Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Sećanje na jedan istorijski događaj - Nemačka i svet više nikada neće biti isti
Savremeni svet

Sećanje na jedan istorijski događaj - Nemačka i svet više nikada neće biti isti

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Milošević   
ponedeljak, 03. oktobar 2016.

Bila je ponoć 2. oktobra 1990 godine. Po prohladnom vrermenu nepregledna masa sveta ispunila je prostrani plato ispred zdanja Rahstaga u Berlinu. Odmah uz jarbol, na kome se vijorila ogromna crno-crveno-zlatna zastava, stoje predsednik Nemačke Republike Rihard fon Vajczeker, savezni kancelar Helmut Kol, ministar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer, zatim premijer Nemačke DR Lotar de Mezijer (koji vuče francusko poreklo), čija zemlja upravo nestaje sa političke scene, i druge državne i političke ličnosti iz Bona i Berlina. Njihova su lica ozarena od sreće i zadovoljstva. Veselo ćaskaju očekujući trenutke koje su priželjkivali više od četiri decenije.

A onda odjekuju zvona Većnice u kvartu Šeneberg. Hor postrojen na stepeništu Rajhstaga, peva nemačku himnu a predsednik sada već svih Nemaca i cele, ujedinjene  Nemačke, Vajczeker, proglašava pripajanje Nemačke DR Saveznoj republici po članu 23 zapadnonemačkog ustava.

Glavna ličnost na proslavi ujedinjenja je savezni kancelar Helmut Kol koji razmenjuje osmehe sa najbližim saradnicima. Svi zapažaju da kancelar blista od sreće; ispunio mu se san da postane ujedinitelj Nemačke i kao takav ući će u istoriju.

"Helmut, Helmut"- odzvanja iz stotine hiljada grla. Nebo paraju raznobojni buketi raketa koje se rasprskavaju visoko iznad glava učesnika fešte. Bio je to najveličanstveniji vatromet  od svih dosadašnjih, pisala je nemačka štampa.

Do zore, berlinskim ulicama odzvanja eho: "Dojčland, Dojčland". "Živela Nemačka" - kliče masa  koja se ni u zoru ne razilazi.

Sada su znamenitosti Berlina koje su vezane za nedavnu prošlost i koje su privlačile znatiželju mnogih turista, postale istorija. Berlinskog zida kao međunemačke državne granice više nema. Najveći deo još nije srušen, ali svakim danom postaje sve kraći. Par godina kasnije će potpuno nestati. Jedno parče tog zida držim u fijoci mog pisaćeg stola. Lično sam ga odvalio par dana posle furioznog naleta tokom koga je počeo da se krnji. Neko je predložio da se umesto njega zasadi živica da bi se simbolično obeležilo mesto kuda je prolazio, ali su vlasti to energično odbile. "Nikavo javno podsećanje na zid i međunemačku podelu, na okupaciju, na nemački poraz u Drugom svrtskom ratu"- kažu u zvaničnim krugovima.

I druge znamenitosti padaju u zaborav. Trg Bebel-platz, uz glavnu i najlepšu istočnoberlinsku aveniju, "Unter den Linden", (u prevodu "Pod lipama") malo koga više privlači. A upravo tu, na tom trgu, nacisti su 1933. godine spljivali knjige koje su smatrali komunističkim, jevrejskim ili sadržinski "nepodobnim". "Ovde je ležala ogromna gomila knjiga"- pokazuje mi rukom postariji Nemac koji je tada bio još dete. "Plamen se dizao visoko u nebo a miris dima osećao se gotovo po celom gradu. Nacisti su likovali, a mi deca trčkarali okolo".

Spomenik žrtvama vazdušnog mosta u zapadnom delu grada još stoji. Podignut je na početku hladnog rata u znak sećanja na događaje koji su potresali ne samo Nemačku nego i svet; pošto se Zapadni Berlin nalazio u blokadi, zapadni saveznici su više nedelja avionima dostavljali gradjanima prehrambene proizvode, lekove i druge potrebštine. Bilo je i nesreća u kojima su piloti i drugo osoblje izgubili život.

Most Glinike na zapadnom rubu Berlina, kod Postdama, takođe je pao u zaborav. A tokom hladnog rata bio je svetska atrakcija. Na njemu su godinama razmenjivani špijuni; između ostalih američki pilot Pauers čiji je špijunski avion oboren nad Sovjetskim Savezom i agent Abel. "Odavde su išli zvaničnici zapadnih saveznika sa jednim, a odande sovjetski sa drugim špijunima za razmenu"- pokazuje mi rukom Nemac očigledno veoma upućen u te događaje. Bili su prvo nepoverljivi jedni prema drugima, a onda, kada se "posao" uhodao, napetost je smanjena. Sami špijuni bili su veoma smušeni, čak uplašeni. Bila je to svojevrsna i verovatno jedina u svetu "pijaca" za razmenu špijuna.  

A šta reći za "Belu vilu" na jenom od berlinskih jezera u kojoj je održan sastanak nacističkih glavešina koji su tu odlučivali o "konačnom rešavanju jevrejskog pitanja". Pa o Postadmu i istorijskom sastanku najviših rukovodilaca saveznika antihitlerovske koalicije kojim je zapečaćena sudbina Trećeg rajha? Prostorija u kojoj su sedeli bila je, kada sam ja tamo boravio, još netaknuta. Vodič mi je objašnjavao svaku pojedinost sa sastanka. Tu se stvarala budućnost posleratne Evrope i sveta. Bar se tada tako mislilo.

Sada o svemu tome, o tim istorijskim objektima i događajima, malo ko misli i oni više nisu meta turista. Sada su nova vremena i događaji s polovine prošlog veka padaju u zaborav. Ili, tačnije rečeno, neko bi želeo da se zaborave.          

Nemačka, koja se oktobarskih dana 1990 godine rađala, kasnije će rušiti bez milosti sve što u istočnim, prisajedinjenim pokrajinama, podseća na komunizam i socijalizam; počev od spomenika Marksu, Engelsu i Lenjinu do pojedinih administrativnih zdanja u kojima su bile državne i političke institucije bivše DR Nemačke. Preko noći nestaće  "veštačke i neadekvatne" unutrašnje istočnonemčke  administrativne granice koje su uspostavile komunističke vlasti, pa će se umesto okruga stvoriti "landovi" (zemlje). 

Užurbano se uklanjaju spomenici Marksu, Engelsu i Lenjinu. Onima koji još stoje prolaznici ucrtavaju bradu i brkove, "vade" im oči ili otsecaju nos.

U blizini zgrade u kojoj sam ranije stanovao, nedaleko od velikog parka Fridrihshajn, nalazio se veliki spomenik Lenjinu. Bilo je predloga da se ne ruši jer se uklapao u ambijent. Jednog jutra, međutim, umesto spomenika osvanulo je samo postolje koje je narednog dana uklonjeno. Susedi mi kažu da je Lenjinova glava sa spomenika gotovo celu noć ležala na pločniku.

Već se uveliko razgovara o evakuaciji sovjetskog vojnog kontingenta koji je veliki i dobro naoruzzan. Bila je to "udarna pesnica" sovjetske armije koja je čuvala zapadne granice Varšavskog ugovora. Ta "udarna pesnica" za kratko vreme će se pretvoriti u prah i pepeo. Veliki, po nekim podacima čak najveći deo imovine, naoružanja i opreme biće opljačkani, pokradeni, nestaće bez traga. Neki delovi završiće na berlinskim buvljacima.

Iz svega toga proizilazi logičko pitanje: da li je rušnje Berlinskog zida i ujedinjenje Nemačke u bilo kakvoj vezi sa događajima na prostoru bivše Jugoslavije, sa secesijom bivših njenih republika i ratom kojim je propraćena?

U direktnoj, ocenjuju analitičari, svakako nije ali u indirektnoj jeste. Kao što ima posrednu ili neposrednu vezu sa događajima i procesima u drugim delovima Evrope pa i sveta. 

Bivši istočnonemački političar Hansa Modrova rekao je u jednoj prilici da se Nemačka oglušila na sve opomene i postala zvanična strana na tlu zemlje u kojoj su ostali krvavi tragovi Hitlerovog Vermahta i u kojoj je nemačka spoljna politika bila posebno obavezna na opreznost i uzdržanost.  Hans Modrov je, dabome, imao u vidu stav Nema;ke prema događajima u Jugoslaviji i njenu ulogu u razbijanju te države.

Citirao bih i neke druge izjave koje su se u Berlinu i nekim drugim evropskim prestonicama čule posle rušenja zida i ujedinjenja. Lično sam gledao kako grupa levičarskih demonstranata u Berlinu nosi veliku parolu na kojoj piše :"Kada se Nemčka rađa, Evropa umire". A bivša britnska premijerka Margaret Tačer tih dana je izjavila: "Nakon ujedinjenja Nemačke moramo stalno čuvati barut suvim."

Nekadašnji nemački kancelar i jedan od najuglednijih političara te zemlje u posleratnom periodu, Helmut Šmit, izjavio je još nekoliko godina pre ujedinjenja: "Ideja da jednoga dana može da se stvori država od 80 miliona Nemaca u srcu Evrope izaziva zabrinutost naših suseda i partnera u Evropi."

Da li je nemačka zvanična politika poslednjih dvadeset i sedam godina dovoljno učinila da takva zlokobna proročanstva demantuje? Da li se na primeru Jugoslavije može s tim u vezi izvući neki određeniji zaključak? Neka na to pitanje odgovore oni koji su kompetentniji od mene. 

U Honekerovo vreme, u ime pravde i demokratije bez posla i sredstava za život ostajali su svi oni koji drugačije misle: političari, intelektualci, umetnici, naučnici, studenti. Sada, posle "revolucije" takođe u ime demokratije i slobode, bez posla su ostali oni koji ne misle kao sledbenici nove vladajuće partije, odnosno novih vlasti. Za samo mesec-dva u bivšoj DR Nemačkoj obezglavljeni su svi najveći industrijski kombinati u zemlji. Odlukom vlade, preko noći su smenjeni direktori preko 200 industrijskih giganata koji su predstavljali okosnicu istočnonemačke privrede. Takođe odlukom vlade, otpušteno je 6.700 direktora srednjih škola. Bez posla je ostalo 550 predavača koji su na univerzitetima držali nastavu marksizma. Otpuštane su sa posle čistačice samo zato što su čistile prostorije u "komunističkim" institucijama.

         

I dan-danas, dvadeset i sedam godina posle rušenja Berlinskog zida, mnogi građani na istoku zemlje, u bivšoj DR Nemačkoj kažu da nisu zadovoljni svojim životom u zajedničkoj državi, da nisu ispunjena njihova očekivanja. "Sovjetski Savez nas je izdao, pustio niz vodu, a zapadni Nemci opljačkali i pretvorili u koloniju", jadaju se građani na Istoku. Berlinski zid je srušen pre dvadeset i sedam godina, ali on u stvari i dalje postoji, nalazi se tamo gde se i nalazio, što većina ljudi u svetu ne uočava. "Mi, građani bivše DR Nemačke, to vidimo, znamo i osećamo." Time žitelji na Istoku žele da kažu da razlike između dva dela sada jedinstvene države i dalje postoje i da se najviše ogledaju u neravnopravnosti, nejednakom tretmanu i u životnom standardu, ali i u mnogo čemu drugom. "Mi smo građani drugog reda", može se i dan-danas čuti u pojedinim sredinama na Istoku.

Svima u svetu je dobro poznato šta je bilo do pada Berlinskog zida, ali malo šta je poznato šta je nastalo posle pada-kaže moja koleginica, ruska novinarka Darja Aslamova koja je boravila u Berlinu avgusta 2016. Malo se zna o tragediji koju su preživeli i još ivek preživljavaju "socijalistički" Nemci, koji su sa toliko entuzijazma rušili zid i pohrlili u zagrljaj svojoj "kapitalističkoj braći" Oni nisu mogli ni da predstave da će njihova zemlja nestati za godinu dana, da neće biti nikakvog dogovora o ujedinjenju, da će izgubiti deo svojih građanskih prava. Dogodiće se pravi pravcati "anšlus", zauzimanje Istoka od strane Zapada i njeno "progutavanje".

Svetski mediji direktno su prenosili kako hiljade mladih Nemaca ruše zid. Ja, kao lični svedok ovih zabivanja, činio sam to isto: danima i nedeljama izveštavao sam, kao stalni dopisnik agencije Tanjug, srpsku, odnosno tada još jugoslovensku javnost o tim istorijskim zbivanjima. Ali niko nije pitao šta žele 18 miliona istočnih Nemaca. Žitelji DR Nemačke  maštali su o slobodi kretanja i "socijalizmu sa ljudskim likom". I najveći, ogroman broj građana DR Nemačke žarko je želeo ujedinjenje, o tome su svi maštali, sa tom misli išli na spavanje i sa tom misli se budili. Ali, oni su nisu mogli da  predstave kako izgleda kapitalizam. Nije bilo nikakvog referenduma. Sprovedena je čistka u svim sferama, svim oblastima života i na svim nivoima.

Sovjetski savez je je jednostavno ostavio DR Nemačku na cedilu. Nikakvog dogovora nije bilo. Pametni i sposobni državnici, kažu analitičari, razmišljaju o svim posledicama "anšlusa" umesto ujedinjenja dve zemlje sa jednakim pravima. Gorbačov je navodno govorio da Nemci između sebe treba da se dogovore, rasprave. To je u praksi značilo - jači uzima šta hoće. A SR Nemačka je u tom trenutku bila jača. Počela je prava kolonizacija DR Nemačke. Odstranjujući sa vlasti lokalne patriote, ocrnjujući ih i ponižavajući, zapadni Nemci sproveli su potpunu privatizaciju državnih resursa Nemačke DR.            

"Dignite glavu gore" - tešili su nemački listovi istočnonemačke građane razočarane u teškoće koje im je privremeno donelo ujedinjenje. "Zar ne vidite da nam svi zavide... Pogledajte ostale: Rumune, Bugare, Poljake, Čehoslovake, Ruse, Jugoslovene. Sigurno je da se sa njima ne biste menjali".

- Nemci su svesni svoje snage, svojih vrlina i svoje premoći pa se zato tako osiono i ponašaju - govorili su u to vreme  strani diplomati i novinari u Berlinu. Kad bi usmeravali svoje potencijale ekonomske, političke, naučne, tehnološke i druge u konstruktivnom smeru, mogli bi da odigraju odlučujuću ulogu u prosperitetu Evrope. U suprotnom, oni bi opet mogli da zamese kašu narodima kontinenta.

***

Na kraju bih izneo konstataciju koju, mislim, niko ne može da ospori. Malo je, veoma malo, onih građana u Istočnoj Nemačkoj, bivšoj Nemačkoj Demokratskoj republici, "prvoj zemlji radnika i seljaka na nemačkom tlu" - kako su to vlasti te zemlje govorile – koji bi da se vrate u prošlost. Gotovo da nema tog čoveka na Istoku Nemačke koji žali za komunizmom i socijalizmom, koji bi da se ponovo izoluju, opasaju zidom, koji žale za socijalističkom prošlošću, za savezom sa "bratskim zemljama istočnog bloka"; koji bi "Mercedes" ili "Audi" zamenili za "Vartburg" ili "Trabant", koji bi da letuju samo negde u Bugaraskoj, Čehoslovačkoj ili Rumuniji, a da čežnjivo gledaju kako njihovi sunarodnici na Zapadu špartaju širom sveta. Druga je stvar, međutim, što se sa izvesnom nostalgijom prisećaju na vreme kada su imali besplatnu zdravstvenu zaštitu, besplatno školovanje i uživali neke druge blagodeti pređašnjeg sistema. Kada su gotovo svi bili zaposleni i mogli da obezbede pristojan život-sa najvišim standardom u čitavom istočnom bloku. Ali, istovremeno, nije malo onih koji u globalizaciji, u brutalnostima savremenog kapitalizma, u opasnosti od terorizma, u talasu izbeglica sa Istoka vide neku sreću i prosperitet u budućnosti.

Danas u Nemačkoj, od nešto više od 80 miliona stanovnika, 17,1 odsto čine stranci ili potomci stranaca. Najviše je Turaka, pa Poljaka, Rusa. Prema nekim izvorima, nema te zemlje i nacionalnosti u svetu čiji pripadnici ne žive na nemačkom tlu. Gubimo nacionalni identitet, postajemo neki mešanci. Gubimo bitku na kulturnom, religioznom i nekim drugim poljima - kažu pojedini sociolozi.

Bilo kako bilo, svidelo se to nekome ili ne, Nemačka je danas ekonomski, politički i svakakav drugi gigant; "prva violina" Evrope i jedna od prvih u svetu. Njen glas i njen uticaj, njena snaga i njena moć, čuju se i osećaju ne samo u Evropskoj uniji nego i širom Evrope i sveta. U nekim domenima to, nažalost, nije  u najpozitivnijem smislu ali, kako izreka kaže - sila Boga ne moli.

Sigurno je još jedno: danas više ništa nije isto kao što je bilo pre rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke. Tim istorijskim događajima svet je ušao u novu epohu.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner