Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > San o "američkom načinu života" (III)
Savremeni svet

San o "američkom načinu života" (III)

PDF Štampa El. pošta
Zoran Grbić   
nedelja, 08. novembar 2020.

Američki san je nekad značio život u slobodnom društvu, skoro pa bez staleža, u kome svako ima jednake šanse na ''život, slobodu i potragu za srećom''. Bio je kao nezvanična, neizrečena himna države u koju su žurile ''umorne, siromašne, stešnjene mase koje su žudile da slobodno dišu''. Takav Američki san je aktivno podržavao Holivud, a na te filmske snove su se uvek najviše primale najsiromašnije nacije. Iako i dalje postoje oni koji veruju u američki san, od njega je malo toga ostalo, a od ideje bliskosti staleža jedino je ostalo to što točkovi džipa Kardašijanovih ponekad prođu blizu pocepanih ležaljki beskućnika.

Kad sociolozi ''mere'' američki san, obično kao reper uzimaju vertikalnu društvenu pokretljivost. To je ono na šta su Amerikanci bili uvek verovatno najviše ponosni. Kažu da je pedesetih godina bilo moguće da radnik kupi kuću, od svoje plate otplaćuje rate, i izdržava nezaposlenu ženu i decu. To više nije moguće, iako većina Amerikanaca i dalje veruje u san da je moguće da neko lako svojim radom iz siromašnih slojeva u jednoj generaciji pređe u neki od viših staleža. Nekoliko ozbiljnih studija pokazuju da je mogućnost promene društvenog staleža u SAD već decenijama u ozbiljnom padu, i da su po tome daleko iza evropskih država. U jednoj studiji, samo Britanija ima nešto gore rezultate od Amerike [1]. Na vrhu liste su, naravno, skandinavske zemlje. Pa opet, niko ne glorifikuje Dansku i Norvešku kao zemlje svetionike slobode u kojima svako ima pravo na ''život, slobodu i potragu za srećom''.

Čak i danas, verovatno je lakše nekome da sa Golije dođe u Beograd, završi fakultet i postane doktor, nego da to isto postigne neko iz Montane

U SFRJ su (1988.) 83,9 odsto rukovodilaca bili zemljoradničkog i radničkog porekla, a stručnjaka 66,2 odsto [2]. Čak i danas, verovatno je lakše nekome da sa Golije dođe u Beograd, završi fakultet i postane doktor, nego da to isto postigne neko iz Montane. I šta će se desiti ako neko jednog dana uradi ozbiljne studije društvene pokretljivosti u Kini? Da li će tad početi priče o Kineskom snu?

Fraza ''Američki način života'' pretpostavlja da postoji neki skup zajedničkih osobina, i da postoji jedinstvena kultura u svim državama. A nije baš tako. Brojne američke države su više različite od SAD nego što su evropske od Brisela, a manjine u tim državama još više doprinose šarolikosti etnosa i načina života u Americi. Ipak, postoje nekoliko osobina i obrazaca ponašanja koji bi mogli da se nazovu tipično američkim, uglavnom suprotne kulturama ostatka sveta.

Konzumerizam – Iako se širi svetom, Amerika je kolevka konzumerizma, i njegov glavni promoter. Koliko je važan za ekonomiju pokazuje to što nakon 11. septembra predsednik DŽordž Buš nije pozivao ljude u vojsku ili policiju, nego ih je pozivao da kupuju i naglašavao da je to patriotizam [3] [4]. Konzumerizam ima i svoj praznik, Crni petak. Iako nije državni praznik, mnoge firme i škole ga spajaju sa Danom zahvalnosti i vikendom. Konzumerizam izvire iz ideje da sreća raste i zavisi od povećanja kupovine, i da ono što kupimo može da nas učini drugačijim i srećnim.

Beskrajna kupovina dovodi i do toga da 40 odsto hrane u SAD bude bačeno (165 milijarde dolara godišnje), kao i 25% vode, što je upola više nego sedamdesetih godina [5]. Baca se i odeća, prosečno po osobi 30 kilograma godišnje [6]. Više se troši na odeću, nakit i satove (100 milijardi), nego na visoko obrazovanje (99 milijardi). Skoro 30% Amerikanaca kupuju božićne poklone za kućne ljubimce [7].

Stvari se kupuju u jurnjavi za srećom, da bi se nekome nešto dokazalo i pokazalo, da bi se zadržao status u društvu. Za to služi novi model Ajfona, novi sat, haljina, automobil, cipele... Ako komšija/rođak/prijatelj/kolega ima novi telefon, svako oko njega mora da ima neki slične vrednosti, da bi ostao relevantan. Kad bi Konzumerizam bio proizvod, na deklaraciji za njega bi moglo da se napiše da su njegove neželjene posledice osećaj praznine, anksioznost, depresija, usamljenost. Baš kao na Fejsbuku ili Instagramu, kad gledamo nečije slike sa letovanja ne pomislimo prvo na to da su to pažljivo birane slike, nego nam je prva misao kako ljudi odlično žive. Osim ukoliko i sami nemamo dobre slike sa letovanja, što je način da se izbegne anksioznost. I tako svake godine – novo letovanje i slike, novi Ajfon, nova kola, odelo, haljina...

Državu, naravno, nije briga za te neželjene posledice, i predsednik će uvek pozivati na još veću kupovinu. A ako neko i padne u depresiju ili se razboli, od novca kojim će platiti doktora i psihologa deo će opet otići u državnu kasu. Banka uvek dobija.

Menadžeri se uče da timovi bolje rade i napreduju onda kad se individue nagrađuju. Za rezultat, ljudi još više žele da budu nezavisni i samodovoljni. U društvima u kojima je individualizam snažno podržan, sramota je žaliti se drugima, i sramota je tražiti pomoć, jer se sve može sam. Depresija dolazi kasnije

Individualizam – Glorifikacija ideje da svako za sebe traži svoju sreću je samo dobila svoju pisanu potvrdu u Deklaraciji nezavisnosti. Ali sama ideja i praksa individualizma je nastala i pre smišljanja termina, i pre donošenja akta o jednakim ljudima i jednakim državama. Sjedinjene države su i nastale od individualaca, od onih koji zbog svoje posebnosti nisu mogli da ostvare normalan život u svojim državama. Stvari su se tu samo na prvi pogled promenile – prvi doseljenici možda je su bežali od religioznog progona ili od zakona, danas beže od siromaštva ili osećaja neuklapanja. Suština je ista – prva generacija doseljenika u SAD (bilo kad) su individualci i ljudi koji imaju ličnu inicijativu.

Takva inicijativa se u Americi podržava. Menadžeri se uče da timovi bolje rade i napreduju onda kad se individue nagrađuju. Za rezultat, ljudi još više žele da budu nezavisni i samodovoljni. U društvima u kojima je individualizam snažno podržan, sramota je žaliti se drugima, i sramota je tražiti pomoć, jer se sve može sam. Depresija dolazi kasnije.

U Americi danas, čak jedna četvrtina domaćinstava su kuće u kojima živi samo jedna osoba. Dešava se nagli pad članstva u društvenim organizacijama, uključujući crkve, sindikate i društvene klubove. Istovremeno, veliki je porast u upotrebi društvenih medija i kompjuterskih igrica, koje dalje odvajaju ljude od društva [8].

Kako god bilo, vojnici su u očima prosečnog američkog građanina ''branitelji slobode'' i ''američkog načina života''. Jedino što tom prosečnom građaninu niko nije objasnio kakve veze imaju Irak, Sirija ili Srbija sa američkim načinom života

Agresivni patriotizam – Iako postoji od borbe za nezavisnost, od 1898 i rata sa Španijom je postao prenaglašen. Od tada je nastao kolektivni osećaj da Amerika mora da interveniše širom sveta, i da svima širi najbolju demokratiju na svetu. Danas se taj patriotizam ogleda u stalnom isticanju zastava, himnama pred svaki događaj, skandiranjem ''USA, USA'' za najmanji povod, a i bez povoda.

Vojnicima se zahvaljuje na službi, iako oni to ne rade zbog građana, nego zbog dobre plate, beneficija i često stipendije za koledž. To je verovatno i najgluplja stvar koju prosečni Amerikanac može da uradi – da se zahvali vojniku na službi. Taj vojnik je možda krvnik, ubica, najgori zločinac (jedan deo njih je i osuđen i izbačen iz vojske), ali svaki građanin će ga potapšati po leđima, sagnuti glavu (valjda od stida što mi nije pomagao) i prošaptati svoju zahvalnost.

 Kako god bilo, vojnici su u očima prosečnog američkog građanina ''branitelji slobode'' i ''američkog načina života''. Jedino što tom prosečnom građaninu niko nije objasnio kakve veze imaju Irak, Sirija ili Srbija sa američkim načinom života.

Čak 53% Amerikanaca smatra da je religija veoma važna u njihovim životima, što je skoro duplo više od najreligioznije države Evrope, Poljske

Konzervativizam – Amerika je, u odnosu na ostale zemlje zapadnog sveta, konzervativna država. U političkom smislu, na konzerativizam se danas poziva jedino Republikanska stranka. Mada bi recimo Berni Sanders za prosečnog evropskog levičara bio najveći desničar. Politički konzervativizam se tek od pedesetih godina vezuje za Republikansku stranku. Do tada, obe najveće stranke su imale svoja konzervativna krila. Čak je postojala i ''Konzervativna koalicija'' koja je u Kongresu funkcionisala od 1937 sve do 1994. godine.

Ali SAD su van i politike i dalje u mnogo čemu puritanska država. Što ne mora da bude loše, naprotiv. Samo je to čudno za državu koja sebe smatra predvodnikom sveta. Religija je verovatno najbolji pokazatelj konzervativizma. Tendencija je da stanovništvo siromašnih država budu više religiozni. Ali ne i Amerika. Čak 53% Amerikanaca smatra da je religija veoma važna u njihovim životima, što je skoro duplo više od najreligioznije države Evrope, Poljske [9].

Dobri primeri mogu da se vide u seriji Prijatelji. Koliko god je bila zabavna za gledanje, u svakoj epizodi je barem u jednoj sceni mogao da se primeti taj puritanizam. Pored ovoga, dobar pokazatelj su i Srednjevekovni festivali. Vašari koji oživljavaju doba Srednjeg veka i renesanse organizuju se širom sveta, pa i kod nas, ali ubedljivo najveći broj njih održava se u Americi. Isto važi i za klasično mačevanje, najveći broj škola u kojima se ono uči je u SAD. Čini se da većina Amerikanaca i dalje voli klasične stvari.

Uostalom, ima li većeg dokaza da je neka država konzervativna, od činjenice da Amerika funkcioniše po Ustavu napisanom pre skoro dva i po veka?

Videti još:

Američki san - Buđenje (II) "Dve Amerike" i policijska država

 Američki san - Buđenje (I) Izbori i demokratija

  


 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner