понедељак, 18. јун 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Шта је навело Трампа да премести амбасаду САД из Тел Авива у Јерусалим?
Савремени свет

Шта је навело Трампа да премести амбасаду САД из Тел Авива у Јерусалим?

PDF Штампа Ел. пошта
Родолфо Казадеи   
среда, 13. децембар 2017.

У најбољем од свих могућих светова, Јерусалим би био главни град две државе – израелске и палестинске – које би признале све друге државе унутар граница које би биле међународно утврђене и познате. У најбољем од свих могућих светова, Јерусалим би уживао специјалан статус, који би био под међународном заштитом, уз његово уважавање као светог града три религије – јудаизма, хришћанства и ислама. Али, не живимо у најбољем од свих могућих светова, и недељиви Јерусалим је једнострано проглашен за главни град Израела у парламенту те земље 1980. године, после тринаест година војне окупације његовог источног арапског дела (јорданског у то време), након Шестодневног рата. Ниједна држава на свету до сада није признала овај свршени чин, све имају своје амбасаде у Тел Авиву, у граду којег Израел никада није сматрао својом престоницом. Ниједна земља, изузев Чешке и Вануатуа, чије су одлуке у мају-јуну биле реакција на гласање у УНЕСКО-у које је негирало израелски суверенитет над Јерусалимом. Сви остали амбасадори из 161 земље које признају Израел, када се морају сусрести са дипломатама или функционерима израелског министарства спољних послова, путују из Тел Авива до светог града и натраг.

Сједињене Државе су са своје стране одобриле, путем једног закона у Конгресу, премештање своје амбасаде из Тел Авива у Јерусалим, пре него све остале земље, још 1995. године, али то после нису спровеле у пракси. Последња четворица америчких председника – Бил Клинтон, Џорџ Буш (млађи), Барак Обама и Доналд Трамп, током својих изборних кампања, обећавали су бирачима да ће заиста да преместе амбасаду ако буду изабрани. Од свих њих, изгледа да ће само Трамп одржати своје обећање. Зашто то нису учинили његови претходници? Званични мотив био је образлаган жељом да се очува преговарачки процес између Израела и Палестинаца и улога САД као медијатора у том контексту. Реч је о лицемерној мотивацији – Сједињене Државе никада се нису понашале као трећа страна између Израелаца и Палестинаца, у ствари, оне су подупирале status quo који је војно-политички био у корист Израела, и који је креиран током три израелско-арапска рата (1948, 1967, 1973). Деловале су, пазећи да се не посвађају са Израелцима, и не осврћући се на дипломатске и друге протесте Палестинаца.

Доналду Трампу, који сада делује насупрот резолуцијама УН-а, и нормама међународног права, треба признати барем заслугу да је демаскирао лицемерје својих претходника. Последњи пут када су Сједињене Државе озбиљно тражиле посредовање између Израелаца и Палестинаца, било је 2000. године, у Кемп Дејвиду, када је Ехуд Барак понудио Арафату да врати 92%  окупиране територије како би тамо могли да створе своју државу. Арафат је одбио.

Трамп, ако остане веран својим речима, и ако не надјача обазрива линија државног секретара Рекса Тилерсона, која подсећа на прави правцати рикверц, окончаће фингирање мировног процеса под вођством Сједињених Држава. Махмуд Абас је у праву када каже – сада САД нису више посредник, већ страна у конфликту, као савезник Израела. И овде се отвара прича о новом моменту којег уноси Трампов потез. Нова фаза коју је инаугурисала одлука америчког председника, не само да отвара врата ризицима дестабилизације и регионалног хаоса, већ такође и прилици која је морала бити искоришћена пре много времена. Улога посредника између Израела и  Палестинаца сада је упражњена. На њу не могу да претендују оне државе које су оштро осудиле амерички потез (Арапска Лига, Иран, Турска), али би аспиранти могле да буде државе које су ублажиле речник и изразиле „неслагање“ (Емануел Макрон), „озбиљну забринутост“ (Федерика Могерини), или „дубоку забринутост“ (Владимир Путин).

Европска Унија и Русија могле би да теже да заузму улогу коју су Американци оставили упражњеном, и то би могло врло брзо да се претвори у надметање, пошто је очигледно да ће онај ко се дочепа те улоге, њу такође користити зарад промовисања својих интереса, као што су то прилично неспретно радили Американци током четврт века. У прошлости, ЕУ је више пута полагала право на ту улогу и била је део Квартета (УН, САД, Русија и ЕУ) који је формиран у Мадриду 2002. године, и који је престао да постоји 2015. године, након што је његов специјални представник Тони Блер поднео оставку. ЕУ унутар Квартета није успела да уради било шта добро и битно из два разлога – није имала храбрости да заузме позицију која би била другачија од оне америчког савезника у кључним моментима, и нија имала капацитет, као што то често бива, да начини синтезу интереса различитих земаља, које су чланице Уније. Сада, како је први разлог на неки начин умањен, Брисел је заузет решавањем другог или ће самим европским државама бити дозвољено да воде политику која им највише одговара. За земље које излазе на Медитеран (Италија, Француска, Шпанија и Грчка) очигледно је и природно да задрже status quo у вези амбасада у Тел Авиву, јер је у њиховом интересу да имају добре односе и са арапским државама, и ако ЕУ није кадра да обавља једну синтетичку улогу посредовања, оне би могле да преузму обавезу, било појединачно, било екипно (тако би се можда избегле катастрофе које је починила Француска у Либији).

Подједнако нормално би било да земље источне Европе следе Трампов траг, као и Чешке, која је била прва земља у свету, временски гледано, када је у питању пресељење амбасаде из Тел Авива у Јерусалим – ове земље не прихватају арапске и муслиманске имигранте и избеглице, немају историјску одговорност као колонијалне силе, не зависе од енергетских испорука из арапског света или Турске, а у погледу антисемитизма због неких ствари могле би да траже опроштај. Највероватнија перспектива која се тиче Европе јесте управо та да иде и даље раштркано, остављајући Русији могућност да се докопа преговарачке улоге.

Постоје различите хипотезе око разлога који су приволели Трампа да се одлучи на спровођење одлуке  за коју су његови претходници исказивали само вербалну подршку. Извесно је да председник жели да очува лојалност протестантског пројеврејског гласачког тела, које га је подржавало, и да обезбеди подршку у јеврејској заједници, у већини за Хилари Клинтон приликом председничких избора 2016. године (71% према Пју Институту), посебно имајући у виду покушаје опозива који су повезани са афером која се тиче Руса. Али, могла би да постоји мотивација повезана са великим геополитичким маневрима – месецима се чују вести о савезу САД, Израела и Саудијске Арабије, усмером против Ирана, који би дебитовао са једном војном операцијом у Либану, зарад уништења Хезболаха који је за Техеран мостобран на израелској граници. Очигледно, Трампов потез изгледа да сигнализира једну паузу за пројекат – Саудијска Арабија је морала неизбежно да се дистанцира од политичког чина који промовише израелске интересе и чини штету палестинским. Међутим, ствари би могле да другачије стоје. Може бити да је Нетанијаху условио израелску војну акцију са противуслугама, међу којима је и премештање америчке амбасаде из Тел Авива у Јерусалим. Терет људских и материјалних губитака новог рата на либанском тлу, као што је био онај 2006. године, између израелских снага и Хезболаха, пао би скоро у потпуности на Израел, док би главне стратегијске добитке извукли Саудијска Арабија и САД. Логично је дакле, да Израелци траже противуслуге како би остали у игри. Ако је таква хипотеза веродостојна, хитно је потребна, више него икад, дипломатска интервенција ЕУ и Русије, усмерена да предупреди хуманистарну и политичку катастрофу.

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

Извор: http://www.lanuovabq.it/it/medio-oriente-chi-ereditera-il-ruolo-di-mediatore

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Шта мислите ко ће освојити Светско првенство у фудбалу 2018. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер