четвртак, 29. јун 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Шта би са "великом идејом" Европске уније?
Савремени свет

Шта би са "великом идејом" Европске уније?

PDF Штампа Ел. пошта
Џенифер Ранкин   
субота, 11. фебруар 2017.

Прослава којом је пре пар недеља обележена годишњица споразума у Мастрихту прошла  је скоро незапажено. Две и по деценије раније тим историјским споразумом уведен је прописани евро.

Нема више фанфара, нема јубилеја у Европском парламенту нити помена о томе у било којој од европских комисија. Само тмурни говор Председника ЕУ Жана Клода Јункера којим је жалио што људи нису довољно поносити због оног што је постигнуто 9. децембра 1991. године.

Био је то одих одступања савршено оличен у Европској унији која се повлачи. Потпуно разбијена, сметена и збуњена низом криза – „Брегзитом“, кризом евра, избеглицама – унија је остала танких идеја, тања него икада. 

У свом јесењем говору о стању у Европској унији протекле јесени, Јункер је могао да се похвали само бесплатним бежичним интернетом у сваком граду и селу ЕУ, али се то тек планира до 2020. па звучи више као намера него као политички циљ.

Такозвани „План из Братиславе“ прописан у септембру, предлог напретка Европске уније, пун је тупавих  фраза као: „Европска унија није савршена, али је она је најбоље средство које имамо за превладавње нових изазова са којима се суочавамо“, и „Проширење консензуса у Европској унији о дугорочној политици према мигранатима и прихватању принципа одговорности и солидарности“.

Неколико иницијатива које су привукле пажњу заказане су за 2017. годину, како би се и национално и наднационално усредсредило да се одржи заједнички пројект и заустави труљење.

Холандског министра финансија Јероена Дијселблема понеле су емоције док је говорио како је Европска унија угрожена због неуспеха да у потпуности изврши амбициозне промене. „Почели смо пројекте о којима није било изгледа да ће моћи да буду окончани“, рекао је прошлог лета новинарима Гардијана и других европских гласила.

Популистичка десница је умела да се обрати бирачима идејама, а левица и центар су им се супротставили са тек неколико контра-предлога и то је била јасна лекција из 2016. године. С друге стране, порука националних држава, тако брутално артикулисана референдумом о „Брегзиту“, превазилази „мање Европе “. И тако се Европска унија сама запела  у парадоксу , распета између истицања великих идеја којима обара демагоге и уздржавања од регулисања сопствених токова. Ова ће произвести знамените последице по већину пројеката Европске уније који су почети а нош нису довршени.

Животна средина

Беше једном „Европска животна средина“, нова велика идеја Европске уније. Европа као мировни пројект више не може да се прода младим генерацијама током чијег стасавања је рат сведен на филмове и историјске књиге.

Деценију раније лабуристички политичар Дејвид Милибанд је препоручујући се за будућег британског премијера закључио како је животна средина средство којим се најбоље могу поново повезати европски лидери са назадовољним грађанима и изградити поверење у институције Европске уније. „Потребе за животном средином иду упоредо са потребама за Европском унијом“. А у 2006. години је писао: „Једно је кад медаља  јури свог шампиона, а друго је кад шампион јури своју медаљу“.

Очигледно, била је Европска унија зелени шампион. Јесте био први циљ циљ оборити глобално загревање за 2 степена целзијуса, што је усвојио Савет за заштиту животне средине ЕУ на наговор тада мало познате немачке министарке Ангеле Меркел. ЕУ је ради тога усвојила бројне законе о чишћењу плажа, ограничењима фабричког загађења и заштити преко 1.500 врста птица, животиња и биљака. Међутим, снови о заштити „животне средине уније“ остадоше у сенци економске кризе и очајне журбе да се спасу радна места. Похабан углед Европске уније сасвим пропаде суочен с васељенским очекивањима Самита о клими у Копенхагену 2009. године.

Хтеде европски пројект, заснован на индустрији угља и челика, да се он одувек борио да превазиђе јаз између обећаног и урађеног. Према Климатксом акционом програму, напори Европске уније завршили су се обећањима да ће смањити емитовање штетних гасова за чак 40% до 2030. године, а где су тек још захтевнији циљеви који су захтевани оквирима париског споразума о клими из 2016. године.

Док је Јанез Поточник био Комесар ЕУ за питања животне средине од 2010. до 2014. године, сматрао је да су се превише често личне амбиције уплетене у економију која је расположена за заштиту животне средине. Рекао је да „ми бранимо неодбрањиво“. Уместо да све европске ресурсе употребимо „да подрже будућност“, Европска унија брани прошлост и стечене интересе“.

Чини се да нема бољег примера од Фолксваген-скандала, када је једна од најуспешнијих компанија која је основана у Европској унији варала на тестовима о емитовању штетних материја. Још је Поточник упозоравао на проблематичне тестове о индустрији 2011. године, али упркос томе нико није хтео да буде свестан обима преваре. Тек кад се он обратио члановима Парламента ЕУ, посланици су изјавили да су изнанађени како се Фолсвааген „понашао неодговорно и глупо“.

Иако изледа да Европска унија наступа корак напред, два корака назад, Поточник ипак оспорава оптужбе да јој је понестало идеја. Тврди да оскудност земљишта, воде и других природних ресурса у односу према независној природи савременог живота значи да европски модел подељеног суверенитета мора да успе. „Европској унији је судбина да буде важна (али) то зависи од наше способности да снажно и партнерски управљамо загађењем на сопствној територији.“

Евро

Данас је давна прошлост онај тврдоглави новогодишњи дан кад је дочекана 2002. година, када су сви Европљани, свуда по континенту подигли новчанице од 10, 20 и 50 евра са банкомата. У то доба је ово изгледало као много добра идеја. Међутим, седам година касније уопште нема јасне идеје шта да раде са својом јединственом валутом.

Уопште нема иницијативе која би једном и за свагда покренула решавање несагласности која је у срцу „пројекта евро“. Владе су престрављене застрашеним финансијским тржиштем и гласачима. Састанци министара финансија постали су бесциљни низови застоја. Јужне силе желе да погурају свој суверенитет и да њихове цифре покажу економску  и фискалну снагу, желе да изолацијом заштите своје угрожене економије.  Северњаци томе приговарају пошто се топе њихови биланси осигурања од ризика. Док год постоје два различита доктринарна става, циклуси заосталих исплата дуговања и осигуравања од одговорности ће се понављати.

Мариод Драги као председник Европске централне банке је изложио план продубљења економске и монетарне уније. Међутим, нема јединствене идеје како да се окупи блок од 19 нација евро-блока у фискалну и финансијску унију и како да сви брзо почну да изгледају интегрисано, пошто су демагози то већ исмејали, а људи одбацили.

Економија

Јункер је јако повео рачуна о обећањима Европске комисије из 2014. године о повећању броја радних места. Међутим, неубедљиви резултати не могу бити кривица великих идеја тврди Гунтрам Волф из Бројгел тинк-танка. Без обзира да ли се ради о стагнацији продуктивности, миграционој кризи или корпорацијском избегавању плаћања пореза, „нема ту листе оних по којима се може звекнути“, већ треба увести велики број правила на микро нивоу за решавање проблема у Европи, проблема које не могу да реше ни националне владе. 

У раду којег ће Бројгелови економисти објавити током овог месеца, изнеће да ЕУ мора да се усредсреди на мале техничке измене, отвори трговину услуга и пропише високо технолошке прописе против корпорацијског избегавања плаћања пореза, ако хоће да обезбеди раст. Лако је романтизовати велике идеје из прошлости, али иза идеје јединственог тржишта, која је била водиља политике Европске уније осамдесетих година, има још пуно напорног рада на микро нивоу.

Волф упозорава да институције ЕУ треба да се старају да не обећају више од оног што Брисел може да учини и то у светлу дебате која траје поводом промоције једнаости. „Социјална политика је национална. Прерасподела коју врши социјална политика, национална је. Европска унија скоро да нема чиме да обезбеди икок поводиом  неједнакости прихода и (трошкова) образовања. Чињеница је да растућа неједнакост прихода у Великој Британији нема никакве везе са Европском унијом. У вези тога много може да учини британска Влада. Уместо препуштања политици „без суштине“, желео би да се Европска комисија усредсреди на оно где се не могу правити разлике: Борбу против избегавања плаћања пореза и превара  са добротворним делатностима која су проистекла из слободног кретања радне снаге по основу јединствене политике тржишта рада у Европској унији.

Имиграција

Европска унија би могла остати уточиште напретка, мира и демократије, али утисак трајне кризе узима свој данак у области основних вредности. Можда је Споразум Брисела с Анкаром и оптерећење враћањем избеглица из Грчке назад у Турску произвео терет унутрашње невоље Европске уније који је њу оптеретио много више од „Брегзита“.

Можда је то послужило да се заустави прилив миграната, али је цена била велика, узела је данак у области основних вредности – у отворености Европске уније. Како би избегла да преузме народе у избеглиштву од рата, Европска унија ће радије дати милијарде евра влади која силом спречава начело слободе изражавања.

Услед јуначења популистичких влада источно-европских земаља које су неуморно одбијале да прихвате квоте за пријем избеглица, Европска унија се ипак одлучила за реал-политику.

Проширење

Зна Европска унија и да буде цинична, ако су у питању њени интереси. Ово се тиче политике проширења Европске уније, чак и када је та политика објављена: Не доводи се у питање почетак нових приступних процеса са било којом спољном земљом. Унија 28 (ускоро 27) земаља би да застане. Турска, Црна Гора, Србија, Албанија, Македонија, Босна и Косово би се могле суочити са дугим чекањем.

Пошто је Европска унија изгледа мање способна да брани демократију и људска права, какву поруку она шаље ван својих граница? Чему она? Штити ли она само своја друштва од опасности спољног света? Ако јесте, да ли је кратковида? Након свега, опасности по ЕУ нису само спољне, што су „Брегзит“ и укидање слобода по Источној Европи то обилно показали.

Изворник: The Guardian

Превод: Душан Ковачев

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер