Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Turska i Izrael – male tajne velikih majstora kuhinje (I)
Savremeni svet

Turska i Izrael – male tajne velikih majstora kuhinje (I)

PDF Štampa El. pošta
Siniša Stefanović   
subota, 08. oktobar 2011.

Kako je strateško savezništvo Turske i Izraela, dveju vojno najznatnijih i ekonomski najdinamičnijih država Bliskog istoka, moglo da se izvrgne u sukob strateških dimenzija? Kako se moglo da se dogodi da ključni saveznici SAD u istočnom Mediteranu ne prihvate posredovanje patrona u pitanju incidenta sa humanitarnom flotilom koji se pred zoru 31. maja prošle godine izrodio u tragediju na palubi broda „Mavi Marmara“? Kako je moguće da se saveznice pored takvog posrednika nisu u tišini, kako je dolično, nakon incidenta nagodile šta kome treba da bude nadoknađeno, šta rečeno a šta prećutano? Šta je po sredi i da li se to Srbije tiče?

Pišući o pozadini incidenta „Mavi Marmara“ juna prethodne godine izložio sam[1] kratak pregled istorije sukoba Izraela i Turske ocrtavši k tome promene u strateškom okruženju kojima je osnovni pokretač slabljenje uticaja i ugleda SAD. Pred javnost sam izašao sa tezom da se radi o promišljenoj provokaciji Istanbula[2] kome je incident poslužio da pokuša da, zastupajući Hamas i koristeći se formalnom mogućnošću uočenom u formulaciji jednog paragrafa manjeg ugovora između Izraela i Palestinske Autonomije[3], ugura nogu u zadnja vrata izraelsko-palestinskog sukoba, pitanje Gaze.[4] Sama plovidba flotile imala je za cilj da probije pomorsku blokadu oblasti Gaze koju je Izrael uveo tokom rata protiv Hamasa decembra 2009 - januara 2009. godine. Svrha preuzimanja uloge u sapunskoj operi bliskoistočne politike bila je čvrsta namera Erdoganove vlade da Tursku u arapsku politiku vrati kao prvorazrednu silu, nezaobilazan faktor u rešavanju (produžavanju, kako vam draže) izraelsko-arapskog sukoba. Napisao sam, takođe, da su SAD, Egipat i Izrael propustili da shvate da je afera „Mavi Marmara“ dokaz da je turska ponuda da učestvuje u rešavanju izraelsko-arapskog sukoba bila an offer you can’t refuse.

Obamina tursko-misirska musaka

Prvo putovanje američkog predsednika Baraka Obame u inostranstvo u aprilu 2009 godine vodilo je u London na samit G-20, u Strazbur na samit NATO, u Prag na samit Evropske unije te, na samom kraju, u Ankaru i Istanbul. Simboličan značaj itinerera potvrđuje tekst govora kojeg je 6. aprila održao u turskom parlamentu. U tom trenutku svež predsednik SAD, koji je rasplamsavao nade lakomislenih više nego što su iskusni stizali da ih potpiruju, dao je sve od sebe da Ankari unapred da uverljivu osnovu da namere njegove administracije tumači u vlastitom interesu. Obama je otvorio govor rečima da je došao da „obnovi savez“, budući da je Turska „saveznik od kritičnog značaja“ koji je „važan deo Evrope“. K tome „SAD snažno podržavaju nameru Turske da postane deo Evropske unije“. Obnovljeno parnterstvo SAD i Turske bazirao je na tri ključne premise: Amerika nije u sukobu sa islamom, Turska je demokratska država, postoje „izazovi našeg vremena“ pred kojima dve zemlje treba da stoje zajedno i da rade zajedno. Obama je govorio o Jermeniji i Nagorno Karabahu, Kipru, Iranu, dok je za problem Kurdistana rekao da se „ ... Irak, Turska i SAD suočavaju ... sa zajedničkom pretnjom terorizma. To uključuje Al Kaidu ... To uključuje PKK.“ [5] Baš tim rečima.

Poseban interes budi rečeno o sukobu Izraela sa Palestincima (i Arapima).  „Sjedinjene države i Turska mogu pomoći Palestincima i Izraelcima“ da dođu do dve države za dva naroda koristeći svaku priliku da se u tom smislu ostvari progres „kao što ste vi učinili pomažući pregovore između Sirije i Izraela“.[6] Pokušavajući da izbegne da se odredi prema podršci turske vlade islamističkom Hamasu koji od januara 2006. ima legalnu ali nelegitimnu većinu u celoj Palestinskoj autonomiji te nakon puča od juna 2007. samostalno vlada oblašću Gaze, Barak Obama je rekao da „Poput Sjedinjenih država i Turska je bila prijatelj i partner u izraelskoj potrazi za bezbednošću. (...) Mi treba da pružimo ruku onim Palestincima koji su u oskudici istovremeno im pomažući da ojačaju svoje vlastite institucije. Mi moramo da odbacimo upotrebu terora i da priznamo da je izraelska zabrinutost za bezbednost legitimna.[7] Time je Obama, očigledno ništa ne pitajući Izrael niti sugerišući potrebu da pre bilo čega drugog čuveni incident iz Davosa[8] bude javno zaglađen, Tursku pozvao da zajednički rade na pitanju izraelske bezbednosti kroz jačanje palestinskih institucija i odbacivanje upotrebe terora.

Govorom o novom početku 4. juna u Kairu dodatno je ohrabrio Tursku. Obama je „neraskidivu vezu“ SAD i Izraela bazirao na „kulturnim i istorijskim vezama i na priznanju da su koreni aspiracija na jevrejsku domovinu u tragičnoj istoriji koja se ne može osporiti“ vekovnog progona i Holokausta kao faktičke i neporecive kulminacije. Ta izjava nosi implikaciju od presudnog značaja: on nije pomenuo sa stanovišta islamskog tumačenja istorije nepostojeće pravo Jevreja na oblasti između reke Jordan i Mediterana već je legitimitet jevrejske države bazirao na tragičnoj istoriji progona i života bez domovine.

Tome je dodao da je isto tako neosporno da je „Palestinski narod – muslimani i hrišćani – patio u naporu da stekne domovinu“, da je tu reč o „dva naroda sa legitimnim aspiracijama, svaki sa svojom bolnom istorijom što kompromis čini nedohvatljivim.“  Iz toga sledi da je legitimitet Izraela u korelaciji sa rešenjem patnji Palestinaca te da rešenje, budući da je kompromis nedohvatljiv, treba da dođe sa strane. S tim je neposrednoj u vezi njegov stav prema bezbednosti Izraela. Obama je, naime, rekao: „Kao što pustoši palestinske porodice, produžena humanitarna kriza u Gazi ne služi bezbednosti Izraela ...“ zajedno sa „Sjedinjene države ne prihvataju legitimnost produženog izraelskog naseljavanja“. [9]

U programskom govoru održanom na Univerzitetu Bar Ilan deset dana nakon Obaminog u Kairu izraelski premijer Netanjahu mu je bez uvijanja poručio: „Pravo jevrejskog naroda na državu u zemlji Izraelovoj ne proističe iz katastrofa koje su pogađale naš narod. (...) Ta tragična istorija bespomoćnosti objašnjava zašto je jevrejskom narodu neophodna suverena snaga samoodbrane. Ali naše pravo da podižemo našu suverenu državu ovde, u zemlji Izraelovoj, izdiže se iz jednostavne činjenice: ovo je domovina jevrejskog naroda, ovo je mesto gde je nastao naš identitet.“[10]

Sve to je za Erdoganove uši zvučalo kao mujezin: Turskoj su širom otvorena vrata da se umeša u palestinsko pitanje dok su SAD i Izrael u očiglednom raskoraku oko fundamentalnih principa. Taj se raskorak tokom 2010 godine, prema očekivanju, pretvorio u provaliju propalog pokušaja obnove pregovora između Izraela i Palestinske autonomije.[11] Onima koji još uvek ne vide gde je opravdanje za tursko postupanje u pogledu humanitarne flotile i incidenta „Mavi Marmara“, ponoviću još jednom: „Kao što pustoši palestinske porodice, produžena humanitarna kriza u Gazi ne služi bezbednosti Izraela ...“ Nije nikakvo čudo Barak Obama nije bio u stanju da spreči sukob saveznica. On mu je, naime, kumovao. 

Davutogluov pilav sa prelivom od logike

Govoreći u javnim prilikama za vreme boravka u Turskoj Barak Obama je izrekao nešto više od deset hiljada reči među kojima se kombinacija “model partnership” pojavila samo jednom, 6. aprila u Ankari. U odgovoru na novinarsko pitanje izrečena je u sledećem kontekstu: „Mislim da postoji da je najveća šansa za izgradnju jačih američko-turskih odnosa u prepoznavanju toga da Turska i SAD mogu da izgrade uzorno partnerstvo (model partnership) u kome većinski hrišćanska nacija i većinski muslimanska nacija, zapadna nacija i nacija koja se širi na dva kontinenta --  da možemo da stvorimo modernu međunarodnu zajednicu uzajamnog poštovanja, koja je bezbedna, koja je prosperitetna; da u njoj ne bude napetosti, neizbežnih napetosti, između kultura što smatram da je od izuzetne važnosti.[12] Zbog su dve reči izgovorene izvan okvira unapred pripremljenog teksta toliko značajne? Da bi se razumela logika i način delovanja turske spoljne politike.

Već 1. maja 2009 mesto ministra inostranih dela u vladi Turske preuzeo je profesor Ahmed Davutoglu, teoretičar međunarodnih odnosa koji je od novembra 2002 u svojstvu neakreditovanog ambasadora služio kao spoljnopolitički savetnik premijera Erdogana.[13] On je koliko 2. juna u Vašingtonu, u okviru godišnje konferencije o američko-turskim odnosima, obrazložio kako je Turska protumačila govor u Ankari te kako u tom kontekstu razume svoju ulogu.[14] Govor je bazirao na tumačenju reči model partnership koje je primenio ukupno 13 (trinaest) puta. Šta tačno te reči znače? Naše razumevanje sažima se u datom prevodu uzorno partnerstvo“. Prevod „model partnerstva“ čini se manje adekvatnim kako u kontekstu tako u izostanku određenog člana the umesto neodređenog člana a (što u engleskom jeziku ima veoma velik značaj) uz preciznije model of partnership ili partnership model. Još jednom valja naglasiti da se ne radi o unapred pripremljenom tekstu.

Davutoglu je stvar shvatio drugačije: pitao se zašto je Obama umesto uobičajenog „snažnog partnerstva“ i „strateškog partnerstva“ uveo model partnership? Previdevši da je Turska nazvana „saveznik od kritičnog značaja“ Davutoglu kreće u izvođenje logičkog niza: „kada sam to interpretirao pomislio sam da je predsednik želeo da podvuče jedinstven karakter tog odnosa. Model znači jedinstvenost i prototip; ne običan odnos, prototip odnosa između dveju zemalja. Stoga, mi bi trebalo da postavimo druga pitanja: zašto je ovaj odnos prototip za ostale?“[15] Mašala.

Tom je prilikom predstavio veoma interesantno viđenje američkog interesa: SAD treba da odgovornosti vodeće svetske sile dele sa regionalnim silama u pitanjima u kojima su one neposredno zainteresovane, uporedo se sa njima vezujući institucionalno u svim aspektima i na svim nivoima saradnje. Zahvaljujući svom jedinstvenom geografskom položaju u centru „afro-evroazijskog područja“ i karakteru koji je nasleđe multikulturalnosti i multinacionalosti Otomanske carevine, Turska jeste taj model partnerstva. U tim oblastima, koje Turska naziva komšilukom, ona vodi politiku „nula problema“: u oblasti Kavkaza, crnomorskoj i prikaspijskoj oblasti, centralnoj Aziji, Bliskom istoku, istočnom Mediteranu, i na Balkanu. To su područja u kojima događaji neposredno utiču putem poreklosnih i drugih veza na mir turskog građanina, time na unutrašnju politiku demokratske države. Davutoglu Tursku vidi u poziciji faktičkog zakupca posla održavanja mira i međunarodnog poretka u oblastima od svojeg neposrednog nacionalnog interesa. „Mi u Ankari ne možemo da čekamo da kriza dođe do nas. Mi moramo da zaustavimo krizu bez obzira da li je u Palestini, da li je u Bosni-Hercegovini, Gruziji, Osetiji ili Azerbeddžanu ili centralnom Iraku ili južnom Iraku. Moramo da budemo svuda. [16]  

Ko god da je tada pomislio da se radi o praznom hvalisanju mogao je da se uveri u suprotno čitajući Davutogluov članak objavljen godinu kasnije u američkom magazinu „Forin Polisi“ (Foreign Policy). „Demokratizacija Turske zahteva da integriše društvene zahteve u svoju spoljnu politiku, kao što to rade sve zrele demokratije.“ Turska ima viziju razvoja („Vizija 2023.“) kojoj su osnovni ciljevi puna integracija u EU i ulazak u klub deset najrazvijenijih država: „Prvi korak te vizije je integracija spoljnopolitičkog diskursa Turske u svoj nacionalni diskurs.“ [17]

Ankarska baklava

Ako u ovom času ne može da se sa potpunom sigurnošću i sa dovoljno dokazivih argumenata tvrdi da je Turska u incident „Mavi Marmara“ ušla s namerom da dokaže da je načinila gore pomenuti „prvi korak“, onda je očigledno da je odlučila da ga u tu svrhu upotrebi. Incident se dogodio u ranim časovima ponedeljka 31-og maja 2010. što je diplomatiji dalo dodatnih šest časova, kolika je vremenska razlika prema Njujorku. To je Ahmadu Davutogluu omogućilo da još istoga dana, u vreme masovnih antiizraelskih demonstracija u Turskoj, izađe pred Savet bezbednosti (u kome je Turska je bila nestalan član) govorom dugim, izvanredno oštrim i višeznačnim. Nije nedostajala logička bravura nalik vašingtonskoj: „Ipak, flotilu sačinjavaju građani 32 države. Svi civili, predstavljajući mnogo vera: hrišćanstvo, islam, judaizam, ljudi svake veroispovesti i porekla. To predstavlja savest međunarodne zajednice. To je model Ujedinjenih nacija. Prema tome, to je bio napad na Ujedinjene nacije i njihove vrednosti.“ Ostavivši za ovu retoriku po strani, premda je izuzetno zanimljiva i značajna, okrenućemo se trima grupama predočenih zahteva.

U prvoj grupi traženo je da se Izrael javno izvine „međunarodnoj zajednici i porodicama“ te da o svemu bude povedena „hitna istraga“ ali i da „mora odmah da bude preduzeta odgovarajuća međunarodna pravna akcija protiv odgovornih vlasti i izvršilaca ove agresije“. Druga grupa odnosi se na momentalno puštanje zatočenih ljudi, vraćanje brodova i tereta, ali to da „familije poginulih, ranjenih, nevladine organizacije i brodske kompanije moraju biti u potpunosti obeštećene“. Treća grupa zahteva odnosi se na oblast Gaze: da „blokada Gaze mora biti odmah prekinuta i mora biti dozvoljen (iskrcaj) svake humanitarne pomoći.“ [18] 

U Predsedničkom saopštenju, avaj, od zahtevanog se našlo samo ono što se odnosilo na puštanje zatočenih i vraćanje brodova. Osuđuju se „akti koji su rezultovali“ gubitkom života i ranjavanjem civila; Savet bezbednosti je „primio k znanju“ zahtev Generalnog sekretara i pozvao na brzu i nepristrasnu istragu u skladu sa međunarodnim standardima; pitanje ukidanja blokade Gaze vraćeno je u okvir ranijih odluka SB i mirovnih pregovora.[19]  

Već drugog juna, sreda, u turskom parlamentu se na zahtev opozicije (meni dostupan zvanični parlamentarni izvor ne kaže koje grupacije) debatovalo o predloženom tekstu deklaracije mera prema Izraelu. Vladajuća AKP je dobar deo dana provela u borbi da predložena tvrda formulacija kojom parlament od vlade „zahteva da preispita“ odnose sa Izraelom bude ublažena ubacivanjem linije prema kojoj „parlament visoko ceni mere“ koje je vlada u tom pitanju preduzela. Premda u posedu sigurne većine AKP je nakon mnogih časova debate poklekao pod pritiskom. Javnim glasanjem usvojena je varijanta koja uključuje zahtev da Izrael ukine blokadu Gaze, da uputi javno izvinjenje te da plati kompenzaciju porodicama žrtava, dakle ono što je traženo ali nije dobijeno na Savetu bezbednosti; od vlade se, takođe u skladu sa zahtevom SB UN, očekuje da pokrene proceduru pred međunarodnim pravnim vlastima. „Parlament od vlade Turske očekuje da preispita naše političke, vojne i ekonomske odnose sa Izraelom te da preduzme neophodne mere“ zaključeno je, pod pretpostavkom da za prevod izabrana engleska reč expects isto to i jednako određeno znači i u turskom jeziku.[20] Vrativši se istog dana iz Amerike Davutoglu je stigao da izjavi sledeće: „Budućnost naših veza sa Izraelom zavisiće o stavu (attitude) Izraela“.[21]

Sutlijaš a la Erdogan (za ovde)

Nije uobičajeno da jasna partijska većina u parlamentu izglasava nešto ublaženu deklaraciju opozicije kojom vladi ograničava manevarski prostor za postizanje kompromisa u sporu sa prijateljskom državom. Nije to, međutim, ni finta kojim se pojačava stanovište pre pregovora o kompromisu, što se vidi iz Davutogluove izjave. Takvo postavljanje stvari znači da se radi o ultimatumu. Kada se zagleda u prirodu zahteva uočljiv je problem rešiv samo potpunom izraelskom kapitulacijom: pitanje pomorske blokade Gaze. Za razliku od izvinjenja i obeštećenja zbog pogibija, koji su jasne pravne prirode pa se daju rešiti formulacijama koje bi obema stranama mogle da daju osnova da smatraju ili predstave da su tumačenjem događaja i nagodbom o nadoknadi dobile zadovoljštinu, pitanje blokade Gaze je najpre međunarodno političko i bezbednosno pa tek onda međunarodno pravno u smislu slobode plovidbe. Čak i ako bi ga na prvom mestu shvatili kao pitanje slobode mora pa onda kao političko i bezbednosno zapitali bismo se kada je to Turska postala pomorska sila da se na ovakav način meša u pitanje slobode plovidbe? Ili sasvim u duhu realizma: ako se već na ovakav način meša u pitanja slobode plovidbe gde i zašto ona misli da projektuje pomorsku moć? Ovaj momenat je, mislim, dovoljan dokaz tezi da je slučaj Mavi Marmara primer „integracije spoljnopolitičkog diskursa Turske u svoj nacionalni diskurs“.

Već čujem prigovor: nije logično! Zašto bi neko strategiju ostvarivao počevši od najsnažnijeg? Zato što ta strategija nije na početku već se izvesno vreme ostvaruje. To se jasno vidi ako se, primera radi, pogleda uloga Turske na Kosovu i Metohiji, u Raškoj oblasti, Bosni i Hercegovini (Sarajevu).[22] To je, međutim, u ovom slučaju manje važno. Važnija je činjenica da je svađa sa Izraelom zbog Palestinaca karta kojom se na Bliskom istoku uvek dobija, a Turskoj je sama došla u ruke. Taj je adut Iranu iz ruku otišao zbog nasilnog gušenja nereda i mešanja u Iraku, Hisbalahu zbog nasilnog osvajanja vlasti u Libanu, a oboma zato što su šiiti pa im većinom sunitski Arapi ne veruju i od njih zaziru. Uticaj u Damasku je rastao, manje zbog investicija, a više zbog angažmana u Iraku, gde imaju čvrste zajedničke interese, i u pitanju Gaze, jer je to škodilo Egiptu. Ko je ko na Bliskom istoku oduvek se videlo prema tome da li i koliko uticaja ima na Levantu što znači da je to pozornica na kojoj se može i treba profitirati prikazivanjem glamura ekonomskog rasta i relativne društvene stabilnosti. Osim toga, javni spor sa Izraelom ne donosi samo naklonost arapske ulice, već i aplauze turske mahale: ko je jednom posmatrao raju prilikom organizovanog dočeka sportskih šampiona razume o čemu govorim. Stoga postupak Turske u slučaju Mavi Marmara i spora sa Izraelom predstavlja model. The model.

Sutlijaš a la Erdogan (za poneti)

Šest meseci nakon „Mavi Marmare“ jedan je očajni mladi čovek sam sebe spalio u nekom prašnjavom predgrađu negde u Tunisu. Šibica kojom je prekratio jedan nesrećan život potpalila je požar koji je odneo tri arapska režima i do temelja omekšao još toliko odnevši u smrt mnoge hiljade i preteći da će da odnese još mnogo, mnogo više. Ugovor o miru Egipta i Izraela ugrožen je po odlasku Mubaraka[23] što širom otvara vrata za dalje mešanje u skladu sa filozofijom politike „nula problema“; u rešavanju sudbine Hamasovog pokrovitelja Asada Turska je uzela presudnu reč; članica je trusta koji je će da čerupa postgadafijevsku zlatnu koku. K tome, da ne zaboravimo da naglasimo, Erdoganov AKP je juna ove godine dobio treću po redu parlamentarnu većinu koju, ako je suditi prema agresivnosti u unutrašnjoj i spoljnoj politici, namerava da iskoristi da realizuje poslednje, najkrupnije elemente programa. Kod kuće to je ustav koji bi uklonio poslednja kemalistička ograničenja, u inostranstvu to je uloga hegemona u novom istočnomediteranskom/bliskoistočnom poretku. 


[1] Siniša Stefanović, Recept Mavi Marmara: sastojci, istorija, ukus, NSPM Online, 19. 06. 2010. http://www.nspm.rs/savremeni-svet/recept-mavi-marmara-sastojci-istorija-ukus.html

[2] Upotreba Istanbul, koji je prestonica vladajuće islamističke AKP nasuprot Ankara, u koju je Kemal Ataturk smestio političku prestonicu sekularističke Turske, suštinska je i namerna. Sa kolektivnom ostavkom načelnika generalštaba, avijacije, mornarice i vojske od 29. jula 2011. ta distinkcija više nije neophodna. Shodno tome, na potonje vreme neće biti primenjivana.

[3] Agreement on Movement and Access i Agreed Principles for Rafah Crossing, Israel Ministry of Foreign Affairs, 15.11. 2005 http://www.mfa.gov.il/MFA/  (downloaded 14. 02. 2008)

[4] Samo će veoma bezazlenom čoveku na um da padne mogućnost da je nekakva nevladina organizacija u takvom pitanju odlučivala i postupala na svoju ruku. Organizacija IHH je u trenutku kada se incident dogodio već bila na crnoj listi američke finansijske administracije zbog pomaganja Hamasu, što turskoj vladi nije moglo biti nepoznato.

[5] Remarks by President Obama to the Turkish Parliament, Turkish Grand National Assembly Complex Ankara, Turkey, The White House Office of the Press Secretary, April 6, 2009 http://www.whitehouse.gov/the-press-office/remarks-president-obama-turkish-parliament  (downloaded 10. 04. 2009)

[6] Misli se na indirektne pregovore koje je Ehud Olmert vodio sa Sirijom uporedo sa pregovorima o konačnom rešenju izraelsko-palestinskog sukoba u okviru Anapolis procesa. Mahmud Abas je odbio Olmertovu ponudu ugovora i razgraničenja da bi nedugo potom izbio Rat u Gazi (decembar 2008 – januar 2009) koji je značio automatsko povlačenje Sirije. Bušova administracija je s negodovanjem gledala na ceo proces kako zbog probijanja politike izolacije prema Damasku tako i zbog toga što je od polovine drugog mandata nova kongresna većina trčala da misijama Nensi Pelosi i DŽona Kerija rehabilituje Asada.

[7] Like the United States, Turkey has been a friend and partner in Israel's quest for security. (...) We must extend a hand to those Palestinians who are in need, while helping them strengthen their own institutions. We must reject the use of terror, and recognize that Israel's security concerns are legitimate.

Remarks by President Obama to the Turkish Parliament, Turkish Grand National Assembly Complex Ankara, Turkey, The White House Office of the Press Secretary, April 6, 2009 http://www.whitehouse.gov/the-press-office/remarks-president-obama-turkish-parliament  (downloaded 10. 04. 2009)

[8] Radi se o dobro poznatom incidentu na ekonomskoj konferenciji u Davosu kada je Erdogan izraelskom predsedniku Šimonu Peresu u direktno prenošenom programu sasuo da „vi veoma dobro znate kako se ubija“ što je ovaj prokomentarisao veoma teškim rečima da to „nije shvatio lično“. Peres: Erdogan spat 'nothing personal', Jerusalem Post Online Edition, Jan. 29, 2009 

http://www.jpost.com/servlet/Satellite

[9] Remarks by the President on a New Beginning, Cairo University, Office of the Press Secretary, 04.06.2009. http://www.whitehouse.gov/the_press_office/Remarks-by-the-President-at-Cairo-University-6-04-09/  (downloaded 06.06.2011)

[10] Address by Prime Minister Benjamin Netanyahu at the Begin-Sadat (BESA) Center for Strategic Studies, Bar-Ilan University, Israel Ministry of Foreign Affairs, (downloaded 20.06.2009)

http://www.mfa.gov.il/MFA/Government/Speeches+by+Israeli

[11] Siniša Stefanović, Zidanje mira na Zapadnoj obali, NSPM Online, 10.11.2010. http://www.nspm.rs/savremeni-svet/zidanje-mira-na-bliskom-istoku.html

[12] U svakom slučaju, tu je original: I think that where -- where there's the most promise of building stronger U.S.-Turkish relations is in the recognition that Turkey and the United States can build a model partnership in which a predominantly Christian nation and a predominantly Muslim nation, a Western nation and a nation that straddles two continents -- that we can create a modern international community that is respectful, that is secure, that is prosperous; that there are not tensions, inevitable tensions, between cultures, which I think is extraordinarily important. Joint Press Availability with President Obama and President Gul of Turkey, Cankaya Palace, Ankara, Turkey The White House Office of the Press Secretary, April 6, 2009 http://www.whitehouse.gov/the-press-office/joint-press-availability-with-president-obama-and-president-gul-turkey (downloaded 10. 04. 2009)

[13] CV of The Minister, Republic of Turkey Ministry of Foreign Affairs, http://www.mfa.gov.tr/ahmet-davutoglu.en.mfa  (downloaded 29. 08. 2011)

[14] Speech Delivered by the Minister of Foreign Affairs H.E. Ahmet Davutoğlu at the 28th Annual Conference on US-Turkish Relations Organized by ATC-DEIK: “Turkey-US relations: A Model Partnership, Global and Regional Dimensions”, Washington DC, 02. 06. 2009. Republic of Turkey Ministry of Foreign Affairs (downloaded 03.07.2011)

http://www.mfa.gov.tr/minster_s-speechat-the-28th-annual-conference-on-us-turkish-relations.en.mfa

[15] Isto. „... when I interpreted this, I thought that President Obama wanted to underline the unique character of this relationship. Model means unique and prototype; not an ordinary relation, a prototype relationship between the two countries. Then, we should ask other questions: Why is this relationship a prototype for others?“

[16] Isto.

[17] Turkey's Zero-Problems Foreign Policy, Foreign Policy, May 20 2010,   http://www.foreignpolicy.com/articles/2010/05/20/turkeys_zero_problems_foreign_policy?hidecomments=yes Dokument je slobodno dostupan na stranici turskog ministarstva inostranih dela – tekst kojim sam se koristio - na adresi http://www.mfa.gov.tr/article-by-h_e_-ahmet-davutoglu-published-in-foreign-policy-magazine-_usa_-on-20-may-2010.en.mfa (downloaded 03.07.2011)

[18] Address by H.E. Ahmet Davutoğlu, Minister of Foreign Affairs of Republic of Turkey at the United Nations Security Council, 31 May 2010, New York, Republic of Turkey Ministry of Foreign Affairs, (downloaded 03.07.2011) http://www.mfa.gov.tr/anasayfa-3105-un.en.mfa „However, the flotilla consists of citizens of 32 countries. All of them civilians, representing many faiths; Christianity, Islam, Judaism and people from all creeds and backgrounds. It represents the conscience of the international community. It is a model of the United Nations. Therefore, this was an attack on the United Nations and its values.“

[19] The situation in the Middle East, including the Palestinian question, UN Security Council, 01.06.2010. (downloaded 10.09.2011) http://daccess-ods.un.org/access.nsf/Get?Open&DS=S/PRST/2010/9&Lang=E&Area=UNDOC

[20] Daily News Parliament Bureau, Turkish Parliament urges gov’t to review ties with Israel, Hurriet Daily News, June 2, 2010. (downloaded 03.06.2010) URL: www.hurriyetdailynews.com/n.php?n=urgent--turkish-parliament-calls-for-effective-measures-against-israel-2010-06-02

[21] Turkish Foreign Minister Ahmet Davutogu says it is 'time calm replaces anger.' Haaretz Online, 02.06.10 (downloaded 03.06.2010) http://www.haaretz.com/news/diplomacy-defense/turkey-to-normalize-israeli-ties-if-gaza-blockade-ends-1.293757

[22] Esad Hećimović, Šta Turska hoće na Balkanu, NSPM Online, 27. 10. 2009. (downloaded 17.09.2011) http://www.nspm.rs/prenosimo/obnovicemo-otomanski-balkan.html

[23] O prirodi problema sa kojima se Egipat i Izrael suočavaju u pogledu vlasti Hamasa nad oblašću Gaze i Palestinske autonomije opšte vidi: Siniša Stefanović, Egipat, Palestinci i „Zid smrti“, NSPM Online, 09. mart 2010. http://www.nspm.rs/savremeni-svet/egipat-palestinci-i-zid-smrti.html