Šta se dešava ako Angela Merkel istera da bude po njenom

(Fajnenšel tajms, 18. jun 2012)

Nemačka Bundesbanka je rekla da do bankarske unije ne treba da dođe sve dok ne bude fiskalne (poreske) unije. Angela Merkel je rekla da ne treba da bude fiskalne unije sve dok ne dođe do političke unije, a Fransoa Oland reče da ne treba da bude političke unije sve dok ne dođe do bankarske unije. Sada pred sobom imaju deset dana da raspetljaju taj čvor.

Zanimljivo je da su sve ove izjave na izvestan način ispravne, ali jedino je francuski predsednik ponudio praktično rešenje: bez rešenja krize – ne može biti političke unije. Gospodin Oland je izneo konkretan predlog koji bi omogućio da Evropski mehanizam stabilnosti [European Stability Mechanism – u daljem tekstu ESM] ubaci neograničena sredstva u banke; da omogući refinansiranje preko Evropske centralne banke [European Central Bank  - u daljem tekstu ECB]; i da se Evropskoj centralnoj banci omogući da vrši nadzor nad 25 najvećih finansijskih institucija. Nemačka kancelarka je na to odgovorila sa: “Ne“; “Ne“ i “Da“.

Na nesreću, onih 25 najvećih banaka nema veze sa tim problemom. Ostale banke su one koje s njim imaju vezu. Gospođa Merkel je tako prihvatila najslabiji i najmanje relevantni predlog g. Olanda.         

Suočeni sa toliko brojnim idejama, od kritične važnosti je shvatiti šta je to što je neophodno – i to baš sada. Španiji je neophodna injekcija sredstava iz evrozone u njen bankarski sistem, a ne zajam španskom fondu za dokapitalizaciju. Tek pošto se to dogodi, španski premijer Mariano Rahoj može da počne da tvrdi da je savladao taj problem i da krene da gleda fudbal, što mu i jeste omiljena aktivnost. A kada je reč o problemu Italije, Evropskoj uniji je potrebno da nađe način da snizi svoje kamate. Do toga se može doći jedino uz pomoć jedne od tri metode: bilo uz evroobveznice[1], bilo direktnom kupovinom obveznica preko ECB, ili preko ESM . Ali Italija je prevelika i ne može da se smesti pod taj ESM kišobran. Sa svoje strane, ECB ne želi da monetarizuje[2] dug, a Nemačka se suprotstavlja evroobveznicama.

Očigledno rešenje, umesto cepkanja tog problema jeste uvesti sve: i bankarsku uniju, i fiskalnu uniju i političku uniju. Do toga bi čak moglo i doći. Ali, ipak nekako nisam imao utisak da se gđa Merkel šali onda kada je odbila bilo koji predlog koji bi mogao da razreši krizu. Dakle – sada, deset dana pred samit EU, optimizam mi je ograničen.

Ali šta ako ne dođe do dogovora ili neke druge finte? U tom slučaju, očekivao bih da Španija i Italija napuste evrozonu. Ako je bankovna unija zaista neophodni preduslov monetarnoj uniji, a rečeno vam je da je bankovna unija politički neprihvatljiva, onda, nažalost, morate zaključiti da je monetarna unija neizvodljiva. Ovo ne kažem lakoumno. Raspad bi bio katastrofalan.

Ako iduće nedelje ne dođe do dogovora, očekivao bih da vidimo ubrzavanje [zasad] sporog stampeda na banke. Pa, zašto bi građani ostavljali svoj novac u lokalnim bankama, kada se strani investitori povlače, a kad čak i EU vrši pripreme da uvede kontrolu prometa kapitala? Visina tržišnih kamata će i dalje rasti i biće samo pitanje vremena pre no što i Italija i Španija budu istisnute – i izgube mogućnost za pribavljanje sredstava na finansijskom tržištu.

Što se Grčke tiče, njoj bi najbolji trenutak da bankrotira bio ne sada, nego dogodine. Ona je još uvek u primarnom deficitu[3] – i pre isplate kamata. U slučaju Španije, bankrot bi imao više smisla, ali ipak ne još sada. Italiji bi to bilo lakše. Ona ima nagomilana dugovanja, ali nizak deficit. Uz plaćanje kamata većih od 6% i uz gubitak konkurentnosti, Italija nije u stanju da istovremeno i ostane solventna, i da ostane u evrozoni.

Potpuno je jasno da Mario Monti neće biti taj koji će potegnuti oroz. On i jeste postavljen na položaj premijera Italije da izbegne takav ishod. Ali politička klima se u Italiji menja. Pojava Bepe Grila (Beppe Grillo) i njegovog pokreta Pet zvezda (Five Star movement) kao snage u italijanskoj politici, govori nam da ne treba da očekujemo da će briselski tehnokrati specijalizovani za uterivanje poslušnosti večito vladati tom zemljom. Gospodin Grilo je u svom blogu zapisao: „EU je izgubila kontrolu: evro je sanduk dinamita sa fitiljem koji je sve kraći i kraći. A mi sedimo na tom sanduku!“

Ako bi došlo do toga da Italija i Španija napuste evrozonu, one bi verovatno takođe i prestale da isplaćuju svoja spoljna dugovanja. To bi verovatno uzrokovalo kolaps evropskog finansijskog sistema, što bi na kraju uticalo i na Italiju i Španiju. Ali ironija svega toga je da bi izlazak Italije i Španije na kraju krajeva verovatno više zaboleo Francusku i Nemačku nego Italiju i Španiju.

Angela Merkel reče da je sada u toku trka između evrozone i finansijskih tržišta. Ta njena primedba nam kazuje da ona jasno shvata šta se to događa. Ali to ne znači da je ona voljna, niti da je u stanju da uradi ono što treba uraditi. Nekako osećam da je njena priča o političkoj uniji samo varka kojom želi da izvrda katastrofalni neuspeh u rešavanju ove krize.

Nemačka Bundesbanka je rekla da do bankarske unije ne treba da dođe sve dok ne bude fiskalne (poreske) unije. Angela Merkel je rekla da ne treba da bude fiskalne unije sve dok ne dođe do političke unije, a Fransoa Oland reče da ne treba da bude političke unije sve dok ne dođe do bankarske unije. Sada pred sobom imaju 10 dana da raspetljaju taj čvor.

Sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis