančane reakcije koja više ne može da se zaustavi? U leto 2013. godine i ruska i američka strana su bile spremne i na vojno sučeljavanje, što je dovelo do opasnog zaoštravanja krize iz koje je predsednik Putin izašao kao pobednik, a predsednik Obama odlučio da popusti i ne izaziva regionalni sukob koji bi vrlo brzo prerastao u globalni. Sa druge strane, Putin je ostavio dovoljan prostor za dogovor i časno izvlačenje Vašingtona iz mogućeg rata sa Iranom i Rusijom, privolevši Asada da pristane na uništenje sirijskih zaliha hemijskog oružja, što je Vašington mogao da predstavi kao sopstveni uspeh.

DŽon Keri i Sergej Lavrov

Ključnu ulogu je odigrao američki državni sekretar DŽon Keri, koji je u ovoj zakulisnoj diplomatiji imao ulogu Obaminog džokera. Ceo dogovor je utanačen nešto ranije, početkom septembra na samitu G20 u Sankt Petersburgu, a kriza je okončana pomalo neverovatnim i čak euforičnim raspletom, prilikom kojeg je novi iranski predsednik Ruhani ponudio dogovor i otopljavanje odnosa sa SAD. Naravno, vreme će tek pokazati koliko su sve zainteresovane strane iskreno pristupile ovom procesu ili je možda samo prevladala želja da se spuste tenzije, jer nikome sada ne odgovaraju nove eskalacije koje bi mogle da imaju nesagledive posledice i razmere.

Ruhani je očigledno po dolasku na vlast obnovio i aktivirao neke nezvanične kontakte sa zapadnom diplomatijom, ali sigurno ne bez znanja ajatolaha Ali Hamneija i sačekao da dođe pravi trenutak da se otvori prostor za prve ozbiljne pregovore Irana i zapadnih sila, što je upravo omogućeno značajnom relaksacijom situacije u Istočnom Mediteranu.     

Ishod sirijskih pregovora (Ženeva 2) umnogome će zavisiti od suštinski važnijih pregovora Teherana i Vašingtona oko iranskog nuklearnog programa, koji je realno samo izgovor stvarnim namerama Zapada, a to je rušenje režima u Teheranu i postavljanje „kooperativne vlade“ koja će raditi isključivo u interesu SAD, kao u dobra stara vremena za vreme vladavine Reze Pahlavija. U tom kontekstu bi bilo veoma zanimljivo baciti pogled na onaj deo dogovora postignutog u Ženevi, popularno nazvanog „non paper“, a koji je po nekim nezvaničnim informacijama otkucan na 30-ak strana, za razliku od svega nekoliko strana koje su zvanično objavljene.    

Sva je prilika da će se u sirijske pregovore u Ženevi uključiti i Iran, iako je Vašington ranije odbijao svaku pomisao na tako nešto. Stvari su se ipak promenile, oseća se to svuda u regionu, pa i u Izraelu i Saudijskoj Arabiji. Tel Aviv i Rijad ne mogu da sakriju svoju „razočaranost i zabrinutost“ (čitaj: ljutnju) zbog ovakvog ponašanja američke administracije. Tvrdnje mnogih da je došlo do određenih, značajnih promena u politici Vašingtona prema Bliskom istoku, poslednjih meseci sve više dobijaju na težini. Izgleda da se SAD na neki način distanciraju od politike S.Arabije i Izraela, a postoje naznake i o stvaranju nekih novih savezništava, što bi moglo da dovede do značajnog prekomponovanja geopolitičke slike Bliskog istoka.

Pregovori o iranskom nuklearnom programu već su započeli, a sirijski pregovori (Ženeva 2) kreću 22. januara. Intenzivna diplomatska aktivnost nam razotkriva veliku važnost ovih pregovora, koji su omogućili možda i poslednju šansu za sveobuhvatan dogovor i razrešenje postojeće krize u regionu, a 2014. godina će verovatno biti presudna. Ako pregovori propadnu, Zapadu će jedino da preostane vojna intervencija da ostvari svoje maksimalističke ciljeve, što će dovesti do šireg regionalnog rata sa globalnim implikacijama. Ako pregovori završe trajnim dogovorom, ključno pitanje će glasiti: ko je koga uspeo da prevari i ko je ostao kratkih rukava?