Trgovina kostima - kad su se kemalisti bogatili na leševima žrtava

Mogu li posmrtni ostaci žrtava da predstavljaju izvor bogaćenja za dželate? Od perioda Prvog svetskog rata postojale su glasine da je mast sa žrtava pretvarana u sapun. U ove glasine verovalo se posle Drugog svetskog rata, kada se raširilo da su nacisti to činili sa Jevrejima ubijenim u krematorijumima.

Međutim, jedan jevrejski režiser, Ejal Balas, pojavio se ove godine sa filmom „Soaps“ da dokaže da su ovo zapravo samo glasine. Raul Hilberg, u svom tekstu o nacističkoj industriji istrebljenja, objašnjava da su nacisti koristili ljudsku mast da bi prosto ubrzali proces spaljivanja žrtava.

Tako, kemalisti zadržavaju jedinstvenu privilegiju da su jedini koji su uspeli da ekonomski iskoriste ostatke svojih žrtava, prodajući njihove kosti za „industrijsku upotrebu“ svojim zapadnim prijateljima.

Najpoznatija takva praksa dogodila se decembra 1924, kada je utovareno, iz Mudanje (jugoistočno od Bosfora) u britanski teretni brod koji je nosio ime „Zan M.“, četiri stotine tona ljudskih ostataka, koji su odgovarali 50 000 ljudi, kako bi se prevezle u francuska industrijska postrojenja u Marselju.

Vodeće francuske elite, političke i ekonomske, koje su na svaki način podržavale kemalistički poduhvat stvaranja nacionalne države, očišćene od „karcinoma“ – kako su njihove mladoturske kolege nazivale Grke i Jermene – nisu imale apsolutno nikakav etički problem da kupe kosti žrtava za „industrijsku upotrebu“. 

„Ljudski“ tovar

Čini se da je tema postala poznata i izazvala iznenađenje među pojedinim krugovima. Dnevni list New York Times iz decembra 1924. godine, pod naslovom „Neverovatna priča o tovaru ljudskih kostiju“, predstavlja vest: „Marsej je uznemiren nepojmljivom pričom o pristizanju u tu luku broda pod britanskom zastavom i imenom Zan, koji prenosi tajanstveni tovar od 400 tona ljudskih kostiju za upotrebu u tamošnjoj industriji. Priča se da su kosti utovarene u Mudanji u Mramornom moru i ostaci su žrtava masakra u Maloj Aziji. Imajući u vidu glasine koje kolaju, očekuje se da će biti naređena istraga“.

Na istu temu, francuski dnevni list Midi kao naslov ima sintagmu „Žalobni tovar“ i piše: „Mnogo se u Marseju diskutuje o predstojećem dolasku teretnog broda Zan, koji prevozi za marseljska industrijska postrojenja 400 tona ljudskih ostataka. Oni potiču iz logora za masakr Jermena u Turskoj i, uglavnom, Maloj Aziji.

Prećutkivanje

Ova tema mora da je postala poznata i u Grčkoj. Dnevni list Makedonija upoznaje svoje čitaoce da je brod „Zan M.“ stigao u solunsku luku 13. decembra 1924. Međutim, ne pominje „žalobni tovar“. Verovatno da bi, iz taktičkih razloga, posada prećutala ovu činjenicu, imajući u vidu da je u tom periodu Solun bio prepun onih koji su preživeli genocid, i veoma je verovatno da je dosta njih izgubilo svoje voljene osobe. Veoma je moguće, takođe, da su ga grčke vlasti prepoznale ali da su odlučile da prećute, kako ne bi pravile neprijatnosti britanskim vlasnicima broda i francuskim kupcima.

I pored toga, radnici u luci obavešteni su o događaju. Hristos Angelomatis, u svojoj knjizi Hronika velike tragedije iznosi da su radnici u luci reagovali, ali da su ih nakon toga sprečile vlasti, usled britanske intervencije. On piše da je u atinskim dnevnim novinama vest objavljena na sledeći način: „Engleski brod „Zan“, koji se približavao Solunu, prenosio je 400 tona kostiju Grka iz Mudanje. Radnici solunske luke, koji behu obavešteni o događaju, sprečili su brod da isplovi. Intervenisao je, međutim, engleski konzul, i dozvolio plovidbu.“

Angelomatis dopunjuje: „Behu to kosti grčkih heroja. Behu to kosti grčkih vojnika koji su, posle kolektivnog pokolja i istrebljenja, umirali sporom smrću u zarobljeničkim logorima, od kojih je najstrašniji bio Usak.“

Autor je doktor nauka iz oblasti savremene istorije i matematičar

Preveo: Milan Korićanac, doktorant na Fakultetu političkih nauka